THE SHOW

THE SHOW Nadie Hallgren je dokumentarni film o Weekndovom nastupu na Super Bowlu, prvom velikom muzičko-scenskom spektaklu izvedenom od početka pandemije.

Reč je o velikom spektaklu, i dokumentarni film to maksimalno kapitalizuje, prati njegovu realizaciju na veoma atraktivan način, i neko će reći da je dosta lako od takvog događaja, sa takvim protagonistima napraviti dobar film. Ali, koliko puta je to zapravo uspelo?

Nadia Hallgren gradi vlastiti vizuelni koncept i film izgleda jako estetizovano iako govori o dešavanjima iza scene, ali uspeva ne samo da zarobi nastanak glamura već i glamur sam.

S druge strane, film ima jako dobru strukturu i tu može biti zaista poučan jer ima osnovni događaj čiji nastanak prati kroz radni proces, ima glave protagoniste koje snima kako u akciji tako i u razgovoru,  pronalazi dva sporedna junaka i o njima pravi dve fine digresije potom ih uključujući u tu osnovnu akumilaciju likova i pravi fina rešenja u montaži i zvuku kada se konačno dođe do Weekndovog nastupa.

Ima dosta značajnih ličnosti koje ovde vidimo u poslu, pored samog Weeknda, pre svih reditelja spektakla Hamisha Hamiltona i poznatu scenografkinju Es Devlin, ali i čitav niz white collar i blue collar likova koji su iza scene, sa ozbiljnim radnim biografijama.

THE SHOW je zanimljiv i vešto izveden film koji zbog svoje teme i mejnstrim egzekucije neće dobiti priznanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

THE LAST CHAMPION

Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *

FOXCATCHER

Pogledao sam FOXCATCHER Bennetta Millera i nažalost u svom novom filmu nije uspeo da dobaci do efektnosti MONEYBALLa. FOXCATCHER je opterećen nizom pogrešnih rediteljskih odluka a dokrajčen je velikom Millerovom pretenzijom koju sama priča ne može da održi.

U osnovi, FOXCATCHER je vrlo zanimljiva priča, svojevrsni sportski SUNSET BLVD o dementnom bogatašu, nasledniku bogate kuće Johnu du Pontu i njegovoj fascinaciji američkim amaterskim sportom odnosno pokušaju da on lično svojim sredstvima parira sovjetskom sistemu finansiranja nekomercijalnih olimpijskih sportova.

du Pont je na svom ranču otvorio sportski centar Foxcatcher, po imenu ergele njegovih predaka, i na njemu je organizovao pripreme plivača i rvača, doduše ovaj film se samo bavi rvačima.

Na ranču se prvo pojavljuje Mark Schultz a potom i njegov stariji, pametniji zreliji brat Dave. Oni počinju da rade pripreme za velika takmičenja sa du Pontom, i polako se ispostavlja da je on duševni bolesnik čije opsesije bogata porodica uspeva da finanskijski isprati, zatim se ispostavlja da je sve to jedna velika predstava u kojoj on iako je nestručan želi da se eksponira kao trener rušeći svako sportsko dostojanstvo Braće Schultz, i da mu to sve polazi za rukom naprosto zato što je bogat.

Kao i SUNSET BLVD, FOXCATCHER se završava ubistvom, du Pont ubija Davea, naizgled iz čista mira, mada bilo je određenih signala da je izgubio razum još pre toga.

Ukratko rečeno, Miller pravi veliku grešku što film opterećuje svojim neosnovanim uverenjem da je ovo zapravo priča o američkom društvu, bogatima koji rade šta hoće i kriju sve svoje felere iz novca, i sirotinji koja koliko god da je darovita mora da se ponižava ako nije kadra da napravi pare.

Tome dodaje malo mita o “američkoj izuzetnosti” i kulturi “uspeha”, samim tim i sportske pobede, i to sve je potpuno osnovano kao predmet istraživanja.

Problem je u tome što je FOXCACTHER naprosto previše opterećen partikularnostima svojih junaka da bi zaista moga funkcionisati kao priča o trulom društvenom poretku. Naime, du Pont je lud na svoj, vrlo jedinstven način, Braća Schultz su pak u jednoj autentičnoj socijalnoj nevolji i niko od njih nije istinski reprezentativan kako bi se na osnovu njihovog bizarnog sudara dala razraditi neka šira slika.

Da, Braća Schultz i du Pont jesu završili “u istom krevetu” zahvaljujuči američkim društvenim okolnostima, uobraziljama i kulturalnim specifičnostima, ali suština njihove priče ipak nije u tome.

Konačno, ni u pogledu istorijske rekonstrukcije ni kad je reč o dramaturškoj razradi, Miller ne nudi “rešenje” misterije Schultzove smrti, osim činjenice da ga je du Pont u jednom trenutku ubio. Zanimljivo je da niz vrlo filmičnih a i prilično grotesknih elemenata priče, Miller i scenaristi Wrye i Futterman nekako preskaču, iako bi to dodalo filmu na efektnosti.

U rediteljskom pogledu, film je vrlo sveden, nažalost bez jasnog ključa stilizacije. Naizmenično imamo kadrove u kojima Miller i DP Greig Fraser pokušavaju da estetizuju jedan vrlo pojednostavljen pristup kadriranju i inscenaciji, u nekim drugim stvari postaju dinamičnije, ali ukupno uzev, sa Millerovim insistiranjem na sterilnim prostorima i krupnim figurama protagonista u kadru, sve ovo više liči na TV film nego na bioskopsko ostvarenje.

Posle napretka u MONEYBALLu, Miller regredira na nivo CAPOTEa u domenu rada sa glumcima. Jedini Mark Ruffalo zaista funkcioniše kao lik. Carell i Channing Tatum su previše opterećeni imitacijiom a Carell je dodatno opterećen time što glumi pod vrlo teškom maskom koja dodatno gura njegovu rolu u pravcu imitacije. Mislim da tolika intervencija na glumčevom licu nije bila potrebna naročito jer su dodati detalji zapravo nevažni i rekao bih da bi Carell sa znatno manje šminke izgledao slično tome.

Ukupno uzev, nagrada za režiju data FOXCATCHERu spada među bizarnije nagrade u Kanu 2014. godine pošto većina problema koji postoje u ovom filmu kad je reč o glumcima i vizuelnom domenu upravo proističe iz pogrešnog rediteljskog koncepta.

U vreme kada je pop-film postao oslonjen na priče iz drugih medija poput stripova, “ozbiljan” američki film počinje da se oslanja na istinite priče. Može se reći da su istinite priče u filmovima za elitnu publiku postale ono što su stripovi za omladinu. Šteta je što FOXCATCHER nije bolje tretiran “iznutra”, jer se na kraju svega ispostavlja da je Miller shvatio sve drutvene implikacije onoga o čemu govori, samo je zaboravio da nam to lepo ispriča. 

* * 1/2 / * * * *

FIRST MATCH

Olivia Newman ekranizovala je iznova svoj kratki film FIRST MATCH o devojci koja se uključuje u muški rvački tim u siromašnom crnačkom delu Njujorka i nameće se kao ključni deo ekipe. Sreću joj kvari otac koji ju je naučio rvanju a sada je upravo izašao sa robije. Isprva ne želi da komunicira sa njom ali onda se iznova vezuju preko ljubavi prema rvanju, sve dok njemu ne padne na pamet da mu ćerka učešćem u ilegalnim borbama donese početni kapital ili novac za vraćanje dugova.

Glavni lik mlade rvačice napravljen je jako zanimljivo. Ona nije u nekoj crno-beloj podeli, i ona ima svoje greške, svoje grehe i slabosti ali do kraja priče ipak uspeva da postane heroina kada sve to savlada. Elvire Emanuelle je izuzetna u glavnoj ulozi, kojoj donosi i jak karakter, i emociju, pa konačno i fizičku pripremljenost kad se akcija prebaci na strunjaču.

Yahya Abdul-Mateen II je karakterni glumac koji poslednjih godina ima i komercijalne uspehe te se iskreno nadam da se neće ofucati jer u ovom filmu sjajno prikazao lik oca koji je odavno erodirao kao ličnost, mučen svojim slabostima i porazima. Ovo je izuzetno ubedljiva karakterna uloga u kojoj Yahya uprkos slabiću kog igra ima energiju i izgled zvezde.

Konačno, Colman Domingo igra trenera u jednoj od onih "šerifovskih" rola koje traže stamenog crnog junaka dubokog glasa, sa puno razumevanja i autoriteta i tu tačku izvodi izuzetne.

Oliviu Newman sam zapazio kad je režirala seriju DARE ME, jednu od najboljih, i najbolje režiranih američkih serija poslednjih godina. Trik koji izvodi u filmu FIRST MATCH je da pravi jednu efikasnu old-school sportsku priču, kakvu znamo iz mase bokserskih filmova, sa tim jednostavnim pripovedanjem koje samo američki reditelji umeju da izvedu tako mišićavo, ali onda svemu tome dodaje neke lepe vizuelne ukrase i ubedljivu glumu koja je jako ozbiljna, ali nikada ne potopa osnovne energetske potrebe filma.

Čini se da FIRST MATCH sa tim svojim old school, maltene B-duhom, možda ni ne bi mogao da napravi neko čudo u bioskopima, ni ne znam kako bi bio tretiran, kao indie ili kao major film. Ali, kad su ovakvi filmovi pravljeni u staro vreme bili su major naravno. Srećom, tu je Netflix.

* * * 1/2 / * * * *

A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY

Dvadesetak godina pre televizijskog filma o Wandi Durant snimljen je film A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY o majci Isiaha Thomasa. Ovaj televizijski film prekaljenog prekaljenog televizijskog profesionalca Johna Pattersona iz 1988. godine, dakle kad je Thomas hoš uvek bio na igračkom vrhuncu, daleko je uspešniji od filma o Durantovoj majci, što su pokazale i Emmy nagrade na kraju krajeva, iako je u pogledu istorijske distance izašao praktično u sličnoj fazi karijere NBA zvezde o kojoj govori.

Mary Thomas igra Alfre Woodard, čuvena afroamerička glumica koja je obeležila film od osamdesetih naovamo, i ona je u centru priče kao i njena junakinja, dajući svemu uverljivost i provodeći nas kroz ono što su neka "opšta mesta" odrastanja na siromašnim i opasnim čikaškim ulicama.

Mary Thomas je provalila da su projectsi opasna stvar i opirala se selidbi tamo što je uspelo da spase deo njene dece od odlaska stranputicom. Daleko od toga da su "privatne kuće" u crnom kraju bile garant bezbednosti. U ovom filmu, glavni činioci na ulicama su "crni revolucionari" koji se malo ponašaju kao pravednici, malo kao glavna banda.

Isiah Thomas je svojeglav i ko zna kojim putem bi krenuo da majka nije imala izuzetan autoritet nad njim. Film ga prikazuje kao povodljivog u detinjstvu i impulsivnog u dečaštvu, sa košarkaškim darom kao jedinom nespornom konstantom, ali i senkom brata Michaela koji je napustio i košarku i porodični dom uprkos blistavoj mogućnosti koja mu se otvarala na terenu.

Sličan motiv filmu o Durantu imamo u majčinom oklevanju kada deca treba da se odvoje od kuće, iako ruku na srce, kada Isiah ode, i ima razloga za brigu.

Film je snimljen u stilu "televizijskog realizma" osamdesetih, rekonstrukcija epohe je uspela, dinamičan je i odoleo je zubu vremena.

NORTH HOLLYWOOD

NORTH HOLLYWOOD Mikeya Alfreda, poznatog reditelja skejt videa i impresarija, stoji kao veoma zanimlji dugometražni debi, delimično inspirisan autorovim vlastitim iskustvom o odrastanju u North Hollywoodu i pokušaju da postane profesionalni skejter.

Film je stilski izbrušen, atmosferičan, sa pričom koja je fluidna, relaksirana u pogledu narativnog tonusa, ali postoji. U tom smislu, ovo nije film velikih melodramskih preokreta iako jeste film u kom je reditelj sa usmeravanjem našeg pogleda veoma prisutan, pa moju razumeti i one koji će reći da je ovde stil jači od supstance. Međutim, na filmu stil je suština, i suština jeste stil, tako da to nije prepreka već samo pojašnjenje šta je u ovom filmu ključno.

Glavni glumac fino dočarava izgubljenost glavnog junaka koji luta između racionalne, porodično podržane ideje da ide na koledž i svojim ambicija za koje nisu siguran koliko su ostvarive.

Vince Vaughn je ostvario sjajnu indie dad ulogu kao njegov otac i u njoj je filmu dao malo zvezdane galvanizacije, dok su ostatak ekipe mladi i dobro odabrani glumci pred kojima je sigurno budućnost.

Film je pedantno realizovan i inscenacijski je ambiciozan. Zanimljivo je kako Alfred umesto skate punka u većini scena, sem na jednoj sceni koncerta, korisi stare doo wop hitove, dajući filmu jednu vanvremensku coming-of-age vizuru.

* * * / * * * *