THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *