EMBATTLED

 EMBATTLED Nikolaja Sarkisova, ovom prilikom prigodno potpisanog kao Nick Sarkisov je film u nekoj čudnoj američko-ruskoj produkciji koji možda i ponajbolje sumira sve ono najbolje što se može videti poslednjih godina o korozivnim mačo muškarcima iz Heartlanda.

Odakle se Sarkisov pojavio i snimio ovakvu filmčinu, sa maltene nepogrešivom glumačkom podelom, ja ne znam. Cela Sarkisovljeva priča je čudna, njegova biografija deluje ili skroz bizarno ili krajnje fishy, izaberite sami, te samim tim činjenica da je snimio OVAKAV film deluje skroz nerealno, ali hej EMBATTLED je tu.

Snimljen je po scenariju Davida McKenne, kultnog pisca moje generacije zbog filma AMERICAN HISTORY X, i ovde se on vraća snagom koju nije pokazao posle tog filma iako je neko vreme radio dosta da bi mu potom zvezda ugasnula, koliko sam shvatio zbog izvesne nekooperativnosti. Da li je ovo kambek? Teško je reći, EMBATTLED je jedan od onih filmova koji su mnogo bolji nego što je iko očekivao ali nemaju iza sebe infrastrukturu da ih izgura dovoljno daleko. No, što se mene tiče, McKenna ovde pravi kambek što nije lako jer pored AHX volim i njegov scenario za nastavak SCARFACEa u formi igra kojim me je zarazio Mehmet.

EMBATTLED je priča o sinu megapopularnog MMA borca iz Alabame koji živi sa majkom i bratom ometenim u razvoju, i jedva sastavljaju kraj s krajem jer iz nekog razloga prebopgati otac ne plaća alimentaciju. Razlozi za to su naizgled nejasni jer prihvata sinove, ali kako se priča razvija shvatamo da u porodici postoji trauma nasilja koja je podelila nekadašnji bračni par.

Smešten u svet MMA koji podilazi najnižim porivima raje iz Heartlanda, ovaj film maksimalno kapitalizuje kroz prikaz tog miljea ali i kroz strukturu borilačkog filma. Sve ono što je napipao Gavin O'Connor u WARRIORu ovde je "leglo" i desilo se kako treba, počev od podele koja je perfektna na svim mestima, a predvodi je Stephen Dorff koji je proteklih godina ulazeći polako u šerifovske godine postao zaista prejeben tip, i ovde je ščepao lik za gušu i nije ga pustio do kraja.

Teško je reći da Dorff nema veliku karijeru, snimio je zaista za svog vakta sve i svašta, od pobednika Venecije, do kultnih strip ekranizacija, ali nije postao zvezda. To ga dovodi u poziciju da često igra likove ispod nivoa svog umeća, ali nadam se da će role kao što je ova vfemenom da pokažu kakav talenat se tu nalazi i da ga treba iskoristiti dok je još u snazi.

Ako je Dorffova rola galvanizovala film kao celinu, važno je naglasiti da su i svi ostali glumci sjajni i da imaju neverovatnu hemiju, od Darrena Mana u ulozi sina, do Elizabeth Reaser u ulozi majke. Colin McKenna sin Davida McKenne igra sina ometenog u razvoju zbog Williamsovog sindroma i on ima taj problem i u stvarnosti. Prikaz osobe sa smetnjama u razvoju je veoma topao, duhovit, bez ikakve preterane sentimentalnosti i veoma je afirmativan i koliko god ta reč bila istrošena "osnažujući".

U vizuelnom pogledu, Sarkisov se drži povišenog realizma, inscenacije su energične a Holanđanin Paul Ozgur, direktor fotografije u usponu, pokazuje da je dorastao najozbiljnijim zadacima.

MMA borbe su pokazane energično, krvavo, uzbudljivo i odbojno u isto vreme, baš kako treba. EMBATTLED izvlači maksimum iz oslanjanja na MMA milje, i u domenu animiranja publike i u domenu socijalne kritike koju iz toga može da proizvede.

Kako je ovako jak senzibilitet za jednu par excellence američku temu pronašao Sarkisov ostaje pitanje, ali biće da je dobra saradnja sa McKennom igrala značajnu ulogu.

Što se mene tiče, jedan od filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

UINDII

 

UINDII Masato Harade je kvintesencijalni eighties film čiji je glavni junak istovremeno bubnjar porg rock benda i profesionalni moto-trkač. Iako se tema njegove muzičke karijere dalje ne razrađuje, mislim da je ovaj opis lika dovoljan da opiše koliko je sve ovo umočeno u 80s mačizam.

Međutim, zapravo, film na kraju postaje dekosntrukcija istog tog mačizma jer govori o turneji tog mototrkača po evropskim pistama preko jednog leta tokom kog mora da brine o svojoj kćeri koja je posle razvoda pripala majci. Devojčica se nameće kao glavni lik i kao katalizator pokušaja da se otac promeni, iako zapravo na kraju shvatamo da u njemu promene nema, da on želi pobedu i da ga porodica ne može učiniti boljim čovekom ali može boljim trkačem.

UINDII sasvim sigurno spara u red filmova o moto-sportu. Ovo je japanski film, glavnu mušku ulogu igra Hiroyuki Watanabe, ali čitav je snimljen u Evropi tako da ne znam da li je nameravana neka vrsta crossovera ili ne. Verovatno jeste. Muziku je radio poznati japanski prog klavijaturista Akira Inoue, i uprkos tome što ovde ima prog-popa, nikada se ne dese Berlin i Giorgio Moroder, mada oni meni nikada ne smetaju.

Film ima visokooktanske scene na moto-stazi, sa dosta kamera rigovanih na same motore i tvrdim prikazom trke u kome Harada ne ostavlja ni gram prostora za melodramu. Snimao ga je Witold Sobocinski, otac nažalost prerano peminulog Piotra Sobocinskog i deda njegovog potomka koji je takođe snimatelj. Witold je veliki majstor koji je radio sa Polanskim i Zanussijem i filmu daje melanholični evropski vajb premda se ne štedi kada se dešavaju trke. Čitav film je sniman mahom u Nemačkoj i Holandiji i moram priznati da me je imaginarij zapadnoevropskih autoputeva vratio u detinjstvo kada sam bio pasionirani gearhead.

Patrick Stewart predvodi podelu “zapadnih” glumaca i već ovde igra “dedu”, odnosno lik sportskog fotografa “sa tajnom”. Od zapadnih glumaca zanimljivo je da se ovde pojavljuje i jedan sa Istoka, Dean Reed, u ulozi Amerikanca, u zapadnoj produkciji. Ovo mu je bila jedna od poslednjih filmskih rola.

Devojčica Chris Addison deli ime sa poznatim britanskim komičarem i ona definitivno nosi film kao energični emotivni ali i pripovedački centar priče.

VHS rip sa izdanja zaboravljene kuće Toshiba EMI i koliko znam odustvo zapadnog DVD izdanja sugerišu da kvalitet ovog filma nije ostao upamćen na Zapadu. Čak ne možemo reći da je ovo najdostupniji film Masata Harade na Zapadu. Pa ipak, za mene je ovo bio hidden gem i film kome sam možda pogledao kroz prste zbog nostalgije, teme koju volim i nekih stvari koje me trenutno zanimaju kao što je Dean Reed, ali to ne znači da zapravo nije dobar i da ne zaslužuje pažnju. 

* * * / * * * *

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.

Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.

Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.

Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.

* * / * * * *

THE BUDDY GAMES

THE BUDDY GAMES Josha Duhamela je rediteljski debi ovog glumca, po mnogo čemu atipičan. Naime, reč je WWE produkciji i jednoj gross out komediji u duhu TAGa ali i JACKASSa o grupi sredovečnih ljudi koji su proveli ceo život praveći buddy games, jackassične igre bez granica, i sada moraju da organizuju ultimativno izdanje kako bi drugara izvukli iz depresije.

Josh Duhamel režira prilično sigurno ali film narativno deluje smandrljano, naročito treći čin koji deluje kao da je iznuđen nekim produkcionim pritiskom, kao da je materijal u tom segmentu bio nedovoljno dobar ili da je zamenjen nekim bitno jeftinijim reshootom.

U fazama dok je film na nogama međutim, ovo je low key derivat stari kojima se bavio Johnny Knoxville, i potpuno je u redu mada slabije čak i od ACTION PARKa.

Olivia Munn je nedovoljno iskorišćena. Josh Duhamel i Dax Shepard su dobri. Cela ekipa je solidna.

Ima ovde dobrih scene. Odluka Josha Duhamela da kao reditelj debituje nečim što je programmer i vehicle je inteligentna jer sebe ne pokušava da nametne kao autora već kao profesionalca. Međutim, ono što nije uspeo da izrežira jeste stabilnost produkcije i celine koju pravi, tako da je BUDDY GAMES ostao nedorečen, a nije autorski film da u tome ima šmeka.

Josh Duhamel kao reditelj ipak ima šta da pokaže, šteta što je BUDDY GAMES film samo za ljubitelje i poznavaoce. 

* 1/2 / * * * *

ВРАТАР ГАЛАКТИКИ

Pogledao sam ВРАТАР ГАЛАКТИКИ za zapadno tržište nazvan COSMOBALL. Reč je o vrhunskom copywoodskom ekscesu u režiji Džanika Fajzijeva.

Naime, Fajzijev je za 22 miliona dolara snimio rep-off BATTLE ANGEL ALITAe, čak na čudan način podosta i informisan o tome kako Rodriguezov film izgleda što je neobično ako imamo u vidu da je morao krenuti u realizaciju pre izlaska ovog filma. To je cormanovski pristup rip-offu ali ovako promašivanje celog fudbala nisam video još od porno parodije RUMOR HAD ‘EM koji je trebalo da bude porno odgovor na RUMOR HAS IT, veliki Warnerov dramedy adut koji je neslavno flopovao.

Elem, ALITA iz današnje vizure nazire kultni status, uspela je čak kao i da ne bude kataklizma za Fox, ali ukupno uzeo nije postala kosmički blokbaster kakav se rip-offuje. Elem, COSMOBALL ju je najdirektnije ripovao ne samo u celini na nivou premise već i u detaljima.

Dakle nad zemljom lebdi veliki stadion na kom se nadmežu razne ekipe u nekoj opasnoj igri sa užarenim energetskim loptama. Case closed.

Pritom zemlja izgleda kao iz ALITAe. Nema sad toliko androida ali to je ta arhitektura, to je to kadriranje, prosto, to je to. 

COSMOBALL se upušta u razne tehničke izazove, za mogućnosti svoje ekipe rekao bih dosta hrabro, ali ne primenjuje onaj osnovni a to je animirana glavna junakinja - premda ima humanoidnih animiranih likova koji nisu ljudi.

U svemu ostalom proba da parira ALITAi i taj naum je toliko sulud da je sad samo pitanje da li vam je čaša polupuna ili poluprazna. Meni je lično bila polupuna jer mi se čini da je neki nivo TRONa možda i dostigao i da je takve estetiku možda i mogao da proba da juri. Ali do ALITAe nije dobacio.

Međutim, ono gde je osnovni problem jeste vođenje priče. Mislim da je COSMOBALL nažalost preopterećen svojom tehničkom izvedbom i da je potpuno izgubio priču iz vida. On je vodi od tačke A do tačke B ali bez ubeđenja, bez ritma i što je najgore bez dobrih ideja. Kada se film svede na tehničku briljanciju, bilo bi važno da bude dobar, a ovaj nažalost to nije.

A priča ga ne drži. Da ga je priča držala, onda bi uspeo da sve ono gde se pružio dalje od gubera nekako opravda ali ovi momci su to zaboravili.

COSMOBALL je pripovedački zaista veći trainwreck nego tehnički, a tamo se očekivali da će biti raspad u najavi. Šteta jer ovaj film i ovakav jeste nekakav showcase, samo je pitanje za šta i za koga iz ove ekipe. 

* * / * * * *