THE BIG LEAGUER

THE BIG LEAGUER je prvi film Roberta Aldricha. Reč je u neupadljivom filmu o bejzbolu sa pseudodokumentarnom okvirnom pričom koju pripoveda sportski novinar i prikazuje događaje u letnjem kampu New York Giantsa na Floridi.

Aldrich ubrzo uzmiče od strukture sportskog komentara i naracije, te je koristi samo da nadoknadi neke elipse ili isprati scene utakmica, a ostalo prikazuje kroz mlaku melodramu o različitim preprekama koje susreću razni momci u toku kampa.

Edward G. Robinson je veliki glumac i dobar je u ulozi starog prekaljenog trenera čiji je posao da uvodi mlade u igru i osvežava krvotok bejzbola ali, nije ovo njegova bitna uloga. Od poznatih faca tu je i Richard Jaeckel kao samouvereni mladi igrač koji teško podnosi kritiku.

Sve u svemu, ovo je debi koji nije obećavao ni približno onoliko koliko smo na kraju dobili od Aldricha.

* * / * * * *

CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

THE DISCIPLES

THE DISCIPLES je televizijski film koji je Kirk Wong kako stvari stoje završio ne samo svoju holivudsku nego i opštu karijeru. Umesto njegovog imena na špici ovog zaista užasnog televizijskog filma potpisan je Alan Smithee.

Istini za volju, teško je zamisliti da je THE DISCIPLES iko zaista i zamislio kao film. Ovo deluje kao neprihvaćeni pilot za seriju koji je prosto pušten na home video tržište i plasiran kao TV film davne 1999. godine. O tome govori i činjenica da je godinu-dve kasnije, Kirk Wong bio u opticaju da režira jedan film sa Michael Jai Whiteom za Warner i Elie Samahu, i da mu se posle propasti tog projekta gubi svaki trag.

THE DISCIPLES je imao zanimljivu premisu - Fidel Castro naručuje od podzemlja u Majamiju da odseku ruku kubanskom pitcheru koji je prebegao u SAD i na pragu je veliki bejzbol karijere i velikog ugovora u MLB. Međutim, malo je reći da ona nije ni približno iskorišćena.

Zapravo i priča o premisi je više od onoga što ovaj naslov zaslužuje.

THE COMRADES OF SUMMER

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.

SUGAR

Pogledao sam SUGAR koji su posle HALF NELSONa snimili Anna Boden i Ryan Fleck. Neverovatno je koliko su u SUGARu propustili prilika i još je neverovatnije što su sve propuštene prilike upravo ono što je bilo briljantno u HALF NELSONu. Moguće je da su Boden i Fleck želeli da se odmaknu od NELSONa, da snime nešto drugačije, ali su snimili i nešto neuporedivo slabije.

SUGAR slično NELSONu nema naročito razrađene dramske sukobe i govori o junaku koji prolazi kroz razna stanja i postepeno se kreće ka svom razrešenju. Umesto Goslinga doduše ovde imaju prilično tankog Algenis Perez Sota, što ej već samo po sebi slabost filma jer je oslonjen na neupečatljivog protagonistu. Međutim, i dalje sama ideja filma o bejzbol igraču iz Dominikane koji ulaze u meat grinder američkih minor liga na putu za eventualni nastup u MLBu, ima itekakvu validnost. I Boden & Fleck tome svemu daju svež ugao - naime, njihov film niti govori o igraču koji je postigao uspeh niti govori o neuspehu - fokusiraju se na jednu prosečnu, ambivalentnu sudbinu i to je sjajno jer prikazuje život ljudi koji naprosto žive od sporta ali ne glamurozno tek toliko da mogu da ostvare elementarnu egzistenciju. Tome se dodaje zanimljiv aspekt junakovog emigrantskog iskustva itd.

Nažalost sa Sotom u glavnoj ulozi i neverovatno ravnom, sterilno akademskom režijom koja se sa najboljom voljom može protumačiti kao pokušaj da se simulira Van Sant, Boden & Fleck isporučuju ravan film, rad u ravni drugorazrednog TV ostvarenja, i posle vibrantnog HALF NELSONa ovo je zaista veliko razočarenje.

Ono što se mož uzeti kao olakšavajuća okolnost je svakako da film ne podraumeva ikakvo poznavanje bejzbola da bi se razumeo, pratio i cenio. Ali s druge strane, tim pre je žalosno da MONEYBALL koji podrazumeva poznavanje bejzbola ostavlja mnogo bolji utisak na one koji ne znaju čak ni osnovna pravila tog sporta od SUGARa.

* * / * * * *

HWANGJEREUL WHAZEO

Pogledao sam HWANGJEREUL WHAZEO Sang Jun Parka poznat još i kao FOR THE EMPEROR. Reč je o dinamičnoj ali pretrpanoj, konfuznoj i klišetiziranoj gangsterskoj melodrami o drugorazredniom bejzbol igraču koji počinje da radi za kriminalce a zatim kreće njegov uspon u hijerarhiji podzemlja. Odnosi među likovima su krajnje predvidivi ali su isto tako i nerazrađeni, kao da je Sang Jun Park očekivao da će publika sebe u potpunosti lišiti vezivanja za likove iz ovog filma i da će u njima prepoznati omiljene likove iz prethodnih, boljih filmova i pomisliti da je FOR THE EMPEROR jedan od tih klasika. Nažalost, to prepoznavanje se desilo i FOR THE EMPEROR ne uspeva da izvuče korist za sebe iz neprestanog ponavljanja ranijih obrazaca. Rečju, jedini način da ovakav derivativan film profunkcioniše bio bi da se radi sa punim ubeđenjem a ono je kod Sang Jun Parka izostalo.

Tehnička realizacija je na uobičajenom solidnom južnokorejskom nivou ali FOR THE EMPEROR ne nudi neke naročite domete ni u pogledu akcije niti drugih segmenata gangsterskog života.

* 1/2 / * * * *

SPACEMAN

SPACEMAN Bretta Rapkina je pošteno urađen B-film o čuvenom američkom bejzbol igraču Bill "Spaceman" Leeju koji je 1982. bio izbačen iz MLB posle godina uspešnog igranja i kontroverznog ponašanja. Bill Lee je bio autsajder po nogo osnova, između ostalog po tome što je voleo da daje duhovite i šokantne izjave medijima, a nije krio ni da je sklon lakim drogama i provodu. Isto tako bio je lojalan svojim saigračima i na kraju su upravo njegovi gestovi solidarnosti i bili razlog za otpuštanja koja je doživeo.

Josh Duhamel, glumac za kog možemo reći da nije do kraja ispunio svoj potencijal kao leading man, i svoj spoj All American good looksa i komičarskog talenta, u ovom filmu ostvaruje ulogu karijere. Duhamel preuzima Leeja na sebe i bez ikakve sumnje nosi ovaj film na svojim plećima. Iskusni epizodisti W. Earl Brown i Ernie Hudson su tu da ga podrže ali SPACEMAN je Duhamelov šou, a Rapkin vešto koristi riznicu Spacemanovih prijava kako bi Duhamelu dao dovoljno sočnih prijava za replike.

SPACEMAN stoga deluje kao istinita verzija BAD NEWS BEARSa, priča o čoveku koji je poznat po nesportskom načinu života i po vansportskim atrakcijama za kog se na kraju ispostavlja da mu je sport sve što ga je ikada zanimalo. Tako je Bill Lee na kraju postao i rekorder vukući se po amaterskim i penzionerskim ligama kao najstariji pičer koji je počeo utakmicu i pobedio itd.

SPACEMAN je pre svega studija karaktera. Fokusira se na Leejev period posle otpuštanja iz Montreal Exposa i zaključuje se situacijom u kojoj on shvata da se više neće vratiti u MLB, kao i da ne može bez bejzbola. Poput samog Leeja, i ovaj film je autsajderski. Nizak budžet je evidentan ali ga Brett Rapkin i Josh Duhamel nadoknađuju srcem i na kraju, SPACEMAN i deluje kao film snimljen 1982. godine kada se i dešava. Kredibilitet u domenu sportskog filma daje mu potpis Rona Sheltona, verovatno najvećeg savremenog reditelja sportskog filma a naročito filmova o bejzbolu. Shelton je režirao film COBB o antiheroju američkog bejzbola, a ova produkcija govori o jednom od palih anđela.

Poslednjih godina filmovi o bejzbolu uspevali su da dostignu status prestige picturea, recimo MONEYBALL ili da se postzave kao bitne priče o emancipaciji kao 42. SPACEMAN sasvim sigurno ostaje van tog kruga, i izašao je gotovo neprimetno. Međutim, nepretencioznost i harizma koju nosi, uz jedan vrlo bitan faktor a to je da nije odbojan publici koja ne poznaje bejzbol, čine da će on možda na duže staze čak i više biti prikazivan na malim ekranima, kao što je uostalom i Bill Lee duže ostao na terenu nego što je iko očekivao.

* * * / * * * *

MONEYBALL

Pogledao sam MONEYBALL Benneta Millera. Reč je o adaptaciji dokumentarne knjige Michaela Lewisa o Billy Beaneu i Peteru Brandu koji su primenili novi statistički princip vodeći MLB tim Oakland Athletics i u priiličnoj meri promenili principe menadžmenta u bejzbolu. Doduše, na kraju se ispostavilo da je MONEYBALL nemoguće uzeti kao jedini princip u radu ali svakako da su neke statistike koje su Beane i Brand istakli postale ključne u proceni igrača.

MONEYBALL je film koji ne govori o bejzbolu per se i može se razumeti i ako se ne znaju pravila tog sporta. Međutim, ipak nije film za ljude koje sport barem elementarno ne zanima. No, ono što je najvažnije i oko čega nema spora jeste to da su u adaptaciji knjige Steven Zaillian i Aaron Sorkin uspeli da istaknu likove i da Brad Pittu i Jonah Hillu ponude potencijal da izgrade upečatljive kreacije. MONEYBALL je šarmantan film koji ozbiljno prilazi temi i u tom smislu dosta podseća na filmove iz sedamdesetih. Miller je veteran indie filma i njegov senzibilitet se pre svega oseća u radu sa glumcima i celokupnom akcentu na likove.

Stilski, Miller se drži konvencionalne postavke, film je mahom baziran na dijalozima i trudi se da ih realizuje što je življe moguće u čemu i uspeva. Zanimljivo je obratiti pažnju na rekonstrukciju 2002. godine, vrlo bliske prošlosti koja se ipak po dizajnu pojedinih detalja razlikuje od današnjeg vremena. Ekranizacija tako skorašnje priče omogućuje i ljupke detalje, recimo da Satriani igra sebe koji svira himnu na otvaranju sezone.


* * * / * * * *

BAD NEWS BEARS

U fazi repriziranja Michaela Ritchieja ponovio sam i THE BAD NEWS BEARS iz 1976. godine. Ritchie je u ovom filmu pokazao upravo ključna obeležja svog rada sve do početka osamdesetih, a to je uvođenje nekih novih, avangardnijih tehnika i u ovom slučaju uveo ih je u dečji film.

THE BAD NEWS BEARS je jedan od ključnih filmova o deci sportistima i postao je toliki hit da su kasnije snimljena još dva nastavka i TV serija, međutim Ritchiejev original je sve sem očekivanog začetnika jednog komericjlnog serijala.

Scenario Billa Lancastera, nažalost prerano preminulog sina Burta Lancastera, koji je uprkos dečjoj paralizi igrao bejzbol kao dečak odakle je sigurno i crpio inspiraciju za ovaj film, a ljubitelji žanra ga znaju i kao Carpenterovog saradnika na THE THINGu, prepun je oporih deonica, i mudro je postavljen jer sport povezuje sa sazrevanjem junaka, dovodeći stvari do toga da na mečevima ne presuđuje veština već lične odluke što sportskom nadmetanju daje značajnu funkciju u razvoju karaktera.

Iako je bejzbol jedan od retkih sportova koje ne razumem u potpunosti, pa samim tim, scene nadmetanja mi nisu bile naročito intrigantne, razvoj likova unutar njih mi je držao pažnju što je veliki scenaristički i rediteljski uspeh.

Walter Matthau je u centru kao propali minorleaguer koji uporedo radi kao čistač bazena i trener little league tima i u prinipu kada je takav glumac tu dosta problema je rešeno, ne samo što on preuzima dosta zadataka na sebe nego i zato što je odličan target man za mnoge akcije koje sporvodi izvanredan kast dece koju predvodi najmlađa dobitnica "oskara" Tatum O'Neal, koja će ubrzo posle toga biti jedan od navodnih izvora kasnijih seksualnih frustracija Michaela Jacksona, ali u ovom filmu je ona još uvek besprekorni child star koji sa puno stila obavlja svoj zadatak.

Bill Lancasterov scenario je izrazito foul-mouthed i toga u sequelima koje je on pisao kasnije nije bilo, dakle moguće je da je rečnik Ritchiejeva intervencija, ali možda je tako bilo i u scenariju. U svakom slučaju, Ritchie režira ovaj dečji film kao što je radio i svoje prethodne filmove, dakle sa dosta overlappinga između glumaca u dijalozima i sa dokumentarističkim vizuelnim konceptom koji čini da se gledalac oseti kao da je u sred prašnjavog bejzbol igrališta i da ima gotovo taktilni ugođaj na licu mesta. Direktor fotografije je inače bio John Alonzo čiji je verovatno najpoznatiji film SCARFACE ali ovaj DP ima prebogat opus koji ga čini istinskim delom snimateljske aristokratije.

Rad sa decom glumcima je sjajan i jasno je kako Ritchie vrlo vešto koristi upotrebljive delove koje klinci isporučuju, a izuzev Tatum O'Neal i danas poznatog Jackie Earl Haleya, ostatak dece nije suštinski opterećebn glumačkim zadacima već svako doprinosi po jedan detalj.

Linlaterov rimejk je imao dobar potencijal u angažovanju Billy Bob Thorntona i scenarista Johna Reque i Glenn Ficarre, ali naprosto njegov rediteljski koncept nije uspeo da parira nadogradnji kojom je Ritchie učinio da THE BAD NEWS BEARS prevaziđe ono što se nameće kao očigledan ishod filma o deci koja treniraju bejzbol. Iako THE BAD NEWS BEARS govori o sportu, a to je tema kojom se Ritchie uspešno bavio i pre i posle ovog filma, nalazi se na pola puta između njegovih najboljih (DOWNHILL RACER) i konfekcijskih filmova na tu temu, čija je osnovna razlika bila u tome što su ovi prvi bili cinični i ulazili u suštinu savremene kompeticije kao oboljenja sporta dok su ovi kasniji bili pre svega apologija sporta kao oblasti delovanja u kojoj čovek može u potpunosti da ostvari svoje potencijale.

* * * / * * * *

BAD NEWS BEARS

BAD NEWS BEARS je zanimljiv slucaj. zvezde i scenaristi BAD SANTE su transplantirani za potrebe rimejka raunchy decjeg filma iz sedamdesetih. taj film je stvarno super bio, narocito za ono vreme, i moglo bi se reci da BAD NEWS BEARS ne uspeva da postigne tu vrstu dometa sada. problem je koliko u tome sto je tekst ipak nekako neorganski, u spoju izmedju ublazene poetike BAD SANTE i konvencije decjeg sportskog filma gde se atmosfere smenjuju umesto da se prozimaju. s druge strane, Linklater je besramno nedarovit reditelj i film je pretvorio u ordeal od 113 minuta sto se zaista ne moze podneti u zanru decjeg filma. ipak, dobra premisa i dobri sastojci uspevaju da uz sve krize film na kraju nekako ispadne ulifting. da ga je radio bolji reditelj, mogao je cak biti i vazan film u zanru.

* * 1/2 / * * * *

BOYS' NIGHT OUT

BOYS’ NIGHT OUT je izvrsna romantična komedija Michaela Gordona u kojoj iskusni ljudi kao što je Tony Randall pružaju podršku Jamesu Garneru i Kim Novak u glavnim ulogama.

On je čist šarm, ona je čist seks i odličan komičarski tajming, tako da nema mnogo prostora za grešku. Gordon je snimio neke sex komedije u čednoj epohi šezdesetih, između pstalog i sa Doris Day, ali BOYS’ NIGHT OUT je neočekivano raunchy u okvirima ovog podžanra.

Sama premisa je već perverzna. Četiri prijatelja ranih srednjih godina, jedan razveden i tri oženjena odlučuju da iznajme bachelor pad a onda igrom slučaja sa njim iznajmljuju i devojku za koju oni misle da je girlfriend experience eskort a ona je u stvari sociloškinja koji proučava seksualne fantazije sredovečnih muškaraca iz predgrađa. 

Garner igra onog razvedenog i on se zaljubljuje u nju, dok sociološkinja vešto izučava ostale prijatelje i naravno očajnički izbegava da sa bilo kojim od njih legne.

Sama premisa gde njih četvorica uzimaju time share aranžman sa njom je perverzna za savremene standarde a Gordon ima i jedno old school rešenje da bukom prikriva svaki potencijalno vulgaran dijalog i to nestašno prenaglašava, praveći od toga lajtmotiv. 

Film je izuzetno vešto realizovan, pojačava tempo kako priča odmiče i vreme koje ulaže u postavljanje premise se na kraju isplati. Zanimljivo je da slično CASH McCALLu gde čekamo da dođe Garner, ovde čekamo da se pojavi Kim Novak, i zanimljiva je ta relaksiranost u brzini uvođeja marquee imena u priču.

Sa ovakvim leadovima i vrhunskom podrškom, BOYS’ NIGHT OUT je na neki način potcenjen doprinos istoriji ne samo romantične komedije već i cele pillow talk estetike sex komedije šezdesetih.

* * * 1/2 / * * * *