FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

PRVA KLASA - PUN GAS

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *

GRAN TURISMO

Još od nastupa Dirka Digglera na parkingu u filmu BOOGIE NIGHTS nisam video ovakvo poniženje nekog filmadžije kao što je GRAN TURISMO Neilla Blomkampa.

U njemu je Neill na neki način dobio porciju svega onoga protiv čega je stajao i onoga što je svojim radom razobličavao - od transgreisvnog i kreativnog reditelja filmova sa tentpola kapacitetima sveden je na potpisnika jednog generic filma koji je više generic od onoga kako danas ti filmovi izgledaju.

Sve ove strip ekranizacije, nastavci svega i svačega i sl. doveli su do nečega što izgleda kao kriza kreativnosti u Holivudu ali ja sam uvek stajao pri tome da kreativnosti ima jako mnogo ali se ulaže u potpuno besmislene projekte. GRAN TURISMO je međutim povratak onoga što jeste kliše gubitka kreativnosti u Holivudu.

Uprkos tome što priču potpisuju Alex Tse i Jason Hall, a scenario Hall i Zach Baylin, dakle sve redom kompetentni ljudi, sa posebnom ekspertizom upravo u svetu istinitih priča, GRAN TURISMO je film koji prvo ne uspeva da zaliči na bilo šta istinito a naročito ne na istinitu priču iako on to jeste.

Glavni junak ovog filma je Jann Marborough,  momak koji je igrao GRAN TURISMO a onda ušao na Nissanov turnir gde su sim vozači dobili priliku da voze prava trkačka kola i postigao potom značajan uspeh na Le Mansu. Ova priča je filmska ali je istinita, i prilično je neverovatna. Nažalost, u Blomkampovom filmu ova istina ne uspeva da bude išta više od cringy konstrukcije bazirane na naivnoj (mada eto život nas osporava) da se veština iz igre može preneti u stvarnost. Scenaristi i Blomkamp kroz ovaj najzanimljiviji aspekt dešavanja protrčavaju s pomalo naivne drame, da bismo onda došli u "letnji dan do podne" fazu auto trka gde se sve prepoznatljive tačke u priči, izvode s minimumom uverenja, a same trke su snimljene efektno ali bez one personalnosti i fetišizacije kakva je danas moguća, pa samim tim rezultati nisu ni blizu naslova kao što je RUSH.

Zach Baylin je pisao izuzetan scenario za KING RICHARD, ali doduše tamo je imao sjajnu podelu predvođenu Big Willom i reditelja Reinaldo Marcus Greena i taj film je delovao kao istinita priča izvedena u maniru valjano odmerenog povišenog realizma. Ovde nema ni traga tog kvaliteta, a ni Hall koji je radio AMERICAN SNIPER ne pruža ništa.

Archie Madekwe je odličan izbor za Janna ali Blomkamp ne izvlači nikakvu rolu dok David Harbour i Orlando Bloom ostavljaju jak utisak da ovde nije uspeo da dobije A-glumca koji bi možda mogao da digne celu stvar.

Jacques Jouffret je ovde dobio priliku da snimi jednu mejnstrim fotku, i ovde nema one visceralnosti ili atmosferičnosti iz MILE 22 ili FATHER STUa, i on je kopča preko film sa Reinaldo Marcus Greenom. I tu se negde preko Baylina i njega kopče sa Greenom i KING RICHARDom kao jednom od najuspelijih savremenih sportskih biopicova završavaju. Čak je i Jouffretova fotografija ovde sterilan mejnstrim što od njega ne bih očekivao ali eto desilo se.

Ovaj film nije mnogo koštao i to se vidi. Dakle, Blomkamp ovde nije izveo neki svoj kung fu i inovaciju i ne deluje da je dugo sniman, a to je bitan adut za ovu vrstu pokušaja globtroterskog spektakla.

GRAN TURISMO je igra bez zapleta. Međutim, eto, život je hteo da ona sama postane zaplet. No, Blomkamp to nije uspeo da iskoristi i snimi dobar film. Ali jeste snimio jedan sleeper za Sony koji nije u klasičnom smislu hit ali niko neće biti na gubitku. Nadajmo se da je ovim kupio kartu da se vrati u igru i da će je iskoristiti.

* 1/2 / * * * *

UINDII

 

UINDII Masato Harade je kvintesencijalni eighties film čiji je glavni junak istovremeno bubnjar porg rock benda i profesionalni moto-trkač. Iako se tema njegove muzičke karijere dalje ne razrađuje, mislim da je ovaj opis lika dovoljan da opiše koliko je sve ovo umočeno u 80s mačizam.

Međutim, zapravo, film na kraju postaje dekosntrukcija istog tog mačizma jer govori o turneji tog mototrkača po evropskim pistama preko jednog leta tokom kog mora da brine o svojoj kćeri koja je posle razvoda pripala majci. Devojčica se nameće kao glavni lik i kao katalizator pokušaja da se otac promeni, iako zapravo na kraju shvatamo da u njemu promene nema, da on želi pobedu i da ga porodica ne može učiniti boljim čovekom ali može boljim trkačem.

UINDII sasvim sigurno spara u red filmova o moto-sportu. Ovo je japanski film, glavnu mušku ulogu igra Hiroyuki Watanabe, ali čitav je snimljen u Evropi tako da ne znam da li je nameravana neka vrsta crossovera ili ne. Verovatno jeste. Muziku je radio poznati japanski prog klavijaturista Akira Inoue, i uprkos tome što ovde ima prog-popa, nikada se ne dese Berlin i Giorgio Moroder, mada oni meni nikada ne smetaju.

Film ima visokooktanske scene na moto-stazi, sa dosta kamera rigovanih na same motore i tvrdim prikazom trke u kome Harada ne ostavlja ni gram prostora za melodramu. Snimao ga je Witold Sobocinski, otac nažalost prerano peminulog Piotra Sobocinskog i deda njegovog potomka koji je takođe snimatelj. Witold je veliki majstor koji je radio sa Polanskim i Zanussijem i filmu daje melanholični evropski vajb premda se ne štedi kada se dešavaju trke. Čitav film je sniman mahom u Nemačkoj i Holandiji i moram priznati da me je imaginarij zapadnoevropskih autoputeva vratio u detinjstvo kada sam bio pasionirani gearhead.

Patrick Stewart predvodi podelu “zapadnih” glumaca i već ovde igra “dedu”, odnosno lik sportskog fotografa “sa tajnom”. Od zapadnih glumaca zanimljivo je da se ovde pojavljuje i jedan sa Istoka, Dean Reed, u ulozi Amerikanca, u zapadnoj produkciji. Ovo mu je bila jedna od poslednjih filmskih rola.

Devojčica Chris Addison deli ime sa poznatim britanskim komičarem i ona definitivno nosi film kao energični emotivni ali i pripovedački centar priče.

VHS rip sa izdanja zaboravljene kuće Toshiba EMI i koliko znam odustvo zapadnog DVD izdanja sugerišu da kvalitet ovog filma nije ostao upamćen na Zapadu. Čak ne možemo reći da je ovo najdostupniji film Masata Harade na Zapadu. Pa ipak, za mene je ovo bio hidden gem i film kome sam možda pogledao kroz prste zbog nostalgije, teme koju volim i nekih stvari koje me trenutno zanimaju kao što je Dean Reed, ali to ne znači da zapravo nije dobar i da ne zaslužuje pažnju. 

* * * / * * * *

WALL OF DEATH

WALL OF DEATH Lewisa Gilberta iz 1951. je verovatno najuspešniji među socijalnim filmovima o potonuću u svet kriminala koje je ovaj reditelj snimio sa Laurence Harveyem u glavnoj ulozi. Po originalnom scenariju Jamesa Raisina i Guy Morgana, Gilbert je snimio jednostavnu i efektnu priču o dvojici gunitnika sa ambicijama, motociklisti sa zida smrti i bokseru koji pokušavaju da napuste vašar na kome nastupaju ali na tom putu ulaze u ljubavni trougao sa jednom plesačicom.



Uprkos tome što sama premisa nosi potencijal za potonuće u potpuni senzacionalizam i sentimentalnost, Gilbert vrlo diskretno i vizuelno vrlo uzbudljivo vodi ovu priču oslonjen na izvrsnu glumačku podelu koju čine Susan Shaw, Maxwell Reed i Laurence Harvey. Oni su u centru pažnje ali je sam vašar na kome nastupaju, kao lokacija ali i kao stanje duha ravnopravan karakter.


Ovo je konačno primer najvišeg dometa koji je Gilbert uspeo da dostigne u ovom smeru, po kome zapravo na kraju i nije bio previše poznat. Međutim, već u ovom filmu prepoznaju se određena svojstva njegovog kasnijeg opusa, pre svega efektno izlaganje likova i dobra upotreba lokacije i vizuelno atraktivne fizičke akcije u funkciji priče.


* * * / * * * *

NIKA

Pogledao sam NIKU Slobodana Maksimovića, slovenački sportski film koji ovog vikenda izlazi u tamošnje bioskope. NIKA je jedan od filmova koji su nastali u sklopu podrške tamošnje televizije omladinskim filmovima i nudi zanimljivu priču o naslovnoj junakinji, devojci koja se bavi kartingom. Posle smrti svog i oca trenera, prekida sa bavljenjem sportom, međutim nova iskustva, majčino ponovno pronalaženje ljubavi, upoznavanje i vlastite simpatije, prolazak perioda tuge, bude u njoj ponovnu želju da se iznova nađe za volanom.

Film je najbolji kada se drži sporta, i scene kartinga su izuzetno vešto realizovane. Melodrama s druge strane nije inventivna, ali je funkcionalna, međutim činjenica da zauzima dosta veliku minutažu a da nije prelomni adut filma rezultira slabijim utiskom. Ipak, film je fokusiran, i mislim da će mladoj publici u dovoljnoj meri pružiti ono što su autori nameravali.

Ipak, činjenica da su logistika i inscenacija karting scena jako dobri, rekao bih vrhunski za regionalne uslove, da je film vizuelčno vrlo solidan, sa dobrom upotrebom lokacija na severnom Jadranu, rekao bih da je Maksimović naprosto morao više da se fokusira na ono što ga je u ovome istinski zanimalo, a rekao bih da to nije melodrama.

Ako imamo u vidu da je ovo klasičan programmer, NIKA postiže solidan domet a verujem da bi i van Slovenije mogla imati dug i bogat život na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

FOCUS

Kada je FOCUS izašao u bioskope i našao se na prvom mestu američke top liste, Variety je analizirao relativno mlak rezultat u tom vikendu. Kada su ga analizirali naglasili su da Will Smith nije izgubio svoju zvezdanu harizmu, kao što se spekulisalo posle filma AFTER EARTH ali da nijedan glumac više nije dovoljan da bi se “just a movie” mogao jako otvoriti.



FOCUS zbilja jeste just a movie, i to u najboljem smislu the reči. Film je snimljen po scenariju Johna Reque i Glenna Ficarre koji su i režirali film, reč je o orginalu, filmu koji nije baziran ni na jednom postojećem propertyju, ali svakako da bih mogao da zamislim film Billyja Wildera sa Gary Cooperom i Marilyn Monroe ili Kim Novak koji je rimejkovan za potrebe ovog naslova.


Will Smith i Margot Robbie u glavnim ulogama nose film, i njihova “hemija” na ekranu je izvanredna, baš u duhu Starog Holivuda, dočim Requa i Ficarra stvari drže čvrsto na obodima žanra, ostavljajući mogućnost da film pre svega ostane fokusiran na likove i njihov odnos.


Međutim, odnos likova je istovremeno i osnov zapleta. Naime, reč je o ljubavnoj priči između dvoje ljudi koji su prevaranti i koji usled međusobnog nepoverenja ne uspevaju da izgrade ozbiljan odnos. U pogledu manipulacije pričom, Requa i Ficarra primenjuju sve trikove, preokrete u kojima publika i likovi saznaju stvari u isto vreme, kao i detalje u kojima publika ponekad zna nešto više od likova, međutim uprkos ogromnom broju obrta, na svu sreću, nikada ne dolaze do Mametovog paradoksa da brojne prevare i razotkrivanja na kraju dovode do toga da se prema junacima stvori ravnodušnost.


Zahvaljujući harizmi Willa Smitha i Margot Robbie u spoju sa dobrom integracijom radnje i odnosa među likovima, veliki broj preokreta ne devalvira likove, a jedan od njih čak svemu daje i naročitu toplinu. Smith uprkos tome što film obiluje humorom nije glavni generator smeha, i u ovoj ulozi se vraća svojim velikoekranskim počecima - njegov umorni prevarant Nicky bookenduje glavnog junaka filma SIX DEGREES OF SEPARATION Freda Schepisija.


U žanrovskom pogledu Requa i Ficarra stavljaju komičnu melodramu u prvi plan, ali mehanika prevare, dakle krimića nije zanemarena. U tom pogledu FOCUS takođe podseća na Stari Holivud jer je postavljen više u funkciji zvezda nego striktnog žanra. Sigurno je da ta vrsta žanrovske ambivalentnosti teško donosi ogromne rezultate u današnjim okolnostima.


Uprkos tome što je reč o major studiju, i filmu i dalje najveće box office zvezde, uprkos posrtanjima, FOCUS je dakle film-predstavnik izumiruće vrste. Pre nekih osamdesetak godina, Ernst Lubitsch je snimio sličan film TROUBLE IN PARADISE, i u to vreme je on bio i čelnik Paramounta jedno kratko vreme. Danas je ova vrsta prevazilaženja žanra starog kova i star-driven filma bez high concepta postala ekskluziva. Srećom, Requa i Ficarra su snimli taj film na jako dobar način, rezultat je ispoliran mejnstrim proizvod u kome se itekako oseća da su to ljudi koji su napisali BAD SANTAu.


* * * / * * * *

EVEL KNIEVEL

EVEL KNIEVEL je televizijski film o čuvenom daredevilu, kaskaderu, motoristi, vozaču-akrobati koji je postigao veliki uspeh tokom šezdesetih i sedamdesetih. Još 1971. godine nastao je igrani film o Knievelu u kom ga je igrao George Hamilton, no taj film je danas zanimljiv samo po tome što je miscastovan i što je na scenariju radio John Milius.



U ovom televizijskom filmu nastalom u produkciji Mela Gibsona i kuće Icon za mrežu TNT, Evel dobija znatno odmereniji tretman a da pritom ne gubi ni na faktoru nostalgije niti spektakularnosti svojih eskapada.


Scenario je pisao Jason Horwitch jedan od neznanih junaka američke televizije i predložak je istovremeno skrojen po mustri biografskog filma o usponu i padu, a u ovom slučaju i ponovnom usponu, sa svim ključnim tačkama koje takva priča mora imati poput situacije iz detinjstva koja će formirati junaka, prelomnim situacijama u kojima on postaje to što jeste, fascinaciju uspehom, kvarenje usled uspeha.


Film ima sve te elemente ali umesto da deluje mehanički uspeva da bude energičan, stilizovan u pravoj meri i pre svega uspeva da nas veže za Evela i njegovu životnu borbu koja je prožeta sa rizičnim poslom za koji se opredelio i kojim jedino zna da se bavi.


EVEL KNIEVEL nikada ne postaje kritika društva koje se hrani nečijom neustrašivošću i rizikovanjem života ali dosta vibrantno pokazuje ko je bila Evelova publika u nekom socijalnom pogledu i kome je to što on radi bilo značajno u životu.


Glumačka podela je odlična, šarmantna i ubedljiva a režija Johna Badhama je sigurna kako bi se od ovakvog veterana i očekivalo. Neke epizode koje film dotiče su nestvarne, recimo dolazak Johna Dereka i Linde Evans da snimaju čuveni Evelov nastup kada je nastradao u Vegasu.


EVEL KNIEVEL nije hagiografija ali nije ni potpuna dekonstrukcija ovog junaka. Rekao bih da Evel ne bi trebalo da bude nezadovoljan ovakvom slikom sebe.


Na nekom metafizičkom nivou, šteta je što Johnny Knoxville nije dobio priliku da u ovom filmu odigra Evela ali čini mi se da će on biti tema još nekih ostvarenja jer takvi ljudi ipak nikada ne izlaze iz mode.

RUSH

Pogledao sam RUSH Rona Howarda po scenariju Petera Morgana, sportski film o dvobojima Jamesa Hunta i Nikija Laude koju Howard pretvara u visokooktanski takmičarski naboj a scenarista Peter Morgan u svojevrsnu meditaciju o prirodi sporta i epohi kada je Formula 1 još uvek bila prostor za avanturiste i dendije ali su ozbiljni takmičari polako počeli da zauzimaju svoje mesto. Lauda i Hunt su predstavnici dve ere - Lauda je racionalan i kompetitivan na duže staze a Hunt je iracionalan i željan dokazivanja. Naravno, u istoriji Formule 1 rezultat je da rivalstvo sa Huntom ostaje više kao fusnota u Laudinoj eri.

Međutim, Hunt je jedan od onih vozača koji je izgradio imidž Formule 1 kao prostora za mačo tipove i u trenutku kada se Lauda pojavio, on je bio tipičniji predstavnik sporta. U nekih četrdeset godina paradigma se potpuno preokrenula. Međutim, tu podvojenost prikazuje i sam film, RUSH je naizmenično film o junaku koji je ličnim zalaganjem i spremnošću na ludačke rizike postigao uspeh i film o čoveku koji je racionalnim, bezbednim pristupom reformisao sport i postigao vrhunske rezultate. Ova podvojenost u kojoj nema pravog pozitivca i negativca uspeva da profunkcioniše i ne smeta filmu. Gledaoci će navijati za obojicu.

Kada bi morali da se opredeljujemo, veliko je pitanje o kom bi vozaču trebalo snimiti pojedinačni film u kom bi se tretirao kao heroj. Hunt je svojom vatrenošću bez ikakve sumnje dao smisao suštinski dosadnom sportu u kome se voze desetine bolida u krug. Lauda je s druge strane izbacio neustrašivost iz jednačine i zamenio ih tehničkim znanjem i disciplinom. Zapravo, reklo bi se da se na izboru između Hunta i Laude "poznaje autor".

Howard je kao oslonac holivudskog mejnstrima izabrao obojicu za junake i to na neki način zvuči kao vic u kome se definiše njegova "neopredeljena" poetika. Međutim, Howard je reditelj koga nikada ne treba potceniti jer on u svom opusu ima filmove kao što su APOLLO 13 i RANSOM, vrhunske i vrlo provokativne predstavnike svog žanra.

RUSH je definitivno na toj liniji. Iz RANSOMA nastavlja temu istraživanju mačo narcizma, rekonstruiše epohu kroz prizmu profesija za hrabre muškarce kao u APOLLO 13 i sve to bazira na scenariju Petera Morgana sa kojim je već radio FROST/NIXON.

Morganova sklonost da u nekom trenutku potpuno obuzme junake i pretvori ih u svoje glasnogovornike je manje-više zauzdana mada ima u kritičnom trenutku jednu scenu u kojoj lobuje. Ipak, moglo je biti još problematičnije. RUSH je definitivno jedan od onih filmova u kojima je Morgan više prednost nego slabost.

U istorijskom pogledu, Morgan nije baš najprecizniji i prenebregava neke bitne elemente u odnosu Hunta i Laude koji su postojali mimo činjenice o rivalstvu. Ipak, ako imamo u vidu Morganov kontakt sa Laudom, pretpostavljam da je iza tih odstupanja stajala ideja da se podvuče tema njihovog dvoboja koja bi dobila drugačije konotacije da su sve činjenice uzete u obzir.

Sama istorijska rekonstrukcija u tehničkom i vizuelnom pogledu je izvanredna. Anthony Dod Mantle je napravio jednu od tehnički najzahtevnijih fotografija u svojoj inače izuzetno uzbudljivoj karijeri punoj izazova, pionirskih koraka u pogledu digitalnog snimanja itd. Howard je izvanredno spojio savremeni senzibilitet sa koloritom, dizajnom i vizuelnim prezentacijama epohe tako da RUSH istovremeno izgleda kao rekonstrukcija sedamdesetih ali i kao film iz tih vremena.

Sa ovim filmom Chris Hemsworth počinje da ozbiljno dovodi u pitanje da li je Hugh Jackman, uprkos velikoj prednosti, zaista izborio mesto naslednika Mela Gibsona među australijskim iseljenicima u Holivudu. Posle klimavog debija sa Thorom u ovom filmu Hemsworth pokazuje potpuno drugačije leading man lice, samouveren je i harizmatičan. Otud ne čudi da ga je Howard uzeo pod svoje i za sledeće filmove.

Daniel Bruhl s druge strane Laudu igra kao svojevrsnog Cyrana Formule 1 ali uprkos većem akcentu na "karakter" ne deluje kao da je u razlitičim filmovima u odnosu na Hemsworthov personality acting. U svakom slučaju, RUSH je odličan showcase i za dve zvezde.

Ako imamo na umu sve ovo, zanimljivo je da RUSH zapravo spada u domen internacionalnih koprodukcija, jeftinih po holivudskim standardima, uprkos tome što ga režira ugledan holivudski reditelj, sa zvezdama i vrlo komunikativnom pričom. U neka druga vremena, RUSH bi bio tretiran kao vrhunski mejnstrim i adut studija na blagajnama, a danas je to film koji će dobro proći ali je produkciono tako koncpirian da bi se i poraz na blagajnama mogao podneti. Očigledno je RUSH, koliko god da je harizme zarobljeno u junacima i na ekranu, koliko god se bavio automobilima, trkama i ostalim uzbuđenjima, ipak previše posvećen likovima da bi u savremenoj klimi dobio punu podršku studija. Srećom, postoje Working Title i slične kuće na margini globalnog filmskog biznisa koje takve stvari ipak zanimaju.

* * * 1/2 / * * * *

GRAND PRIX

U sklopu priprema za RUSH Rona Howarda, pogledao sam GRAND PRIX Johna Frankenheimera, Jedan maliciozni kritičar Guardiana tvrdi da je GRAND PRIX i dalje najbolji film o Formuli 1 ali uveren sam da RUSH ipak nije toliko podbacio. GRAND PRIX u sebi ima neke vrlo ozbiljne kvalitete, to ne sporim, mogao bih čak da kažem da je to u izvesnom smislu vrlo značajan i inovativan film, ali na nivou celine ima jako ozbiljne probleme. Naime, Frankenheimer je kao veliki fan Formule proveo celu godinu prateći trke širom sveta, snimajući u pauzama treninga i pomalo tokom trka. Međutim, ono što je potpuno ispustio je prenaduvana, bajata i prilično konfuzna melodrama koja opterećuje prvih sat i po ovog tročasovnog filma koji je prikazivan sa sve međučinom, po uzoru na stare spektakle kao što su bili BEN HUR i CLEOPATRA.

All Star glumačka ekipa ne zna tačno šta radi, James Garner koji je, kao i Paul Newman, bio entuzijasta za auto trke formalno igra glavnu ulogu, ali se njegova priča gubi u dugim deonicama kada ekran zauzimaju Yves Montand ili Brian Befrord.

Ono što je adut jeste Frankeheimerov stil u scenama trke. Tu se koristi svim mogućim trikovima, pokazujući čestu naviku reditelja svoje generacije da čim se dočepa Evrope dobije arty virus. Slično se desilo i Sydneyu Pollacku u filmu BOBBY DEERFIELD. Međtuim, Frankenheimerove trkačke scene funkcionišu uz obilje avangardnih rešenja kao što su split-screenovi, neoštrine, kadrovi snimljeni kamerama postavljenim na trkačka kola. Naravno da danas ništa od toga nije novo ali je GRAND PRIX u svoje vreme bio film koji je po prvi put prikazao svu visceralnu snagu trka Formule 1.

Ti inovativni elementi su na kraju i nagrađeni oskarima.

* * 1/2 / * * * *

DEATH RACE 2

Pogledao sam DEATH RACE 2 Roela Reinea, DTV nastavak Paul WS Andersonovog rimejka Crormanove čuvene produkcije iz zlatnih dana.

Anderson je bio u izvesnoj meri umešan u rad na ovom filmu, kao jedan od producenata i jedan od autora priče na kojoj je radio zajedno sa Tony Gigliom koga znamo kao reditelja relativno high profile polu bioskopskog polu DTV filma CHAOS u kome su se svojevrmeno pojavili Jason Statham i Wesley Snipes.

Roel Reine je holandski reditelj koji već godinama pokušava da se priobije u domenu B-filma i ovom prilikom pokazuje da ima dara pre svega kad je reč o stvaranju atmosfere, iako svakako da ima DTV filmova koji bolje imitiraju look bioskopskog filma. DEATH RACE 2 nije takav, sve vreme je iz fakture slike i nariočito iz zvuka jasno da je reč o DTV filmu, ali su zato lokacije vrlo dobre, što i ne čudi jer film je sniman u Južnoj Africi a ne u Istočnoj Evropi, dakle arhitektura prosto više podseća na anglosaksonski pogled na gradnju, a i podela statista i epizodnih likova je samim tim ubedljivija.

Ovaj film je formalno origin story o Frnakensteinu kog u izvorniku igra David Carradine a u rimejku se čuje njegov glas. Igra ga Luke Goss koga znamo kao boy band zvezdu nekada a sada glumca koji se bori za svoje mesto u različitim projektima. U manjim ulogama, pojavljuju se Danny Trejo i Ving Rhames a iz prvog filma (Andersonovog rimejka) tu je scene-stealer Frederick Koehler, mahom poznat kao televizijski glumac.

Luke Goss je dosta bled kao karakter i iako podseća na nešto što bi se moglo opisati kao Jason Statham kupljen kod Kineza, ni sa svojom dosta velikom upornošću ne uspeva da se nametne kao punokrvni akcioni heroj. Nije problem u tome što je neubedljiv tokom akcije, čak naprotiv, vrlo je solidan u tučama, već naprosto nema dovoljno jak personality. Negativci koji su doduše dati kao skice su u tom smislu mnogo ubedljiviji.

Tuče su solidno realizovane, ali gotovo da nema wireworka, jjperryjevskih efekata i sličnih stvari. Ovo je film sa dosta old school tuče backstabbinga i sličnih stvari. Anderson se postarao da film zaslužuje R-rejting a mogu reći da automobilske scene koje čine drugi deo filma, uprkos svim pomagalima koja su se mogla uvesti, a to su quick-cutting, efekti i slične stvari, imaju stvarno dobar efekat i vrlo su zabavne, između ostalog i zato što su nabudžena kola jako dobro diznajnirana i lupaju se bespoštedno. Upravo u ovom najskupljem delu filma, Reine nalazi načine da se ponajviše približi izgledu bioskopskog akcijaša, iako bi po svakoj logici trebalo da je obrnuto.

Ako imamo u vidu da su likovi pristojni, da priča nije ništa naročito ali nije uvredljiva, da je akcija mahom zanimlj9iva a sporadično sjajna na jedan neiskvareni B-način, mogu reći da je DEATH RACE 2 uspeo DTV sequel koji nije bolji od bioskopskog riginala ali u ovom aranžmanu bih vrlo rado gledao još koji DTV sequel u ovoj franšizi.

Anderson je mudro zadržao prljavštinu B-filma a nije skrenuo u jalovo oživljavanje exploitationa u muzejskom smislu, tako da DEATH RACE 2 ima pravi duh tog B-filma snimljenog u kolonijalnim područjima, kakav su nekada imali radovi Brian Trenchard-Smitha, recimo...

* * 1/2 / * * * *

LOVE THE BEAST

Pogledao sam najzad LOVE THE BEAST Erica Bane, dokumentarac o njegovoj ljubavi prema automobilima i pokušaju da učestvuje na autotrci Targa Tasmania. Reč je o vrlo simpatičnom i efektnom dokumentarcu u kome je Eric Bana iskoristio sav svoj star power kako ispred tako i iza kamere, i omogućio svojoj intimnoj priči o automobilima da na ekranu okupi likove poput Jeremy Clarksona, Dr. Phila i Jay Lenoa, plus da celu stvar izuzetno dobro snimi.

Posebnu draž filmu daje serija neočekivanih događaja koji su se desili tokom trke, zahvaljujući kojima film dobija neočekivani obrt.

Eric Bana ne beži od toga da se kroz dokumentarac pozabavi storytellingom i ima par situacija u kojima on ipak nije dorastao kao reditelj da prikrije fikciju, odnosno, postoji par akcenata za koje se vidi da su fejk. Međutim, čak i ako su poneke sekvence fejk, njihova sama suština ima istinu i uporište u celoj situaciji, tako da to ne smeta filmu kao celini.

U tom smislu, LOVE THE BEAST nije samo film za car freakove jer ima priču i emociju koja može da crossoveruje, ali, objektivno, car freakovi će jedini imati puno razumevanje za ono što Bana pokušava da kaže.

Ono što je najvažnije jeste to da je Bana izabrao dovoljno dobru temu i da je film odlično realizovan tako da LOVE THE BEAST ni u kom slučaju ne može biti otpisan kao vanity project.

* * * / * * * *

DEATH SPORT

Pogledao sam DEATHSPORT na kome su kao reditelji radili Allan Arkush, Nicholas Niciphor i Roger Corman. Ipak, tendencija je da se ovaj film smatra Arkushevim. Arkush je bio u ekipi sa Joe Danteom, montažer trejlera za Cormanove filmove, i njih dvojica su ušli u produkciju sa naslovima kao što su HOLLYWOOD BOULEVARD i ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL koji nisu bili tipičan cormanovski exploitation. DEATHSPORT se pojavio u trenutku kada je Cormanov svet exploitationa već ušao u krizu jer su se pojavili Spielberg i Lucas kao reditelji koji su model B-filma uveli u A-ligu i sve je manje bilo mesta za cormanovske B-produkcije koje im više nisu mogle parirati. Joe Dante se ubrzo našao među Spielbergovim Amblin favoritima a Arkush je prešao na televiziju gde i dan-danas radi high-profile serije poput HEROES.

DEATHSPORT se u Cormanovoj filmografiji smatra minornim naslovom, pokušajem da se ponovi formula po kojoj je uspeo DEATH RACE kroz spajanje antiutopijske budućnosti, igre smrti i David Carradinea. Međutim, DEATHSPORT uprkos surovim ocenama uopšte nije loš exploitation film. On nema političku i satiričnu dimenziju koju je Paul Bartel doneo DEATH RACEu, ali zato ima jednu specifičnu dinamičnost exploitation filma koja čini se se više nego glatko proguta priča o postapokaliptičnom svetu u kome se u gradovima koji su preživeli katastrofu organizuju gladijatorske borbe sa preživelima koje dovode iz zaražene divljine.

Nizak budžet, sporadično loši specijalni efekti i potpuno preposterous zaplet su nadoknađeni tempom. Svaka scena pomera priču korak napred i donosi nešto novo, a glumci sve glume vrlo strejt, kao da je likovima apsolutno jasno šta se zbiva. Montaža i kadriranje su vrlo dobri i prate taj tempo, maksimalno koristeći budžet.

Iako praksa uvođenja Cormanovih reditelja u skuplje projekte dokazuje da oni koji su radili sjajan exploitation mogu da rade i vrhunski A-film, činjenica je da B-film iziskuje posebno umeće koje je potpuno apartno. Naime, u A-filmu je pre svega potrebna veština vođenja priče, razdvajanje važnog od nevažnog, tehnička kompetencija, dočim je za B-film i exploitation potrebno da se pre svega dobro radi sa raspoloživim resursima, ne samo u materijalnom već i u konceptualnom smislu. To znači da B-film pre svega treba da apostrofira svoje adute, da mora u tome da bude istrajan, da ni ne pokušava da se vodi principima A-filma jer ni ne pokušava da ima njegove kvalitete. Ukoliko B-film ima sreće pa su mu aduti u likovima, priči ili tehničkoj veštini, to je sjajno jer može da prevaziđe svoje ograničenje, ali ako nije taj slučaj, a uglavnom nije, onda je ta sposobnost pravljenja B-filma ključna.

Jedna od ključnih stvari u pravljenju B-filma, kao i u montaži A-filma, jeste ono što ti nudi sam materijal. Corman je bio majstor takvih zahvata. U montaŽi svakog filma, naravno materijal diktira ono što ulazi u film, jasno je šta je uspelo, šta nije, jasno je da li neki detalji nude neke mogućnosti koje nisu bile predviđene scenarijem. Međutim, u B-filmu materijal otvara mogućnosti u najširem smislu, pošto se sve mora maksimalno iskoristiti, od glumca do lokacije, i sve se mora maksimalno iscediti. Čini mi se da je Arkush to u priličnoj meri uradio u ovom filmu.

DEATHSPORT je takav film. Potencijalni train wreck od koga su znalci napravili nešto gledljivo, sporadično čak i zabavno. U tom smislu, jasno je da DEATHSPORT ne stoji uz vrhunske filmove koje je Corman proizveo, od kojih su mnogi bili upravo potvrda značaja B-filma za istoriju kinematografije, ali isto tako pokazuje zanatsku veštinu i unutar marginalnih naslova, pravljenih sa svim osobinama trainwrecka i srećom da izbegnu tu sudbinu.

* * 1/2 / * * * *

TALLADEGA NIGHTS

Pogledao sam uncut verziju TALLADEGA NIGHTS Adam McKaya, courtesy of Kunac.

Mislim da mi je jasno zašto se bioskopski cut razlikuje od ovoga, pošto ima viška u ovoj verziji. Ti viškovi štaviše nisu lišeni

humora ali zaista deluju suvišno i nevažno za priču. A za ovaj film je priča u stvari vrlo važna pošto se pored tog redneck miljea

NASCAR trkanja koji se besomučno ismeva, uvode još neki razni motivi, i film ima prilično ozbiljan zaplet. Ono što je

karakteristično za filmove Judd Apatowa to je da imaju razvijenu priču koja može da funkcioniše čak i kad film ne bi bio smešan.

I TALLADEGA NIGHTS vrlo često zapravo i nije previše smešan ali ga upravo razvijena priča i poenta proistekla iz međuljudskih

odnosa drže na okupu. Stoga, scenario ovog filma ima punu ozbiljnost i razvijenost zapleta kako da je sportska drama s tim što su

scene pojednostavljene i fokusirane na humor. Isto tako zanimljivo je da Ferrell i McKay u scenariju, na kome je uncredited radio

i Apatow, naročito insistiraju na transformaciji karaktera.

TALLADEGA NIGHTS se bavi svetom NASCAR trkanja, s tim što film ima više veze sa DAYS OF THUNDER nego sa samim sportom. Uostalom

NASCAR ne nudi puno potencijala za humor pošto važnu ulogu imaju vozila koja nisu naročito smešna niti imaju neku personalnost.

Stoga se i TALLADEGA NIGHTS najviše bavi invertovanjem melodramskih elemenata iz filmova o auto trkama, i ismevanjem američke

kulture automobila.

Upravo su najmanje zanimljivi delovi filma oni koji su vezani za trke, naročito segmenti koji se zbivaju van kokpita. Ne mogu da

kažem da su se te scene mogle bolje uraditi. McKay i DP Oliver Wood su uradili vrhunski posao u scenama trke ali to naprosto nije

dovoljno da bi se one usaglasile sa tonom ostataka filma.

I baš zbog same prirode sporta, film ne uspeva de realizuje svoj pun potencijal, uostalom kao ni sam DAYS OF THUNDER. Međutim,

isto kao što je DAYS nudio dosta zadovoljstava, to čini i TALLADEGA ali nije onoliko dobar koliko je trebalo da bude.

* * 1/2 / * * * *

DEATH RACE 2000

Potom sam ponovo gledao Bartelov DEATH RACE 2000/ Kada sam ga gledao klinac bio mi je straight akcijas. Tek sam sada sposoban da ukapiram, kakve je to ludacka satira, pa tek onda akcijas. Oseca se Cormanov uticaj na planu gorea. Oseca se rediteljska pismenost Lewis Teaguea koji je pomocnik, vide se cameo uloge tog Cormanovog putujuceg cirkusa, medjutim, Bartelova interpretacija antiutopije je dominantna i ona omogucuje da ovaj film dan-danas stoji kao klasik.

Mislim da bi nekada najavljivani Paul Andersonov rimejk sa Cruiseom, ako bi bio dosledno uradjen, mogao da vrati ovu pricu u americku ideolosku arenu, na velika vrata.

FORD V FERRARI

FORD V FERRARI Jamesa Mangolda je dokaz da u savremenom Holivudu gde veliki broj izuzetnih reditelja traći vreme na besmislene franšize, jedan prosečan tip, sa relativno skromnim startom može da ispliva i nametne se kao relevatan stvaralac.



Na stranu to što volim filmove o motosportu, uostalom ovaj film ima veliki hendikep za mene jer u glavnoj ulozi ima Christiana Balea kog teško varim, Mangold je snimio odličan film, baš ono što bi Holivud trebalo da snima u osnovi - a to su ozbiljne, zanimljive priče, urađene na najvišem nivou.


Ron Howard je sa filmom RUSH povukao nogu i započeo ovo “zlatno doba” holivudskog automobilitičkog filma ali je FORD V FERRARI uspeo na svoj način da razbije maler produkcija o Enzu Ferrariju koje su godinama u raznim varijantama pripremane a nisu se desile i da napravi ukupno uzev još ambiciozniju priču iz moto sporta i auto industrije nego što je bio RUSH.


Meni RUSH ostaje ipak draži film jer mi je podela mnogo simpatičnija i cela postavka sa evropskim lokacijama je još egzotičnija, ali moje antipatije prema Baleu na stranu, FORD V FERRARi je sajam onoga što Holivud može da ponudi, podjednako relevantan i za Akademiju i za multiplekse.


Među producentima potpisan je Michael Mann i čini mi se da je to njegov simbolički gest bacanja poslovičnih rukavica u ring. Od njegovog filma o Ferrariju sa Hugh Jackmanom ipak nema ništa. Istorijat pokušaja da se snimi film o njemu obuhvata i Manna i Cronenberga i De Nira, i ta priča je sama po sebi postala jedan od mitskih projekata da se na kraju film ENZO pojavljuje u seriji ENTOURAGE kao vehicle (pun intended) Vincea Chasea.


Za razliku od filmova o motosportu sedamdesetih koji su bili notorni po svojim komplikovanim produkcijama, pogibijama na snimanju i sl. savremeni uspevaju da nastanu na vreme i uglavnom bez tegoba (izuzmemo li development hell oko Enza) ali nemaju taj efekat vremenske kapsule. isto tako nema tog ludila, tipa da se Steve McQueen sa Jackie Stewartom zaista prijavio na Le Mans, da je Paul Newman zaista bio auto trkač i sl. U tim starim produkcijama pojavljivali su se pravi vozači, od Frankenheimerovog GRAND PRIXa pa nadalje. Danas toga nema.


Međutim, imamo dinamične uzbudljive filmove i imamo naknadnu pamet u rekonstrukciji ukupnog konteksta u kom su se događaji zbivali. Tako je i FORD V FERRARI priča o neravnopravnoj borbi automobilskog Golijata protiv Davida koji je na stil utrošio dovoljno da masovnost i bogatstvo Fordove proizvodnje ne mogu da ih zasene. Međutim, ako je zaleđe koje su Shelby i Miles imali u obliku kapitala Forda pretvoreno je u hendikep njihovim raznim korporativnim odlukama koje su ih saplitale.


U toj priči o dvojici osobenjaka koji se u motosportu kao spoju takmičenja i mašinstva u pojedinim situacija dotiču transcedencije, saželi su se mnogi filmski mačo profesionalci od Hawksovih do Mannovih.


Matt Damon kao Carrol Shelby i Christian Bale kao Ken Miles, prepoznali su to i maksimalno iskoristili. Matt Damon kanališe svog unutrašnjeg Tommy Lee Jonesa a Balea kako rekoh ne bih komentarisao, ali nema tu šta, odlični su. Josh Lucas i Joe Bernthal u sporednim ulogama Fordovog brassa rade tačno ono što treba, i to sve u spoju sa rekonstrukcijom epohe daje 152 minuta kaloričnog bioskopskog iskustva.


FORD V FERRARI je old school film, srećom od one vrste koja ne izlazi iz mode.


* * * 1/2 / * * * *

LE MANS

Lee H. Katzin je preuzeo film LE MANS od Johna Sturgessa koji je trebalo da ga režira za Stevea McQueena. Usledilo je pakleno snimanje, dosnimavanje, premontiravanje i na kraju je nastao ovaj film na čiju premijeru sam McQueen nije ni došao.

Danas, LE MANS stoji kao klasik autotrkačkog filma, po mnogima, i to ne bez zasluge, važi i za najbolji film o motosportu. Ne bih išao toliko daleko, ali zašto da ne, LE MANS jeste jedno od najvećih umetničkih dostignuća kada je reč o pokušajima igranog filma da obuhvati fenomen auto trka. Stoga ovaj film zaslužuje da iznova bude otkriven.

Steve McQueen je glumio u čitavom nizu klasika i poistovećen je sa ikoničnim likovima, ali LE MANS je u određenom smislu možda i najznačajnije delo sa njegovim pečatom. Naime, u ovom filmu je on ko-autor, kao zvezda koja je založila svoj ugled i uspela da istera koncept inspirisan jednim velikim delom francuskim Novim talasom, a to je upliv dokumentarnog u igrani film.

Nije LE MANS jedini holivudski film sedamdesetih koji je koketirao sa ovim stilom, da se razumemo, ali je vrlo radikalan ako imamo u vidu da je film o sportu, da je skup, da je star vehicle (pun intended). Naime, prvih 37 minmuta filma mi ne dobijamo ni jednu jedinu supstancijalnu repliku izgovorenu od strane junaka. McQueen je želeo da automobili budu protagonisti filma, i u tome je i uspeo. Način na koji "porše" ide na početku ulicama varošice pored trkališta mnogo više podseća na hod junaka nego na tipičnu vožnju motornog vozila.

Lee H. Katzin sa ekipom uspeva da isprati ovaj koncept. Michel Legrand je napravio jako zanimljiv skor, kombinovan sa arhivskom muzikom. Detalj sa himnama koje sviraju pred trku dok vozači zauzimaju mesta je mnogo diskretniji u realizaciji nego što zvuči kad se priča, a postepeno intenziviranje života u Le Manu kako se oko trkališta okupljaju posetioci i ekipe je fantastičan školski primer "čistog filma", gde se samo kroz sliku i ritam postignut montažom postiže utisak koji je mnogo viši od narativnog.

U određenom smislu, McQueen je uvek bio glumac koji je igrao na ćutanje, na pogled, tudio se da bude man of few words i u LE MANSu on upadljivo želi da se povuče iz protagonizma i da bude svojevrsni pokrovitelj celog ovog šoua koji se ne nameće. Njegova spontanost i uključenost u rad trkačkog tima u filmu je nedvojbena. On dolazi među njih ali se ni na koji način, ni po ekspresiji ni energetski ne izdvaja.

Kao i kod McQueenovog imenjaka koji poslednjih desetak godina snima art house javlja se uvek rizik šta se dešava kada u tako atmosferičnom filmu bez reči krene dijalog, ali nema razloga za brigu, disbalans je manji nego što bi se očekivalo.

LE MANS je film koji treba rehabilitovati jer u svoje vreme naprosto nije shvaćen, možda zato što su očekivanja od njega bila drugačija. Danas on funkcioniše na drugom nivou i gleda ga publika koja receptivnija. U tim okolnostima, reč je o klasiku kome se treba vraćati.

* * * 1/2 / * * * *