RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

THE IRON CLAW

U suštini veoma tragična sudbina porodice profesionalnih rvača koja je ponela očev pseudonim Von Erich opisana u filmu THE IRON CLAW, čak je i umanjena time da je umesto petorice žive braće, broj sveden na četiri, paradoksalno jer se jedna od sudbina ponavljala i preklapala.

Zamislite životnu priču porodice u kojoj sin koji je izvršio suicid biva izbačen iz filma o njima jer ih ima već dvojica, a jedan ima sličnu sudbinu kao on, ali je zanimljiviji.

Dakle, reč je o jednoj teškoj drami zapravo smeštenoj u svet američkog profesionalnog rvanja u kome je takmičenje režirano ali bol od fizičkog napora je pravi, i gde je sve jedna laž namenjena publici, što ne znači da i sami učesnici ne žive u laži.

I ta tema laži je meni najzanimljivija u ovom filmu. Naime, pater familias je bio značajan rvač u svoje vreme ali nije osvojio "titulu", a ona je zapravo stvar publiciteta i dogovora. E sad, on to prenosi na svoje sinove, i sve njih uključuje u profesionalno rvanje, pritom svestan da to zapravo nije sport i da je to krvavo zarađen novac.

Neobična je ta fatalna privlačnost profesionalnog rvanja za koje je učesnicima jasno da je zapravo način za ljude sa dna kace da nešto zarada, u kojoj je publici jasno da je sve inscenirano i da to sve nije stvarno, i opet nekako taj dogovor baziran na laži funkcioniše, pa u sebe usisava i situirane ljude sa nekim drugim interesovanjima.

Sean Durkin kroz priču o porodici Von Erich namerava da obuhvati nekoliko decenija u istoriji ove gladijatorske zabave i u tome uspeva, pravi istinitu priču koja elaborira tragizam koji znamo iz THE WRESTLERa obuhvatajući sve, od malih lokalnih promotera do velikih mega-korporacija kao što su WWF, WWE i slične stvari.

U pojedinim momentima, Durkin odlazi predaleko u nekim rešenjima, kada prikazuje smrt pojedinih junaka, ali kao i u bokserskom filmu, tako je i ovo žanr koji trpi razna rešenja, pa mu se na kraju ne može osporiti emocionalna snaga.

Kao i u bokserskom filmu i savremenom filmu o kečerima naprosto se računa na tu melanholiju njihovih uništenih tela i života.

Zac Efron je za ovaj film skroz transformisao svoje telo. Nije uložio toliku energiju da nabilduje svoje glumačke sposobnosti i sasvim sigurno je ovo mogla biti nijansiranija rola ali je i dalje prilično dobra. S druge strane, Jeremy Allen White je toliko jak glumac da svoju rolu igra nonšalantno, deluje da je to "s dve leve ruke" posle decenije i kusur kod Johna Wellsa, ali nije to nimalo lako. Holt McCallany i Maura Tierney imaju nezahvalne role, on kao stoički pater familias koji želi da obezbedi porodici sigurnost jedino kako zna, sa finom dozom despotizma i manipulativnosti, i ona kao žena koja razume da porodica ima specifične vidove funkcionisanja ali sa emotivnim sklopom koji ne može da isprati sva iskušenja.

THE IRON CLAW deluje kao film na kom su svi mislili da snimaju nešto jako važno, i taj trud svih sektora je evidentan. Durkin ipak nije dovoljno veliki reditelj da postigne tu veličinu filma kojoj stremi, ali srećom tema i žanr su takvi da nude pomoć i na kraju ovo sve jeste vredno gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *

THE WORLD ACCORDING TO GARP

THE WORLD ACCORDING TO GARP je drugi pokušaj George Roy Hilla da ekranizuje kultni a nefilmabilni roman i ovog puta mu to uspeva, neuporedivo bolje nego u slučaju SLAUGHTERHOUSE-FIVE.

Uprkos. tome što verovatno deo gledališta može imati teškoće da shvati šta je svrha ove priče o životnom putu jednog neobičnog čoveka u neobičnim okolnostima, a to je nasleđe romana Johna Irvinga koje se ne može zaobići, ovo je jedna skrupulozna adaptacija koja pre svega pravi poučne poteze na polju dramaturgije.

Naime, George Roy Hill raznim filmskim sredstvima, počev od scenarija Stiva Tešića, preko ritma, vizuelnih i glumačkih rešenja uspeva da izgradi celinu od jedne suštinski epizodične strukture. THE WORLD ACCORDING TO GARP tehnički jeste sastavljen od hronološki poređanih epizoda iz života svog naslovnog junaka ali suštinski radi kao celina u kojoj je svaka epizoda organski povezana sa celinom. Dok je u SLAUGHTERHOUSE-FIVE taj osećaj da je junak "unstuck in time" gradio agresivnom epizodičnišću i fragmentacijom gde na kraju ništa više nije imalo veze ni sa čim, ovde radi suprotnu stvar - iz vremenski razdvojenih epizoda i životno separatnih situacija gradi osećaj celine, pre svega kroz junake i kontinuitet njihovih odnosa i međusobnih osećanja. 

Ovaj film je višeslojan, ali u osnovi funkcioniše kao jedna bildungs komedija, sa slojevima satire i društvene kritike ispod toga.

Robin Williams je glumac prema kome imam averziju a nisam ljubitelj ni Glenn Close, no oni nose film na impresivan način. Nema sumnje da bih neuporedivo više uživao s nekim drugim glumcima, ali ovima se ne može osporiti da su uradili ozbiljan posao.

Film je tehnički impresivan. George Roy Hill je u Warnerovoj produkciji snimio klasičan prestige picture u kom se nije štedelo da bi se cenjeni literarni izvornik preneo na ekran, i svojim raznim sposobnostima je učinio da sve funkcioniše, od glume do pada aviona na kuću u kom reditelj (inače pilot) ostvaruje kameo.

THE WORLD ACCORDING TO GARP je najviše u pogledu glumaca "film svog vremena" jer danas Robin Williams i Glenn Close znače mnogo više i nose neke dodatne konotacije ali postupak i sam izgled su veoma sveži.

* * * 1/2 / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

THE LAST CHAMPION

Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *

FOXCATCHER

Pogledao sam FOXCATCHER Bennetta Millera i nažalost u svom novom filmu nije uspeo da dobaci do efektnosti MONEYBALLa. FOXCATCHER je opterećen nizom pogrešnih rediteljskih odluka a dokrajčen je velikom Millerovom pretenzijom koju sama priča ne može da održi.

U osnovi, FOXCATCHER je vrlo zanimljiva priča, svojevrsni sportski SUNSET BLVD o dementnom bogatašu, nasledniku bogate kuće Johnu du Pontu i njegovoj fascinaciji američkim amaterskim sportom odnosno pokušaju da on lično svojim sredstvima parira sovjetskom sistemu finansiranja nekomercijalnih olimpijskih sportova.

du Pont je na svom ranču otvorio sportski centar Foxcatcher, po imenu ergele njegovih predaka, i na njemu je organizovao pripreme plivača i rvača, doduše ovaj film se samo bavi rvačima.

Na ranču se prvo pojavljuje Mark Schultz a potom i njegov stariji, pametniji zreliji brat Dave. Oni počinju da rade pripreme za velika takmičenja sa du Pontom, i polako se ispostavlja da je on duševni bolesnik čije opsesije bogata porodica uspeva da finanskijski isprati, zatim se ispostavlja da je sve to jedna velika predstava u kojoj on iako je nestručan želi da se eksponira kao trener rušeći svako sportsko dostojanstvo Braće Schultz, i da mu to sve polazi za rukom naprosto zato što je bogat.

Kao i SUNSET BLVD, FOXCATCHER se završava ubistvom, du Pont ubija Davea, naizgled iz čista mira, mada bilo je određenih signala da je izgubio razum još pre toga.

Ukratko rečeno, Miller pravi veliku grešku što film opterećuje svojim neosnovanim uverenjem da je ovo zapravo priča o američkom društvu, bogatima koji rade šta hoće i kriju sve svoje felere iz novca, i sirotinji koja koliko god da je darovita mora da se ponižava ako nije kadra da napravi pare.

Tome dodaje malo mita o “američkoj izuzetnosti” i kulturi “uspeha”, samim tim i sportske pobede, i to sve je potpuno osnovano kao predmet istraživanja.

Problem je u tome što je FOXCACTHER naprosto previše opterećen partikularnostima svojih junaka da bi zaista moga funkcionisati kao priča o trulom društvenom poretku. Naime, du Pont je lud na svoj, vrlo jedinstven način, Braća Schultz su pak u jednoj autentičnoj socijalnoj nevolji i niko od njih nije istinski reprezentativan kako bi se na osnovu njihovog bizarnog sudara dala razraditi neka šira slika.

Da, Braća Schultz i du Pont jesu završili “u istom krevetu” zahvaljujuči američkim društvenim okolnostima, uobraziljama i kulturalnim specifičnostima, ali suština njihove priče ipak nije u tome.

Konačno, ni u pogledu istorijske rekonstrukcije ni kad je reč o dramaturškoj razradi, Miller ne nudi “rešenje” misterije Schultzove smrti, osim činjenice da ga je du Pont u jednom trenutku ubio. Zanimljivo je da niz vrlo filmičnih a i prilično grotesknih elemenata priče, Miller i scenaristi Wrye i Futterman nekako preskaču, iako bi to dodalo filmu na efektnosti.

U rediteljskom pogledu, film je vrlo sveden, nažalost bez jasnog ključa stilizacije. Naizmenično imamo kadrove u kojima Miller i DP Greig Fraser pokušavaju da estetizuju jedan vrlo pojednostavljen pristup kadriranju i inscenaciji, u nekim drugim stvari postaju dinamičnije, ali ukupno uzev, sa Millerovim insistiranjem na sterilnim prostorima i krupnim figurama protagonista u kadru, sve ovo više liči na TV film nego na bioskopsko ostvarenje.

Posle napretka u MONEYBALLu, Miller regredira na nivo CAPOTEa u domenu rada sa glumcima. Jedini Mark Ruffalo zaista funkcioniše kao lik. Carell i Channing Tatum su previše opterećeni imitacijiom a Carell je dodatno opterećen time što glumi pod vrlo teškom maskom koja dodatno gura njegovu rolu u pravcu imitacije. Mislim da tolika intervencija na glumčevom licu nije bila potrebna naročito jer su dodati detalji zapravo nevažni i rekao bih da bi Carell sa znatno manje šminke izgledao slično tome.

Ukupno uzev, nagrada za režiju data FOXCATCHERu spada među bizarnije nagrade u Kanu 2014. godine pošto većina problema koji postoje u ovom filmu kad je reč o glumcima i vizuelnom domenu upravo proističe iz pogrešnog rediteljskog koncepta.

U vreme kada je pop-film postao oslonjen na priče iz drugih medija poput stripova, “ozbiljan” američki film počinje da se oslanja na istinite priče. Može se reći da su istinite priče u filmovima za elitnu publiku postale ono što su stripovi za omladinu. Šteta je što FOXCATCHER nije bolje tretiran “iznutra”, jer se na kraju svega ispostavlja da je Miller shvatio sve drutvene implikacije onoga o čemu govori, samo je zaboravio da nam to lepo ispriča. 

* * 1/2 / * * * *

FIRST MATCH

Olivia Newman ekranizovala je iznova svoj kratki film FIRST MATCH o devojci koja se uključuje u muški rvački tim u siromašnom crnačkom delu Njujorka i nameće se kao ključni deo ekipe. Sreću joj kvari otac koji ju je naučio rvanju a sada je upravo izašao sa robije. Isprva ne želi da komunicira sa njom ali onda se iznova vezuju preko ljubavi prema rvanju, sve dok njemu ne padne na pamet da mu ćerka učešćem u ilegalnim borbama donese početni kapital ili novac za vraćanje dugova.

Glavni lik mlade rvačice napravljen je jako zanimljivo. Ona nije u nekoj crno-beloj podeli, i ona ima svoje greške, svoje grehe i slabosti ali do kraja priče ipak uspeva da postane heroina kada sve to savlada. Elvire Emanuelle je izuzetna u glavnoj ulozi, kojoj donosi i jak karakter, i emociju, pa konačno i fizičku pripremljenost kad se akcija prebaci na strunjaču.

Yahya Abdul-Mateen II je karakterni glumac koji poslednjih godina ima i komercijalne uspehe te se iskreno nadam da se neće ofucati jer u ovom filmu sjajno prikazao lik oca koji je odavno erodirao kao ličnost, mučen svojim slabostima i porazima. Ovo je izuzetno ubedljiva karakterna uloga u kojoj Yahya uprkos slabiću kog igra ima energiju i izgled zvezde.

Konačno, Colman Domingo igra trenera u jednoj od onih "šerifovskih" rola koje traže stamenog crnog junaka dubokog glasa, sa puno razumevanja i autoriteta i tu tačku izvodi izuzetne.

Oliviu Newman sam zapazio kad je režirala seriju DARE ME, jednu od najboljih, i najbolje režiranih američkih serija poslednjih godina. Trik koji izvodi u filmu FIRST MATCH je da pravi jednu efikasnu old-school sportsku priču, kakvu znamo iz mase bokserskih filmova, sa tim jednostavnim pripovedanjem koje samo američki reditelji umeju da izvedu tako mišićavo, ali onda svemu tome dodaje neke lepe vizuelne ukrase i ubedljivu glumu koja je jako ozbiljna, ali nikada ne potopa osnovne energetske potrebe filma.

Čini se da FIRST MATCH sa tim svojim old school, maltene B-duhom, možda ni ne bi mogao da napravi neko čudo u bioskopima, ni ne znam kako bi bio tretiran, kao indie ili kao major film. Ali, kad su ovakvi filmovi pravljeni u staro vreme bili su major naravno. Srećom, tu je Netflix.

* * * 1/2 / * * * *