BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *

PUKOTINA U LEDU

PUKOTINA U LEDU je povratnički film Maje Miloš posle četrnaest godina od njenog debija KLIP koji je osvojio nagradu u Roterdamu i podigao naš film na jedan nivo na kom do sada nije bio, uspevši da zaživi u art house krugovima širom sveta, i kroz festivale i kroz distribuciju a da s druge strane postane generacijski film omladine u Srbiji, naročito tinejdžerki koje su u njemu prepoznale da se bavi realnim psihološkim i socijalnim problemima.

Malo koji film je uspeo da pomiri ove dve stvari, čak i kada je profilisan kao klasičniji blokbaster jer umetnički ispit je jedno, glednoast je drugo, ali trajno mesto u društvu i filmografiji koja živi u narodu je nešto treće.

KLIP je ostavio dubok trag i kada se na to doda četrnaest godina od prvog filma, PUKOTINA U LEDU kao Majin drugi film dobija dozu mistike jer kriterijumi prema kojima se njen rad meri su visoki i ono što je snimila pre je i dalje veoma živo u našoj kulturi.

Po mnogo čemu, PUKOTINA U LEDU jeste direktan naslednik KLIPA. Ponovo je to u osnovi ljubavna priča o usamljenoj devojci sa društvene margine koja želi da se izbori za svoje mesto. U KLIPU je to mesto u srcu jedne bitange koja je pravi momak za pogrešne devojke, u PUKOTINI U LEDU je to mesto u zajednici pre svega.

U tom pogledu, PUKOTINA U LEDU govori o aktualizaciji jedne mlade žene koja kroz ljubav pronalazi način da preokrene svoj život.

Maja Miloš je svoj scenario izgradila direktnim oslanjanjem na PEPELJUGU i ovo je ekranizacija bajke u formi socijalne erotske melodrame gde je glavna junakinja Pepeljuga, njen Princ je simpatični brogrammer, a Maćeha i Zle sestre su nova porodica koju njen otac udovac želi da zasnuje iz najbolje namere jer i on želi da iznova nađe svoje mesto posle gubitka koji ih je izbacio iz težišta.

Posle mnogih analiza bajki u kojima su one prepoznavane kao priče namenjene starijima ali i razumljive deci, sa poukama koje nose duboku životnost i važe u svim dobima ali na drugi način, Maja Miloš to provodi u praksi, i gradi svoj narativ na način koji je savršeno savremen, prilagođen provokativnom gledalačkom senzibilitetu a pritom i gotovo zbunjujuće dosledan u odnosu na bajku. Otud oslanjanje na bajku ne deluje ni kao trik, ni kao vic, niti je toliko primetno dok se film gleda, ali se prepoznaje ako ne tokom a ono posle gledanja, kao dodatni sloj duhovne igre koji pruža zadovoljstvo.

Za razliku od KLIPA, PUKOTINA U LEDU je film koji je disciplinovaniji, sa većim pripovedačkim i vizurelnim fokusom na svoju princezu koju u jednoj veoma predanoj i zahtevnoj ulozi igra Jovana Stojiljković, nastavljajući svoje delovanje u žanru erotske melodrame koje je započela u PANAMI Pavla Vučkovića. Ovo je film koji je njen u punom smislu te reči i potvrdila se kao izuzetan domaćin.

Njen partner je Marko Grabež, glumac u usponu koji ređa zanimljive uloge i ovde dobija glavnu koja će svakako njegovoj karijeri dodati još jedan stepen više. Za razliku od KLIPA gde su glavni glumci bili Isidora Simijonović i Marlon Brutal, tada naturščici, ovde su glavne uloge odigrali profesionalni glumci i Maja Miloše je pokazala kako se veoma dobro snalazi i sa protagonistima koji svoje uloge grade na drugi način.

Isto tako, u KLIPU su sporedne uloge igrali (tada) manje poznati glumci, ovde su to redom zvezde, Ljuba Bandović igra oca, Nataša Ninković igra maćehu, a film je prepun veoma nadahnutih zvezda čak i u cameo ulogama. Ipak, izuzev dvoje glavnih, osnovna kopča sa publikom ostvarena je kroz lik najbolje drugarice glavne junakinje u tumačenju Anđele Jovanović. Anđela Jovanović je već ranije najavljivala ogroman potencijal i uloge je uvek igrala pouzdano, no ovu izvrsno postavljenu i napisanu ulogu je odigrala izuzetno energično i emocionalno sugestivno.

Svet arhetipske surovosti bajke zamenio je svet tranzicione Srbije u kome mlade žene koje atraktivno izgledaju imaju prepoznat položaj u mačističkoj hijerarhiji. Maja Miloš u ovom filmu čak ni ne ide do kraja u prikazivanju apsolutne korozije našeg društva i slike mlade žene u njemu, recimo nema sveta rijaliti programa ni u tragovima, ali objektivifikacija i kao proces i kao moneta su u punom zamahu.

U tom pogledu, ono što je najzanimljivije jeste da žene, iako se nalaze u nepovoljnom društvenom položaju koji je prepoznatljiv i realan, nisu pasivne žrtve, i u svemu tome prave izbore, vrlo često pogrešne. Autorka ženama u ovom filmu ne oduzima deo odgovornosti za položaj u kom su se našle i film ne podilazi nažalost nerealnim vizijama nekakvog osnaženja i otpora koji još uvek postoji isključivo na filmu.

Po mnogo čemu odnosi među junacima razbijaju klišee i tipične formule koje promoviše savremeni evropski film,

U stilskom pogledu, ovo je erotska melodrama sa oniričkim elementima i blago povišenim realizmom u izvedbi, što film istovremeno čini prijemčivim i najširoj publici, iako je ukorenjen u art house. Sa filmom ANORA deli dosta tema, ali i činjenicu da može da komunicira sa publikom. Iako bi bilo previše redukcionistički reći da je ovo "srpska ANORA" jer se filmovi ne poklapaju sasvim, u operativnom smislu se može koristiti i takav opis kako bi se ugođaj predočio gladalištu.

Maja Miloš koristi arhetipsku priču da na bazi nje prikaže ljudski razvoj svoje junakinje ali i da zarobi aktuelni trenutak našeg društvenog brodoloma. Zato je film i arhetipski i aktuelan i zato verujem da će živeti dugo.

PUKOTINA U LEDU će sasvim sigurno ponoviti uspeh KLIPA u našoj kulturi i među publikom bi mogla ostvariti trajno prisustvo.

* * * / * * * *

LES ARENES

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića je delovao kao dosta loš film o odnosu mladog igrača sa agentom ali francuski LES ARENES koji potpisuje Camille Perton želi da mu konkuriše.

LES ARENES ne uspeva da bude tako loš kao ZLATNI DEČKO isključivo iz dva razloga, nema gljuplji scenario, i nije salata od scena zahvaljujući tome što je premontiran iz serije.

Ipak, LES ARENES u pojedinim trenucima izgleda kao da bi mogao biti izazivač u tom duelu. Naime, Perton barata najopštijim mestima i samo zahvaljujući respektabilnoj glumačkoj ekipi, ova cela stvar može nekako da se iznese do kraja, i da bude jedna rudimentarna i naivna kamerna drama. Sam film nije sniman kamerno, premda nije spektakl, ali Perton ne ume da postavi bilo šta složenije od odnosa dve do tri osobe. I to nije problem, ovo i jeste studija karaktera, ali kada ona nije dobro postavljena ni dramski, ni psihološki, onda manjak estetizacije samo dodatno podvlači fundamentalnu promašenost.

* 1/2 / * * * *

POLISMORDAREN

 Nastavljamo sa razmišljanjima o filmskim adaptacijama roditelja nordic noira Pera Wahlooa i Maj Sjowall.

POLISMORDAREN je još jedan film u kom Martina Becka igra Gosta Ekman, i ponovo je on detektiv koji zapravo nema ključni protagonizam.

Peter Keglevic se ovoga puta mnogo slabije snašao nego u filmu STOCKHOLM MARATHON i ovde ne možemo da popustljivi prema filmu jer je uprkos bioskopskoj sudbini ipak primarno televizijski.

Ovo je nažalost slaba adaptacija u svakom pogledu jer posle inicijalnog zločina kome delimično svedoče dvoje mladih otpadnika, sledi istraga u kojoj detektivi deluju da im je kudikamo interesantnije nego publici, ali da njima sve to nije previše uzbudljivo, i imamo jako dugu digresiju sa mladim svedocima koja je znatnim delom van ikakve funkcije u odnosu na celinu.

Međutim, devojku među svedocima igra Anica Dobra, koja je inače u svojoj nemačkoj karijeri overila neke bitne kriminalističke institucije, počev od kultne serije TATORT pa nadalje, a u ovoj koprodukciji je igrala veoma mladu devojku, reklo bi se tinejdžerku, iako ona u tom trenutku ima tridesetak godina.

Naravno, to znamo mi, i nama je to bizarno, a ona donosi svoju specifičnu vedrinu i šarm po kojima je znamo i gradi zapravo upečatljiv lik, ali unutar celine koja ne zna šta bi sa sobom pa ni sa tim likom.

No, ako imamo u vidu da televizijski krimići imaju tradiciju značajnih glumačkih gostovanja, njena rola jeste bitna u ovom serijalu ekranizacija Becka, pa je i treba smatrati upečatljivom jer postiže emociju i ima pivotalni uticaj na ukupni zaplet. U tom pogledu ovo jeste prototipska ulogu kakvu glumci treba da igraju u ovakvim postavkama, ako nisu naravno glavni detektivi.

Otud za srpsku publiku ovaj film čak i ima da pruži nešto dragoceno. Ostalima, teško.

STOCKHOLM MARATHON

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO Mariana Cattanea je nezavisno producirani niskobudžetni slasher smešten u pregrađe Buenos Airesa tokom Mundijala 1990. godine.

Ima dakle i utakmica sa Jugoslavijom.

Serijski ubica ubija ljude tokom utakmica koje prati cela nacija, i nikog preterano ne zanima da istražuje zločine ovog slashera koji u svom dizajnu nosi malo vajba Giallo počinilaca.

Ipak, jedna audio entuzijastkinja koja radi u prodavnici ploča i audio opreme prepoznaje na nekom snimku da je ubica slušao njen mikstejp i ubrzo on shvata da ona naslućuje njegov identitet.

NADIE VA A ESCUCHAR DE GRITO je pristojan predstavnik niskobudžetnog, uslovno rečeno amaterskog showcasea kakav autori koriste da bi se predstavili potencijalnim finansijerima i široj filmskoj javnosti. Cattaneo se solidno snašao u odabiru mladih glumaca, u par scena je pokazao inventivnost, i rekonstrukciju epohe je izveo prilično solidno, iako kod njega 1990. deluje kao neki malo širi period osamdesetih.

U svakom slučaju, ovo nije film koji je interesantan široj publici ali najavljuje reditelja koji bi mogao biti jednog dana.

* * / * * * *

SEISHUN NO SATETSU

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *