POLISMORDAREN

 Nastavljamo sa razmišljanjima o filmskim adaptacijama roditelja nordic noira Pera Wahlooa i Maj Sjowall.

POLISMORDAREN je još jedan film u kom Martina Becka igra Gosta Ekman, i ponovo je on detektiv koji zapravo nema ključni protagonizam.

Peter Keglevic se ovoga puta mnogo slabije snašao nego u filmu STOCKHOLM MARATHON i ovde ne možemo da popustljivi prema filmu jer je uprkos bioskopskoj sudbini ipak primarno televizijski.

Ovo je nažalost slaba adaptacija u svakom pogledu jer posle inicijalnog zločina kome delimično svedoče dvoje mladih otpadnika, sledi istraga u kojoj detektivi deluju da im je kudikamo interesantnije nego publici, ali da njima sve to nije previše uzbudljivo, i imamo jako dugu digresiju sa mladim svedocima koja je znatnim delom van ikakve funkcije u odnosu na celinu.

Međutim, devojku među svedocima igra Anica Dobra, koja je inače u svojoj nemačkoj karijeri overila neke bitne kriminalističke institucije, počev od kultne serije TATORT pa nadalje, a u ovoj koprodukciji je igrala veoma mladu devojku, reklo bi se tinejdžerku, iako ona u tom trenutku ima tridesetak godina.

Naravno, to znamo mi, i nama je to bizarno, a ona donosi svoju specifičnu vedrinu i šarm po kojima je znamo i gradi zapravo upečatljiv lik, ali unutar celine koja ne zna šta bi sa sobom pa ni sa tim likom.

No, ako imamo u vidu da televizijski krimići imaju tradiciju značajnih glumačkih gostovanja, njena rola jeste bitna u ovom serijalu ekranizacija Becka, pa je i treba smatrati upečatljivom jer postiže emociju i ima pivotalni uticaj na ukupni zaplet. U tom pogledu ovo jeste prototipska ulogu kakvu glumci treba da igraju u ovakvim postavkama, ako nisu naravno glavni detektivi.

Otud za srpsku publiku ovaj film čak i ima da pruži nešto dragoceno. Ostalima, teško.

STOCKHOLM MARATHON

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO Mariana Cattanea je nezavisno producirani niskobudžetni slasher smešten u pregrađe Buenos Airesa tokom Mundijala 1990. godine.

Ima dakle i utakmica sa Jugoslavijom.

Serijski ubica ubija ljude tokom utakmica koje prati cela nacija, i nikog preterano ne zanima da istražuje zločine ovog slashera koji u svom dizajnu nosi malo vajba Giallo počinilaca.

Ipak, jedna audio entuzijastkinja koja radi u prodavnici ploča i audio opreme prepoznaje na nekom snimku da je ubica slušao njen mikstejp i ubrzo on shvata da ona naslućuje njegov identitet.

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO je pristojan predstavnik niskobudžetnog, uslovno rečeno amaterskog showcasea kakav autori koriste da bi se predstavili potencijalnim finansijerima i široj filmskoj javnosti. Cattaneo se solidno snašao u odabiru mladih glumaca, u par scena je pokazao inventivnost, i rekonstrukciju epohe je izveo prilično solidno, iako kod njega 1990. deluje kao neki malo širi period osamdesetih.

U svakom slučaju, ovo nije film koji je interesantan široj publici ali najavljuje reditelja koji bi mogao biti jednog dana.

* * / * * * *

SEISHUN NO SATETSU

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *

BALLS UP

Peter Farrelly je osvojio "oskara" ali se nije umislio tako da je BALLS UP njegova gross out komedija i bavljenje žanrom koji je umnogome definisao i digao na najviši nivo.

Međutim, posle prva tri masterpisa, Braća Farrelly su tek sporadično uopšte uspevala da snime nešto pristojno (pamtim HALL PASS kao primer toga) i komedije koje su radili u međuvremenu su uglavnom bile bleda senka prvih uspeha i klasika.

BALLS UP je nažalost još bleđi od blede senke, ali u redu, govorimo o autoru koji je peakovao pre četvrt veka i u međuvremenu prošao svašta. Međutim, ovo je možda još bolniji promašaj za Paula Wernicka i Rhetta Reesea koji su kao scenaristi poznati po svojim high concept filmovima u kojima ima i uspelog humora, i to često gross out provenijencije. To su ipak ljudi koji su doneli DEADPOOLa na veliki ekran.

Ako imamo u vidu da su Reese i Wernick i kao producenti poslednjih godina radili neke od najboljih stvari kao što su serije WAYNE i CONTINENTAL ili film EENIE MEANIE, onda je ovo još katastrofalniji promašaj nego što je isprva delovalo.

Mark Wahlberg i Paul Walter Hauser nisu lenji u glavnim ulogama ali materijal i egzekucija su lenji umesto njih. Sacha Baron Cohen ima zanimljivu ulogu kao negativac, on je genije kome reditelj i scenario nisu previše potrebni, ali ovo na kraju ipak nije film o njemu, tako da se on tu javlja kao simpatično osveženje koje je u boljem filmu moglo biti još efektnije.

Benjamin Bratt je jedini koji je glumački u jednoj epizodi uspeo da prevaziđe moja očekivanja.

Sve ostalo u ovom filmu je daleko ispod očekivanja od ovakve ekipe i prekida pobedničku seriju uspešnih vehiclea koje je Wahlberg napravio za strimere.

* 1/2 / * * * *

SAIPAN

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *