ARTHUR THE KING

U drugoj filmskoj saradnji Marka Wahlberga i Simona Cellana Jonesa, obrađena je istinita priča iz sveta sporta, što je jedna od specijalnosti ovog glumca. Wahlberg je i inače igrao u rekordnom broju filmova po istinitim pričama ili onih koje su labavo inspirisane slučajevima iz stvarnosti, a ovog puta reč je o istinitoj priči i ekranizaciiji knjige u kojoj su promene napravljene pre svega da bi junak od Šveđanina bio pretvoren u Amerikanca i onda se usput doda još jedna doza movie logike.

U suštini, ARTHUR THE KING je priča koja ima dva podžanrovska sloja. Ona je na jednom nivou klasičan sportski film o takmičaru koji mora da osvoji trofej na kraju karijere kako bi mu život dobio neku vrstu smisla i kako bi mu napori nekako bili vrednovani a ne uzaludni. A na drugom nivou je priča o neobično snažnoj vezanosti čoveka i psa koja se razvija u traumatičnoj situaciji.

Michael Brandt je uspeo da obradi slučaj Mikaela Lindnorda u jedan klasično ali ipak zanimljivo strukturiran predložak. Naime, ovde imamo dve paralelne priče koje su zapravo ravnopravne po značaju, s tim što druga kreće da postaje važna tek na polovini filma. Međutim, tom koja kreće kasnije se film zaključuje i ona se dalje još razvija posle završetka glavnog klimaksa.

Glavna priča je okupljanje ekipe koja će izvesti poslednju adventure racing pustolovinu sa glavnog junaka. Okuplja se heterogena ekipa gde svako ima svoj motiv i svako ima svoj problem. Odnosi među njima su rutinski ali je glumačka podela dobra a Mark Wahlberg je sada već u onoj fazi kada se ponaša kao da je domaćin filma i sve te napore usmerava kao dominantna sila na ekranu.

Film je slikao Jacques Jouffret, redovni snimatelj Wahlbergovih i Bergovih radova u poslednje vreme i zajedno sa Cellan Jonesom uspeva da izvuče maksimum iz ipak mirnodopskih uzbuđenja koja imaju sportisti. Ovde je ključna svakako scena na žici između dva planinska vrha, gde ARTHUR THE KING zaista poprima kvalitete bergsfilma.

Naime, ovo je film o avanturi u prirodi u kom je sve do te scene na neki način priroda komodifikovana jer junaci naprosto dolaze u neprijatan i složen ambijent da bi se nadmetali i svaku prepreku vide ne kao problem već kao očekivani izazov. U toj sceni na žici, ne samo da su najveći aduti već po prvi put priroda postavlja junake u životnu opasnost i pokazuje kako nemaju baš uvek sigurnosnu mrežu.

Ulogu "nepredvidljive prirode" preuzima pas Arthur koji se vezuje za takmičare i ide za njima sve vreme uprkos tome što je povređen i bolestan. Kada im u jednoj drugoj situaciji sa liticom spase živote, stvara se veza gde ekipa oseća kako mu duguje i tu se vezuju.

Mislim da nisam adekvatna ciljna grupa za ovaj "drugi" film, o odnosu čoveka i psa jer nemam to iskustvo u životu, zapravo nisam baš ljubitelj kućnih ljubimaca generalno, ali čak je i meni sukus tog odnosa bio čitljiv, mada ne i naročito emotivan. Samim tim, mislim da će publici koja je receptivnija prema temi ovaj segment priče biti vredniji.

Wahlberg u ovoj trci uspeva da pobedi. Snimio je old school biografski film vezan za jedan podvig koji će živeti i koji je uspeo da se izbori za svoje mesto na bioskopskim blagajnama. Uprkos tome što deo stručne štampe iznosi računice da ovaj film nije dobro prošao, činjenica da je vratio bar 15 od uloženih 19 miliona u snimanje je sjajan rezultat za nešto što danas mahom živi na streamingu i uopšte ni ne stiže do bioskopa. Naročito ako imamo u vidu da je i Wahlberg aktivan na streamingu i da svoju fan bazu uspeva da "zasiti" kod kuće i ne iziskuje izlazak do bioskopa.

Od dve dosadašnje filmske saradnje, FAMILY PLAN mi ostaje draži spoj Cellan Jonesa i Wahlberga jer je to ipak nešto što je meni neuporedivo bliže u svakom pogledu. Ipak, čini mi se da je kod kritike ovaj film ipak mnogo bolje prihvaćen. 

Jako je zanimljiv put kojim se Wahlberg kreće poslednjih godina i kako se polako sprema za ulazak u šerifovske godine, usput dokazujući iz projekta u projekat koliko je i dalje fit i uverljiv u fizički zahtevnim rolama.

* * * / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *

2nd SERVE

Tim Kirkman je iako deo queer filmske scene snimio mejnstrim sportsku komediju 2nd SERVE, koja je od estetike scene sa koje dolazi zadržala samo dozu underground aljkavosti u realizaciji. Inače, u ovom filmu iz 2012. godine nema apsolutnih nikakvih queer elemenata, čak naprotiv, film je veoma straight u svakom pogledu, od seksualnih preferenci junaka do filmskih tehnika kojima je formiran.

2nd SERVE je potvrda da konvencionalna sportska komedija ako se iole kompetentno izvede ne može biti potpuni promašaj i ovde imamo jednu dobro isprobanu i dosta trošenu formu priče o ostarelom teniseru koji sada radi kao trener i ne može da nađe mir u novonastalim okolnostima u kojima više nije zvezda i takmičar.

Glumačku podelu predvodi Josh Hopkins kao glavni junak ali sporedna ekipa je vremenom postala slavnija od glavne jer tu imamo Camerona Monaghana u ulozi sina njegove simpatije (i vlasnice kluba) kome postaje mentor, zatim Billy Magnussena, Dasha Mihoka i još nekoliko solidnih faca.

Film je u vizuelnom pogledu rudimentaran a to važi i za rad kamere i za produkcioni dizajn. Međutim, potpuno je konzistentan u tom jadnom izgledu pa to na kraju liči na nekakav koncept.

2nd SERVE nije neki domet ali ne može se usporiti da je obavio posao kao produkt.

* * / * * * *

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

ROAD HOUSE

 Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zato bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Conor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *

THE DISCIPLES

THE DISCIPLES je televizijski film koji je Kirk Wong kako stvari stoje završio ne samo svoju holivudsku nego i opštu karijeru. Umesto njegovog imena na špici ovog zaista užasnog televizijskog filma potpisan je Alan Smithee.

Istini za volju, teško je zamisliti da je THE DISCIPLES iko zaista i zamislio kao film. Ovo deluje kao neprihvaćeni pilot za seriju koji je prosto pušten na home video tržište i plasiran kao TV film davne 1999. godine. O tome govori i činjenica da je godinu-dve kasnije, Kirk Wong bio u opticaju da režira jedan film sa Michael Jai Whiteom za Warner i Elie Samahu, i da mu se posle propasti tog projekta gubi svaki trag.

THE DISCIPLES je imao zanimljivu premisu - Fidel Castro naručuje od podzemlja u Majamiju da odseku ruku kubanskom pitcheru koji je prebegao u SAD i na pragu je veliki bejzbol karijere i velikog ugovora u MLB. Međutim, malo je reći da ona nije ni približno iskorišćena.

Zapravo i priča o premisi je više od onoga što ovaj naslov zaslužuje.