AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje. 

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *

ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

DRAŽEN

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *

LADY BALLERS

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

MOMAK I DEVOJKE

MOMAK I DEVOJKE je bio frustrirajuće blizu toga da bude dobar Apollonov film. Naime, pored pouzdane realizacije Ivice Vidanovića, imao je i nešto najbliže star wattageu viđeno kod Apollona. Scenarista film Rok Radiša i Tamara Aleksić su se odlično snašli u glavnim ulogama. Iako je Aleksićka mnogo popularnija i uspešnija glumica od Radiše, ovde su pokazali jako uspelu hemiju i nastupili ravnopravno kao centralni par u romantičnom zapletu. Kada se tome doda odlično odabrana i visprena devojčica u ulozi deteta koje junak protiv svoje volje mora da čuva, i tako se i upoznaje sa svojom izabranicom - dobijamo tri osnovne role u kojima imamo dobar izbor glumaca i dobru glumačku igru što je za romantičnu komediju najvažnije.

Međutim, scenario Roka Radiše ima jedan suvišan pseudokriminalistički zaplet u kom pomalo pratimo ilustraciju šta se desilo sa ocem devojčice oko koje se gradi zaplet, suvišan i po miljeu u koji je smešten i po sadržaju i po pretencioznoj izvedbi koja odstupa od žanra. I uopšte mehanika zapleta mimo osnovne priče o detetu i dvolje ljudi koji se preko njega zaljubljuju uglavnom je nevešta i suvišna.

Isto tako, film umnogome zavisi od montažnih sekvenci kako bi pokazao razvoj odnosa, što ne samo da dobija jednu mehaničku manifestaciju već umanjuje broj izazovnih i važnih dramskih scena kroz koje se razvija odnos.

Dakle, nukleus filma iako nimalo originalan imao je potencijala, nukleus glumačke igre ga je i imao i razvio ga je ali je forma gotovo u svakom pogledu podbacila. Ipak, u deficitu ovakvih sadržaja kod nas, možemo reći da je reč o časnom pokušaju.

* * / * * * *

SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

KALEV

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom je Aivar Kuusmaa jedan od najznačajnijih protagonista, rekao bih da je potpuno izgubio razum.

KALEV Ovea Mustinga, estonskog profesionalca sa čijim sam se radom upoznao preko špijunske serije REETUR, govori o istorijskoj sezoni talinskog Kaleva kada su osvojili poslednje prvenstvo SSSRa (iako je tehnički odigrano još jedno ali je bilo sa mnogo manje vanruskih timova). 

Ekipa Jaaka Salumetsa imala je u svom sastavu osvajača seulske medalje Tilta Sokka, bio je tu Aivar Kuusmaa ubitačni šuter, Babenko takođe kao i prvi i jedini Amerikanac u istoriji sovjetske like Gordon Jackson, igrač koji je recimo igrao pre toga neku poluprofesionalnu košarku u SAD ali je bio veliko osveženje iz više razloga.

Glavni junak filma je Jaak Salumets, doajen estonske košarke koji je navodno kao mladi sovjetski reprezentativac jednom nadigrao Doctora Ja (Juliusa Ervinga za mlađe) ali je imao problema sa Gomeljskim ali i Kondrašinom. Tako je Salumets osvojio samo jednu medalju na Eurobasketu 1973. godine iako se smatra da je mogao više.

U sezonu 1990/1991. Kalev ulazi kao ekipa rezigniranih ljudi. Kuusma je probao u Americi, Sokk je imao ponudu nije mogao da ode, Estonija se odvaja - narod ih smatra izdajnicima što se odlučuju da igraju sovjetsko prvenstvo a oni opet žele da igraju jer su košarkaši i žele da se takmiče i da od nečega žive, ali svaki potez im je pod lupom, naročito jer Salumets u sastavu ima Ruse, kako one iz Rusije tako i etničke Ruse rodom iz Estonije.

Salumets na nagovor Riha Soonika, svog sekretara kluba kreće da vesternizuje ekipu.i dovodi prvog Amerikanca u sovjetsku ligu a na terenu u pauzama igraju čirlidersice.

S jedne strane, KALEV je vrlo sveden. Iako je verovatno da imamo više likova koji su uključeni u priču ovde imamo jednog tipskog novinara kao predstavnika sedme sile koja je ometala ekipu, jednog zvaničnika Saveza kao predstavnika sovjetske države, i film je generalno racionalno i svedeno postavljen, kao i estonska košarka kada funkcioniše - rade ono što znaju i izbegavaju ono što im ne ide.

Otud ovde nema masovki ali ima dovoljno evokativnih rekonstrukcija nekih događaja. Fino je napravljen arhitektonski kontrast između progresivnijeg modernizma u Estoniji i haosa po unutrašnjosti Rusije, Ukrajine ili Tadzikistana gde se ide na gostovanja. U jednom trenutku Gordon Jackson, odrastao u detroitskom getu kaže da nikada nije video takvo siromaštvo, a saigrači mu kažu, "Nisi video Rusiju" i tada kreće njihova turneja po Lugansku, Saratovu i sličnim lokacijama.

U principu sam narativ o tome da je Kalev postao šampion je zanimljiv jer su Estonci uvek bili undersized ekipa i verovatno je haos u SSSRu, neigranje Litvanaca (iako su njihovi košarkaški radnici posle napada u Viljnusu podržali Kalev kao baltički vid otpora) itd. dosta pomogao tome. Ovde ima svega, kupovine utakmica, čime Kalev jednom pribegne, kupovine sudija, opšte korupcije i rasula ali i utiska da su centralne košarkaške vlasti radile protiv Kaleva.

Ipak, s druge strane, Musting nije prećutao šovinizam sa kojim su se suočili Rusi koji su se zatekli u Estoniji tada iako članovi Kaleva, tako da se može reći da je film uravnotežen.

Film ne ulazi, čak i ne imenuje do kraja konflikt koji gradi a to je konflikt između Salumetsa i starog sovjetskog trenera. U zbilji je to bio lično Gomeljski, a u filmu je to Kondrašin koji je zapravo koliko znamo njemu pomogao u karijeri, ali ga je Volnov iznova opstruirao, no u filmu je to izgleda spojeno pa u dvoboju sa Kondrašinom u finalu, punom lošeg animusa, Salumets trijumfuje.

Glumci u ulogama košarkaša deluju krupnije od estonskih igrača tog vremena iako su scene košarke generalno solidne i nema mnogo modernih zahvata u starinskoj košarci kao što često običavaju ovi filmovi prepuni sportskog patriotizma.

Kalev je jedan razuman, umeren film, i zanimljiva priča o jednom ekscesu iz istorije sovjetske klupske košarke.

* * 1/2 / * * * *

AIR

AIR Bena Afflecka je film koji se bavi jednom fusnotom iz istorije košarke koja je promenila sport.

Alex Convery je napisao istinitu priču o odluci Sonny Vaccara da stavi svoju reputaciju na crtu i celokupan godišnji košarkaški budžet Nikea uloži u jednog mladog rukija koji nije bio čak na prvi pik. Zvao se Michael Jordan.

Vaccaro je kasnije to uradio jednom i za Adidas kada je sličan potez napravio za Kobea Bryanta. I ponovo je pogodio, ali Nike danas ima Kobeov legacy, Adidasa se malo ko seti.

U vreme kada je Vaccaro odlučio da forsira ovaj rizik, Converse je držao najveći deo tržišta košarkaških patika. Nike ga je kupio 2003.

Dakle, Sonny Vaccaro je stvorio imperiju kakvu danas znamo ali je istovremeno kroz karakteristike Jordanovog ugovora sa Nikeom dao sportistima moć bez presedana i učinio da im samo klupsko angažovanje bude sekundarni izvor prihoda što je na neki način i deformisalo i pomoglo sport.

Iza ove priče stoji film o jednom apsolutnom autsajderu, hazarderu ali i bukvalno kockaru, zaposlenom u firmi koja je u usponu ali ne vidi neki biznis u bavljenju košarkom. On međutim prepoznaje da je Jordan budući superheroj sporta i to na osnovu njegovog čuvenog koša sa koledža, na osnovu njegovog držanja, stava, načina na koji je primio loptu za koju su svi mislili da ide Worthyju. Sa njegovim utiskom da je Jordan superheroj zapravo i kreće nova era sportiste superheroja koju je načeo Ali, ali do kraja definisao upravo MJ.

Međutim, u datom trenutku, sama košarka, sama NBA kao organizacija, stanje na tržištu itd. išli su nasuprot Vaccarovog instinkta.

Na delu je dakle priča o autsajderu koji jedini veruje u nešto a na kraju uspeva i svi ostali shvataju da je bio u pravu i počinju da veruju sa njim.

Videli smo to sto puta, ali to i jeste priča koja ne izlazi iz mode, baš zbog toga što je poneko ponekad majstorski izvede kao Affleck.

U tom smislu, sve ove partikularnosti su nevažne, AIR funkcioniše i kao priča o nekom čoveku koji je mogao biti izmišjen, naprosto Affleck je izveo jedan old school holivudski film o borbi, o autsajderima i snu i njegovom ostvarenju, samo sada u srednjim godinama, iznova u ekipi sa Mattom Damonom, svojim saigračem iz GOOD WILL HUNTINGa kojim su pokazali da su zapravo veoma ozbiljni kreativci.

U odnosu na Converyjev inicijalni scenario, tačno se oseća rukopis kako je iz njega eliminisana ona nevažna naknadna pamet i očuvana ona neophoda, a potom kako su u realizaciji čak i teško svarljivi message movie momenti, Richard Curtis speechevi i slične intervencije spakovane u nešto efektno, gde nešto što bi izazivalo averziju izaziva prijatan smešak pun ironije.

Dakle, Affleck je napravio film koji je među najuspelijim predstavnicima nečega što smo mislili da nam stiže zdravo za gotovo, i ovo je superioran segment njegovog košarkaškog diptiha početog pred koronu sa THE WAY BACK Gavina O'Connora. 

Robert Richardson koji je možda i najveći živi direktor fotografije ima poslednjih godina malo hit and miss rezultate. AIR međutim pripada prvoj grupi, i nudi jednu doduše upadljivu estetsku intervenciju a to je rekonstrukcija looka osamdesetih u fakturi slike. To je jako dobro izvedeno, snažno evocira atmosferu. Ovo je film u kom se dosta govori, iako Affleck pokušava da to razigra, ali ne treba da brinemo - ne zaboravite Robert Richardson je slikao Stoneov TALK RADIO, doktorsku disertaciju o tome kako uspešno snimiti vibrantan film u kom se mnogo priča.

Matt Damon je u vajbu iz STILLWATERa, u pogledu boyish goodlooksa poništen, ugojen ali i dalje energičan. On je ključna figura celog ovog poduhvata, sa inteligentnom podrškom Jasona Batemana i samog Afflecka.

Jordana nikada ne vidimo kao junaka osim po obodima kadra i Viola Davis je glavni predstavnik porodice u ulozi njegove majke. Treba imati na umu da su u biopicovima o NBA zvezdama, majke vrlo često način na koji se prilazi temi - setimo se televizijskih filmova o Isiah Thomasu i Kevinu Durantu. Alfre Woodard je ostvarila čak veoma upečatljivu rolu kao Thomasova majka a Viola Davis igra majku tolike ikone, da je njen istorijski značaj nekako čak i nadilazi iako je veoma cenjena glumica. Ali Viola je stari školovan kadar i obavlja zadatak taman onako kako treba.

AIR je prva produkcija studija koji su napravili Damon i Affleck - Artist Equity, sa idejom da bude United Artists našeg doba i da učini stvari isplativijim za umetnike. Na neki način ova priča je jako dobar manifest za celu tu koncepciju jer govori o jednom sličnom slučaju iz sveta sporta.

AIR je izuzetan film na temu sporta. Posle KING RICHARDa ponovo imamo šampiona i GOATa koji je dobio dostojan film o jednoj maloj priči kroz koju razumemo veliku.

* * * * / * * * *

THE GAMBLER

Rupert Wyatt je po scenariju Williama Monahana snimio superioran rimejk filma THE GAMBLER koji je po scenariju Jamesa Tobacka režirao Karel Reisz. Čini se da je između Tobacka i Reisza postojao i generacijski i stilski jaz, i njihov film iz 1974. godine je ostao pre svega zanimljiv. Rimejk nastao četrdeset godina kasnije, i što je zanimljivo isprva najavljen kao režija Todda Phillipsa, takođe unosi neke neuobičajene elemente ali uspeva da ih uspešno integriše.

Najmanje zanimljiv aspekt ovog rimejka je priča, iako je menjana u odnosu na original, koji je pak inspirisan Dostojevskim u određenoj meri. Snaga rimejka je u načinu kako je realizovan, i pre svega kako je neke neočekivane i moćne energetske kapacitete uklopio i iskoristio.

James Caan je bio mačo junak, sa emotivnom stranom, dočim je Mark Wahlberg u jednoj tobože nijansiranoj a zapravo vulgarnijoj eri, jedan od jačih simbola blue collar heroja koji ima moralni kodeks, ili ga stiče tokom priče, ima jaku emociju, ali cerebralan svakako nije. Caan je u tom smislu bio logičniji izbor za ulogu korodiralog profesora koji se bavi kockom od Wahlberga, ali na kraju cele priče, Wyatt uspeva da učini da i njegovom glumcu verujemo kao kockaru.

THE GAMBLER je film o onome što glavnog junaka, nesporno inteligentnog, harizmatičnog i najpre situiranog uvlači u svet kocke, a to nije samo hazarderski adrenalin već pre svega pitanje identiteta, samoviđenja, i konačno inspiracije. Umetnik po vokaciji, glavni junak ovog filma sebe jednim delom pretvara u umetničko delo, inspiriše se samim sobom za usmenu književnost kojom se brani i kojom opsenari.

Wyatt je okružio Wahlberga sjajnim glumcima, Brie Larson je tu kao studentkinja sa kojom ostvaruje poseban odnos, Jessica Lange je majka koja mu pomaže Xti put dok je on vodi iz razočaranja u razočaranje, John Goodman i Michael Kenneth Williams su tu kao zelenaši i svi su odlični, a Wyatt je ponovio potom uspešnu saradnju sa Goodmanom i u CAPTIVE STATE.

Međutim, ključni izazov je kako svet zelenaša i ilegalne kocke iznova učiniti svežim. I Wyatt to radi glumcima, a Monahan maštovitim situacijama i neočekivanim reakcijama glavnog junaka koje odstupaju od konvencionalnog ponašanja u gangsterskom filmu. Monahan je pisao puno ovakvih scenarija, a ovaj mu je možda i najuspešniji.

Tobackov motiv point shavinga u NCAA košarci o kom je snimio ceo film HARVARD MAN postoji i ovde, adaptiran za okolnosti savremene košarke, veoma psihološki ubedljiv.

Konačno, u saradnji sa Greigom Fraserom, sjajnim snimateljem, Wyatt diže sve na najviši mogući nivo vibrantnosti filma sedamdesetih ali izvedenog tehnikom dvehiljadedesetih, i kad je reč o dizajnu, sve je praktično bez premca. Ovo je inače jedan od retkih filmova u kojima junakinja vozi "jugo" a da se to ne naglašava kao nešto komično ili naročito karakteristično, iako nosi određenu znakovitost i diskretnu simboliku.

THE GAMBLER je old school film, nešto što se danas naziva grown up moviejem, iako nije prestige picture. Ako imamo u vidu na kako se osetljivoj ničijoj zemlji našao, zapravo dobro je i prošao. Kritiku je u svoje vreme zbunio ali verujem da je one koji su ga gledali obradovao.

* * * 1/2 / * * * *

HASHIRE! T-KO BASKET BU

Pošto je u sastavu španske reprezentacije koja je osvojila Eurobasket bio Sebas Saiz, igrač tokijskog Alvarka, red je da malo vidimo šta na temu tog sporta u poslednje vreme kažu japanske filmadžije.

HASHIRE! T-KO BASKET BU Takeshi Furusawe je rutinska sportska dramedija smeštena u milje japanske srednjoškolske košarke. Glavni junak je momak koji je veoma posvećen košarci ali je napušta zbog vršnjačkog nasilja u školi koja ima najbolji tim. Odustaje od sporta i prelazi u drugu školu koja je u pogledu košarke skroz autsajderska ali gle čuda, tamo će ipak ponovo da se vrati igri pod obručima i u njoj nađe novi smisao, i izazov pred turnir na kom će sresti svoje bivše drugove.

U pogledu priče ovde nema iznenađenja, a najveće iznenađenje je začuđujuće ravna naracija, bez akcenata, bez uzbuđenja, bez neke dinamike i što je najproblematičnije bez bilo kakve estetizacije, ali ni realizma.

HASHIRE! T-KO BASKET BU je by the numbers film koji ne priliči na tako uglednoj kinematografiji kao što je japanska ni sportu koji tek treba da se sasvim probije tamo kao što je košarka.

* * / * * * *

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

RAISE THE BAR

RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.

NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.

Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.

Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.

Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.

Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.

* * * / * * * *

MIXED COMPANY

MIXED COMPANY je komedija koju je 1974. režirao veteran Melville Shavelson. Joseph Bologna igra trenera Phoenix Sunsa koji su u krizi. Uporedo, pokušava da osveži svoj brak dobijanjem još jednog deteta ali se ispostavlja da ne može da ima više dece. Supruga predlaže da usvoje dete, i trener u početku nije za to, no kasnije popušta. Kada se prvo dete koje usvoje ispostavi kao problematično, kao rešenje se nameće usvajanje još dece.

MIXED COMPANY nije film kom je logika jača strana. U suštini reč je o otužnoj porodičnoj komediji koja nije previše duhovita, a ekstremno je politički korektna jer deca koju trener usvajaju su iz drugih kultura i imaju drugu boju kože. To je čak možda bilo i edgy u svoje vreme, recimo par dece su traumatizovani mali Vijetnamci, ali ukupno uzev, Shavelson je imao mnogo boljih momenata i na ovaj film sam nabasao prevashodno kao fan Phoenix Sunsa jer je retko koji film bio ovako vezan za neki tim, a naročito za Sunse nema puno takvog sadržaja.

U filmu ima dosta game footagea iz sedamdesetih koji nije nezanimljiv ali nije sad nešto neviđeno, i u sportskom smislu film nije nimalo promišljen, a košarka je generalno u drugom planu, ako se neka sportska tema uopšte dotiče, to je onda timski duh i odnosi unutar ekipe kroz paralelu porodica - sportski kolektiv.

Sve u svemu, bezveze.

* 1/2 / * * * *

A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY

Dvadesetak godina pre televizijskog filma o Wandi Durant snimljen je film A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY o majci Isiaha Thomasa. Ovaj televizijski film prekaljenog prekaljenog televizijskog profesionalca Johna Pattersona iz 1988. godine, dakle kad je Thomas hoš uvek bio na igračkom vrhuncu, daleko je uspešniji od filma o Durantovoj majci, što su pokazale i Emmy nagrade na kraju krajeva, iako je u pogledu istorijske distance izašao praktično u sličnoj fazi karijere NBA zvezde o kojoj govori.

Mary Thomas igra Alfre Woodard, čuvena afroamerička glumica koja je obeležila film od osamdesetih naovamo, i ona je u centru priče kao i njena junakinja, dajući svemu uverljivost i provodeći nas kroz ono što su neka "opšta mesta" odrastanja na siromašnim i opasnim čikaškim ulicama.

Mary Thomas je provalila da su projectsi opasna stvar i opirala se selidbi tamo što je uspelo da spase deo njene dece od odlaska stranputicom. Daleko od toga da su "privatne kuće" u crnom kraju bile garant bezbednosti. U ovom filmu, glavni činioci na ulicama su "crni revolucionari" koji se malo ponašaju kao pravednici, malo kao glavna banda.

Isiah Thomas je svojeglav i ko zna kojim putem bi krenuo da majka nije imala izuzetan autoritet nad njim. Film ga prikazuje kao povodljivog u detinjstvu i impulsivnog u dečaštvu, sa košarkaškim darom kao jedinom nespornom konstantom, ali i senkom brata Michaela koji je napustio i košarku i porodični dom uprkos blistavoj mogućnosti koja mu se otvarala na terenu.

Sličan motiv filmu o Durantu imamo u majčinom oklevanju kada deca treba da se odvoje od kuće, iako ruku na srce, kada Isiah ode, i ima razloga za brigu.

Film je snimljen u stilu "televizijskog realizma" osamdesetih, rekonstrukcija epohe je uspela, dinamičan je i odoleo je zubu vremena.

THE REAL MVP: THE WANDA DURANT STORY

Majke NBA igrača nikada nisu dobile tretman kao recimo otac Sestara Williams u filmu KING RICHARD ali jesu dobile dva televizijska filma. Jedan je snimljen davnih dana i govori o majci Isiaha Thomasa, šampiona sa Detroit Pistonsima, a drugi je snimljen o Wandi Pratt, majci Kevina Duranta.

Nastao u produkciji Queen Latifahe, i u režiji Nelsona Georgea koji je nju režirao u HBO filmu LIFE SUPPORT, reč je o Lifetime biopicu koji kreće iz Kevinovog govora kada je primao MVP trofej i naglasio da je njegova majka "pravi MVP" a onda se vraća u prošlost i prikazuje njene muke da odgaji njega i brata.

Durantovi nisu odrastali u ekstremnoj životnoj situaciji, ali jesu bili deo afroameričke radničke klase, gde je majka radila noćnu smenu u pošti a preko dana kao frizerka da bi ih izvela na put. Film se pre svega fokusira na nju i odnos na mužem koji ju je napustio ali se onda povremeno vraćao, a bitno manje se bavi Kevinom i Tonyjem a naročito sportom. Ipak, prikazano je kako je majka učestvovala u njihovom režimu treninnga i bila sklona da im daje teže zadatke nego trener ne bi li prevazišli sebe.

Smanjen je akcenat na kriminal koji je tada bio izuzetno prisutan na ulicama, i dat je u par detalja, pre svega u kontekstu smrti Coach Craiga.

Niz sličnih biografskih elemenata preneto je u seriji SWAGGER, s tim što ona nije klasifikovana kao biografska već više kao delo inspirisano Durantovom mladošću. I ova serija je uspešnija i modernija u izrazu. Izvedba ovog televizijskog filma čak i nije toliko slaba koliko je na čudan način arhaična za 2016. godinu kada je izašao. Mnogo pre deluje kao da je snimljen osamdesetih nego danas, što generalno ne spada u bogati spisak mana koje Lifetime filmovi imaju.

Film obrađuje period od pete godine do prvih koraka u NBA ligi i relativno vešto uspeva da dramski sklopi taj best of situacija u jednu pristojnu celinu, mada jasno je ne "diše" kao npr. KING RICHARD kao vrhunski primer te vrste filma. Ipak, zanimljivo je da film prikazuje i zanimljiv aspekt Wandine depresije koja nastupa u trenutku kada se posle inicijalnog uspeha Kevin osamostaljuje od nje, i njena životna misija je ispunjena i nema šta da je dalje pokrene.

THE REAL MVP: THE WANDA DURANT STORY je u suštini zanimljiv za Durantove fanove i one koji izučavaju sprortske biopicove i razne varijacije u kojima se javljaju. Ostalima ovo ostvarenje nema ništa naročito da ponudi.

NUYORICAN BASQUET

Julio Cesar Torres i Ricardo Olivero Lora snimili su kapitalni dokumentarni film NUYORICAN BASQUET o tome kako su njujorški Portorikanci uticali na čuvenu portorikansku školu košarke. Mi kao poznati pacijenti Portorikanaca od 1972. na OI u Minhenu pa sve do Mundobasketa u Indijanapolisu 2002. godine barem znamo koliko je to značajna košarkaška nacija.

Neki od učesnika 1972. i čuvene  utakmice koja je razjarila Ducija Simonovića se vide i ovom filmu ali fokus je na 1979. i na Panameričke igre koje su održane u Portoriku u osetljivom političkom trenutku kada su aneksionisti bili na vlasti i kada je nacionalni ponos bio na vrhuncu a ostvro na ivici pobune. 

Film polazi od teze da su konkretno njojorški Portorikanci doneli stil sa betonskih terena u Portoriko i od njega izgradili nacionalni stil.

Ipak, pripreme za 1979. godinu bile su duge i nekonvencionalne, čak je i jedna balerina učestvovala kao savetnik da bi igrači postali gipkiji.

To je vreme pre trojke a znamo da su portorikanski tereni mesto za razne eksperimente sa brojem poena kojim se nagrađuju šutevi sa distance a Portorikanci su buli baš gipka two-way ekipa koja ima meku ruku i kad puca iz daljine i kad zakucava.

Na kraju manjak suvereniteta doveo je do toga da se košarkaši nisu pridružili olimpijskoj delegaciji 1980. koja se uputila u Moskvu gde bi u odsustvu SAD mogli da računaju na visok plasman.

Okosnica je turnir 1979. koji vrhuni finalom protiv SAD za koji u to vreme igraju školarci Isaiah Thomas, Kevin McHale i Ralph Sampson između ostalih, i ta utakmica se posmatra kao prelomna tačka za razvoj tamošnje košarke. 

Film je dinamičan, donosi sjajne sagovornije i još sjajniju arhivu. Konvencionalan je ali vešto izveden i mislim da ga ljubitelji košarke obavezno moraju pogledati. Filmofili ne toliko.

* * * / * * * *