SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

THE LONGSHOTS

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *