THE GAMBLER

Rupert Wyatt je po scenariju Williama Monahana snimio superioran rimejk filma THE GAMBLER koji je po scenariju Jamesa Tobacka režirao Karel Reisz. Čini se da je između Tobacka i Reisza postojao i generacijski i stilski jaz, i njihov film iz 1974. godine je ostao pre svega zanimljiv. Rimejk nastao četrdeset godina kasnije, i što je zanimljivo isprva najavljen kao režija Todda Phillipsa, takođe unosi neke neuobičajene elemente ali uspeva da ih uspešno integriše.

Najmanje zanimljiv aspekt ovog rimejka je priča, iako je menjana u odnosu na original, koji je pak inspirisan Dostojevskim u određenoj meri. Snaga rimejka je u načinu kako je realizovan, i pre svega kako je neke neočekivane i moćne energetske kapacitete uklopio i iskoristio.

James Caan je bio mačo junak, sa emotivnom stranom, dočim je Mark Wahlberg u jednoj tobože nijansiranoj a zapravo vulgarnijoj eri, jedan od jačih simbola blue collar heroja koji ima moralni kodeks, ili ga stiče tokom priče, ima jaku emociju, ali cerebralan svakako nije. Caan je u tom smislu bio logičniji izbor za ulogu korodiralog profesora koji se bavi kockom od Wahlberga, ali na kraju cele priče, Wyatt uspeva da učini da i njegovom glumcu verujemo kao kockaru.

THE GAMBLER je film o onome što glavnog junaka, nesporno inteligentnog, harizmatičnog i najpre situiranog uvlači u svet kocke, a to nije samo hazarderski adrenalin već pre svega pitanje identiteta, samoviđenja, i konačno inspiracije. Umetnik po vokaciji, glavni junak ovog filma sebe jednim delom pretvara u umetničko delo, inspiriše se samim sobom za usmenu književnost kojom se brani i kojom opsenari.

Wyatt je okružio Wahlberga sjajnim glumcima, Brie Larson je tu kao studentkinja sa kojom ostvaruje poseban odnos, Jessica Lange je majka koja mu pomaže Xti put dok je on vodi iz razočaranja u razočaranje, John Goodman i Michael Kenneth Williams su tu kao zelenaši i svi su odlični, a Wyatt je ponovio potom uspešnu saradnju sa Goodmanom i u CAPTIVE STATE.

Međutim, ključni izazov je kako svet zelenaša i ilegalne kocke iznova učiniti svežim. I Wyatt to radi glumcima, a Monahan maštovitim situacijama i neočekivanim reakcijama glavnog junaka koje odstupaju od konvencionalnog ponašanja u gangsterskom filmu. Monahan je pisao puno ovakvih scenarija, a ovaj mu je možda i najuspešniji.

Tobackov motiv point shavinga u NCAA košarci o kom je snimio ceo film HARVARD MAN postoji i ovde, adaptiran za okolnosti savremene košarke, veoma psihološki ubedljiv.

Konačno, u saradnji sa Greigom Fraserom, sjajnim snimateljem, Wyatt diže sve na najviši mogući nivo vibrantnosti filma sedamdesetih ali izvedenog tehnikom dvehiljadedesetih, i kad je reč o dizajnu, sve je praktično bez premca. Ovo je inače jedan od retkih filmova u kojima junakinja vozi "jugo" a da se to ne naglašava kao nešto komično ili naročito karakteristično, iako nosi određenu znakovitost i diskretnu simboliku.

THE GAMBLER je old school film, nešto što se danas naziva grown up moviejem, iako nije prestige picture. Ako imamo u vidu na kako se osetljivoj ničijoj zemlji našao, zapravo dobro je i prošao. Kritiku je u svoje vreme zbunio ali verujem da je one koji su ga gledali obradovao.

* * * 1/2 / * * * *

BRIAN'S SONG

BRIAN'S SONG je jedan od onih filmova koji su poznati mada ih je malo ko zaista gledao.

1965. godine iz NFL je izašao Jim Brown. I četiri godine kasnije sa Buzzom Kulikom je snimio film RIOT.

Iste godine, 1965. u NFL je ušao Brian Piccolo i šest godina kasnije Buzz Kulik je snimio film o njemu.

Brian Piccolo je bio running back za Chicago Bearse, kroz celu karijeru se mučio s tim što je premali za tu poziciju i nedovoljno brz, ali je snagom volje uspevao da se izbori za mesto u timu. Tokom svoje kratkotrajne NFL karijere, stekao je prijatelja do groba (no pun intended) Gale Sayersa, sa kojim je konkurisao za istu poziciju.

Međutim, Piccolo se razboleo od galopirajućeg kancera i ubrzo potom umro veoma mlad u 26. godini, a celokupnu sportsku javnost je obeležila priča o dirljivom prijateljstvu ove dvojice saigrača koji su bili konkurenti, a u vreme kad je bilo i tragova segregacije, pa i otvorene diskriminacije, njih dvojica su imali drugu boju kože.

James Caan igra Briana, Billy Dee Williams Galea i odlični su u glavnim ulogama. BRIAN'S SONG je televizijski film u standardnom televizijskom trajanju tog vremena od 74 minuta. Logično je da nema tipičan biopic arc sa karakterima ali Kulik uspeva da sa ovom dvojicom glumaca prikaže njihovo prijateljstvo, radosti a onda i tragediju koja ih je pogodila.

Film deluje pomalo labavo u formi jer se ne opterećuje protokom vremena i šta je kada bilo. Nema ni mnogo prilike za to u ovom trajanju, ali ukupno uzev uspeva da nam kroz priču i ove dve harizmatične role, plus podršku Jacka Wardena i Briana Caseya, samo godinu i po dana posle Brianove smrti, prikaže tu priču koja jeste sentimentalna u svojoj suštini ali je urađena muški, i slavi život a naročito Piccolov smisao za humor koji ga, sudeći po ovom viđenju nije napuštao do poslednjeg trenutka.

Niz interesantnih stvari, od dobre izvedbe u saradnji Buzza Kulika i čuvenog snimatelja Josepha Biroca, preko igra Caana i Williamsa, do relativno promptne reakcije televizije na tragediju, učinile su da se ovaj televizijski film izdvoji i na kraju čak stigne i do bioskopa. Decenijama kasnije napravljena je još jedna ekranizacija ovog slučaja.

KNIGHT OF THE SOUTH BRONX

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX je zapanjujuće vanilla televizijski film Allena Hughesa, jednog od Hughes Brothersa, o deci šahistima iz osnovne škole u Bronksu koje pokreće poluumirovljeni biznismen - belac - došavši da im predaje.

Ted Danson, televizijski sitkom star i od filma MADE IN AMERICA, prilično jak simbol mejnstrim belca u afroameričkoj zajednici igra tog ex-biznismena koji želi da se relaksira predajući u školi. Među decom ima nekoliko kasnije uspelih glumaca, a među njima se i tada i sada izdvajala Keke Palmer.

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX osim narativne efikasnosti, ne nosi naročita Hughesova obeležja, mogao je režirati bilo ko u suštini, ali film je simpatičan, konvencionalan do nivoa nelagode ali simpatično igran, sa punim ubeđenjem.

HASHIRE! T-KO BASKET BU

Pošto je u sastavu španske reprezentacije koja je osvojila Eurobasket bio Sebas Saiz, igrač tokijskog Alvarka, red je da malo vidimo šta na temu tog sporta u poslednje vreme kažu japanske filmadžije.

HASHIRE! T-KO BASKET BU Takeshi Furusawe je rutinska sportska dramedija smeštena u milje japanske srednjoškolske košarke. Glavni junak je momak koji je veoma posvećen košarci ali je napušta zbog vršnjačkog nasilja u školi koja ima najbolji tim. Odustaje od sporta i prelazi u drugu školu koja je u pogledu košarke skroz autsajderska ali gle čuda, tamo će ipak ponovo da se vrati igri pod obručima i u njoj nađe novi smisao, i izazov pred turnir na kom će sresti svoje bivše drugove.

U pogledu priče ovde nema iznenađenja, a najveće iznenađenje je začuđujuće ravna naracija, bez akcenata, bez uzbuđenja, bez neke dinamike i što je najproblematičnije bez bilo kakve estetizacije, ali ni realizma.

HASHIRE! T-KO BASKET BU je by the numbers film koji ne priliči na tako uglednoj kinematografiji kao što je japanska ni sportu koji tek treba da se sasvim probije tamo kao što je košarka.

* * / * * * *

THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

EN FUERA DE JUEGO

EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

LIGHT IN THE WATER

Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.

Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.

Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.

Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.

* * * 1/2 / * * * *

JAG AR ZLATAN

Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.

Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.

Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.

Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.

* * / * * * *

ONCE IN A LIFETIME

Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.

Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.

Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.

Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.

Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.

Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.

* * * * / * * * *

FATHER STU

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *

DIARIO DE UN SKIN

Najveći autorski kuriozitet televizijskog filma DIARIO DE UN SKIN jeste činjenica da je jedan od scenarista Ramon Campos koji je kasnije izrastao u jednog od mogula španske televizije. Ovo je adaptacija istraživačkog novinarstva Antonia Salasa, jednog od najpoznatijih španskih novinara specijalizovanih za undercover ubacivanje u opasne krugove.

Ima još jedna ekranizacija njegovog rada, i to slučaja trgovine belim robljem koji se preklopio sa ovom istragom. Naime, Antonio Salas se zainteresovao za skinhede kada su mu ubili kolegu sa kojim je istraživao trgovinu belim robljem. Kolega nije bio belac i to je otpisano kao zločin iz mržnje, no njega je to privuklo da uđe u skinhed milje. Tokom istrage otkrio je da zapravo skinhedi jesu namerno ubili kolegu jer je jedan od njihovih starešina bio umešan u dovođenje devojčica u Španiju, i da je niz akcija skinheda protiv prostitutki pod okriljem borbe za porodicu i decu u stvari imao veze sa unutarmafijaškim obračunima.

Nažalost, slično Mackenziejvom filmu INFILTRATOR nastalom po zapisima drugog novinara koji se infiltrirao među skinhede, DIARIO DE UN SKIN u domenu same infiltracije deluje dosta naivno. Sredovečni Salas neverovatno brzo stiče poverenje lokalne ćelije i dolazi do onoga što je najosetljivije - a to je komunikacija sa njihovim "legalnim" delom, odnosno sa neonacistima koji nisu ulični skinhedi već su deo društvenog mejnstrima.

Pritom, Salas kako je prikazan na filmu definitivno nije neki majstor manipulacije, niti superverzirani ekspert.

No, za one koje milje zanima, imaju šta da vide, tu su Ultra Sur navijači Real Madrida, kasnije proterani sa Bernabeua, zatim sukob Hammerskin i Blood and Honour asocijacija, snimci sa naci-pank koncerata, i štošta drugo.

Međutim, osnovna dramska potka je naivna i oskudna što je šteta. Doduše, moguće je da su Salasovi izvorni materjali takođe takvi. Između ostalog - iako je reč o istinitoj priči, imena su izmenjena, pa deluje kao da je sve rađeno u neadekvatnim uslovima straha autora od teme i njenih protagonista.

RAISE THE BAR

RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.

NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.

Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.

Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.

Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.

Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.

* * * / * * * *

FE DE ETARRAS

FE DE ETARRAS Borje Cobeage je slično njegovom filmu NEGOCIADOR, prilično neuspešna komedija o ETA. Cobeaga je izgradio ime kao jedan od najuspešnijih španskih scenarista, ali i u ovom filmu uzima one joke premisu gde ni osnovni vic nije previše smešan i onda je pretvara u osamdesetak minuta razrade šale nerotkinje.

Ovog puta, priča prati radikalnu ćeliju ETA koja planira da se aktivira tokom Mundijala 2010. godine koji je Španija, kao što znamo osvojila. Bilo je nekoliko filmova koji su bili inspirisani ovim senzacionalnim uspehom. Španci previše vole fudbal da bi ovaj istorijski događaj zapostavili kao filmsku temu.

Nažalost, ovo je priča o ćeliji ETA data kroz seriju stupidnih šala jednodimenzionalnih likova čiji je osnovni posao da pokaže kako ova organizacija i njen razlog postojanja više ne postoje i kako - ako i postoji neko koga to zanima - to je više neki smešni običaj nego terorizam.

Ovako prepričano zvuči bitno zanimljivije nego što jeste. Cobeagin rediteljski postupak je sveden i krajnje neinventivan. Film o kome prosto nema šta lepo da se kaže.

* 1/2 / * * * *

FREEDOM FIELDS

FREEDOM FIELDS Nazihe Arebi je dokumentarni film o ženskoj reprezentaciji Libije u fudbalu i njihovom okupljanju uprkos haosu u zemlji i verskom fundamentalizmu koji deli društvo oko raznih pitanja pa i toga da li žene treba da igraju fudbal. Postavka zvuči politički korektno ali liči na dobitnu kombinaciju, međutim film izuzev što jako dobro izgleda u fotografskom segmentu ne uspeva da kapitalizuje ovu temu. Arebi bira opservacioni dokumentarac kao rešenje i nažalost u ovoj priči bez neke jače intervencije iza kamere nema šta naročito da se vidi.

Ne mislim da je išta trebalo lažirati ali svakako su likovi igračica i njihovi problemi mogli bolje da se montažno istešu u neke jasnije tokove. Ovako smo dobili produkciono zreo film koji lepo izgleda i ništa više.

* * / * * * *

ZLATNI DEČKO

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića nastao je po scenariju koji reditelj potpisuje sa Vukom i Aleksom Ršumovićem. Reč je o filmu koji je isprva podržan od strane Filmskog centra Srbije a potom i kao serija za Telekom, s tim što na kraju, nažalosr, deluje kao film izmontiran iz serije što je šteta, naročito ako imamo u vidu da su prvi tragovi projekta vodili ka filmskim korenima.

Naročito u drugoj polovini film zaliči na salatu složenu od nekih scena koje nas obaveštavaju dokle je stigla priča, mnogo više nego kao neki stabilan narativni tok koji ima svoj dramski razvoj, pa tako ima i nekih vrlo intenzivnih transformacija likova koje degradiraju i njih sam film.

Nažalost, ovaj problem druge polovine nije jedini u ovom filmu. U prvoj polovini uspostavlja se nešto što ćemo gledati i u drugoj, a to je da nema prave svežine u ovoj priči. Do te mere u njoj nema ničega "živog" da se ozbiljno postavlja pitanje o čemu je ovaj film jer ga je i ovako jako teško prepričati a još teže postaviti u neki idejni okvir u kom likovi i odnosi imaju razvoj i transformaciju, a što ova vrsta repertoarskog filma iziskuje.

Već u prvoj polovini filma, dok još ima nekog pripovedačkog razvoja, ređaju se scene krajnje predvidivog sadržaja gde gledalac maltene može da nasluti svaku rečenicu koju će junaci izgovoriti. Stvarima ne pomaže ni veliki trud direktora fotografije Luke Milićevića i sektora scenografije da se stvari dešavaju u zanimljivim ambijentima i prijatno izgledaju jer umesto nadoknade deficita dešava se njegovo novo naglašavanje. Taj jaz između tehničke izvedbe i sadržaja ne popravlja utisak sadržaja već ga dodatno unižava. Barem je tako u ovom slučaju.

Glumci se trude. Denis Murić se sada kao već školovan glumac dobro nosi sa glavnom ulogom. Ostali su već rutinski u svojim rolama i igraju ih po ko zna koji put. Nažalost, sve to nije dovoljno da servisira film koji nema puno toga da kaže jer vodi junaka iz jedne do druge situacije koje su veoma slične, s tim što dolazak do tog novog stanja - gde on više nije poročni a talentovani sportista već disciplinovani a talentovani sportista, izlazi pred nas kao epilog a ne kao rezultat nekakvog klimaksa u kom junak sazri.

Velika je šteta što scenario ovoga što je privoljeno u bioskopsku verziju ima tako duboke probleme, rekao bih čak da su oni nesvakidašnji čak i za naše standarde jer zalaze baš u neka od fundamentalnih pitanja onoga što gledamo.

* 1/2 / * * * *

CATCH THE FAIR ONE

Jedno od imena koje je izbilo u prvi plan tokom emitovanja serije TOKYO VICE, naravno duboko ispod Michaela Manna i Jakea Adelsteina jeste Josef Kubota Wladyka, veoma odgovoran filmski i televizijski reditelj koji je do sada snimio epizode mnogih važnih serija, od kojih su neke, recimo ANIMAL KINGDOM najbolje na svetu a u njoj je radio desetu u drugoj sezoni.

U TOKYO VICE su mu prepuštene čak četiri epizode.

Wladyka je do sada snimio dva igrana filma. Jedan pod pokroviteljstvom Spike Leeja i drugi u produkciji Darrena Aronofskog.

Aronofsky je bio pokrovitelj filma CATCH THE FAIR ONE, izuzetno kompaktnog, svedenog, vizuelno ekspresivnog krimića o Indijanki koja se bavi boksom i traga za mlađom sestrom koja je nestala, po svemu sudeći u lancu trgovine belim robljem koje drže lokalni naizgled respektabilni domaćini iz obe zajednice.

Indijanski rezervati se vraćaju na velika vrata u svet krimića, počev od Taylora Sheridana i njegovog WIND RIVERa, preko raznih serija među kojima je najgledanija opet njegova YELLOWSTONE, pa sve do Scorseseovog sledećeg filma.

Ovde je indijanska zajednica prikazana van rezervata ali atmosfera nemaštine i lokalnih kazina je tu. Wladyka gradi atmosferičan svet Flyover Amerike gde ljude lako pojede mrak, svratišta u kojima spava sirotnja, podruma bogataških vikendica u kojima razvučene folije čekaju da se obave ubistva, kamiondžijskih odmorišta na kojima se završavaju poslovi.

Glavnu ulogu igra Kali Reis koja se zaista bavi boksom i odlično se snalazi u ulozi koja iziskuje pre svega underplay i fizičku ubedljivost a ona pruža oba. Uz Wladyku ona je radila i na scenariju kao autorka filmske priče. Ako imamo u vidu da joj u 36. godini bokserska karijera još uvek ide dosta dobro, deluje da je ovo ispipivanje terena za nešto kasnije dobro prošlo.

CATCH THE FAIR ONE mnogo više deluje kao da je nastao pod pokroviteljstvom Taylora Sheridana nego Aronofskog, ali svakako da ima malo te korozije njegovog WRESTLERa i u ovom filmu. Međutim, Wladyka je efikasan i u 80 minuta uspeva da iskaže sve što je zamislio.

Ljubitelji old school krimića ali i nu school socijalnog problemskog filma ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje.

* * * 1/2 / * * * *

MIXED COMPANY

MIXED COMPANY je komedija koju je 1974. režirao veteran Melville Shavelson. Joseph Bologna igra trenera Phoenix Sunsa koji su u krizi. Uporedo, pokušava da osveži svoj brak dobijanjem još jednog deteta ali se ispostavlja da ne može da ima više dece. Supruga predlaže da usvoje dete, i trener u početku nije za to, no kasnije popušta. Kada se prvo dete koje usvoje ispostavi kao problematično, kao rešenje se nameće usvajanje još dece.

MIXED COMPANY nije film kom je logika jača strana. U suštini reč je o otužnoj porodičnoj komediji koja nije previše duhovita, a ekstremno je politički korektna jer deca koju trener usvajaju su iz drugih kultura i imaju drugu boju kože. To je čak možda bilo i edgy u svoje vreme, recimo par dece su traumatizovani mali Vijetnamci, ali ukupno uzev, Shavelson je imao mnogo boljih momenata i na ovaj film sam nabasao prevashodno kao fan Phoenix Sunsa jer je retko koji film bio ovako vezan za neki tim, a naročito za Sunse nema puno takvog sadržaja.

U filmu ima dosta game footagea iz sedamdesetih koji nije nezanimljiv ali nije sad nešto neviđeno, i u sportskom smislu film nije nimalo promišljen, a košarka je generalno u drugom planu, ako se neka sportska tema uopšte dotiče, to je onda timski duh i odnosi unutar ekipe kroz paralelu porodica - sportski kolektiv.

Sve u svemu, bezveze.

* 1/2 / * * * *

THE COMRADES OF SUMMER

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.

SAMURAI MARATHON

Itakura Katsuakira je bio japanski vladar koji je ustanovio trku koja će 1955. na osnovu istorijskih zapisa biti obnovljena pod nazivom Ansei Toashi. Tačno sto godina ranije Katsuakira je kao šovinista i ksenofob, posle kontakata sa strancima smatrao da su se samuraji ulenjili i da moraju da ojačaju. Stoga je propisao da se napravi trka od trideset kilometara u kojoj će samuraji do pedeset godina starosti učestvovati ekipno. Na neki način ova trka je međufaza između antičkog događaja i de Coubertinovog modernog maratona sa Olimpijskih igara. Japanci delom smatraju da Katsuakira zapravo otac savremenog maratona.

2019. godine izašao je film o tome u režiji Bernarda Rosea, britanskog velemajstora koji ovde pravi još jednu od svojih majstorija - naime snima japanski film koji izgleda sasvim kao da ga je radio tamošnji reditelj.  

Rose potpuno uspeva da pobedi sve instinkte koje zapadni reditelji donose u film van angloameričke kulture i ovde sa japanskim glumcima pravi priču koja ima svoj koncept, integritet, i ne opterećuje se puno objašnjavanjima za publiku koja nije verzirana. Na neki  bizaran način čak film je to "japanski" da deluje kao da slabo crossoveruje do zapadne publike. Malo sam se recimo odvikao od Japanaca, pa sam imao teškoće sa glumcima i to se u filmu namenjenom za "izvoz" ne bi desilo.

Roseov film je istovremeno istorijska fusnota o samurajima ali i razvoju sporta, mejnstrim japanski film i neobični eksperimet u kom se zapadni reditelj izražava u toj formi. Rose je u egzekuciji stylish i uprkos tome što ovo nije preskup filma, iznova pokazuje koliko je Holivud izgubio što ga je gurnuo u alternativu.

SAMURAI MARATHON je čudan iskorak za Rosea, a on je poznat po takvim potezima.

* * * / * * * *

MONTANA TRAP

Pogledao sam MONTANA TRAP što je verzija filma POTATO FRITZ za američko tržište. Reč je o nemačkom vesternu Petera Schamonija, na kom je jedan od dva DPa bio i legendarni Jost Vacano, dok je za akcione scene bio zadužen čuveni kaskader i second unit specijalista Bob Simmons. Glavnu ulogu igra Hardy Krueger, u podeli ima i nemačkih doajena, i angloameričkih glumaca a u kameo roli pojavljuje se i tada još uvek važeći osvajač Mundijala Paul Breitner, i to baš u vreme kada je sa Miljanom Miljanićem prekinuo dominaciju Barcelone s dve titule za redom.

MONTANA TRAP je vestern sa elementima komedije. Zanimljivo je zamišljen ali trapavo izveden i to pre svega na nivou vođenja priče. Schamoni u tehničkom smislu ne nudi ništa novo ali nije sad nešto ni u zaostatvku za nekim tipičnim standardom špageti-vesterna tog vremena, ali pripovedanje je konfuzno i priča o ekscentričnom nemačkom doseljeniku koji ima neku posebnu životnu filozofiju i ispoljava je u sred generic sukoba Indijanaca, razbojnika i kauboja je naprosto nejasna a i nezanimljiva.

Schamoni sasvim sigurno ima ironičan otklon prema žanru ali ne uspeva da ga osnaži i osmisli u dovoljnoj meri da MONTANA TRAP deluje išta više nego baš neuspeo vestern. Jost Vacano ovde još nije izbrusio svoj propulzivni stil fotografije sa puno dinamike i vezivanja za likove tako da je i fotografija run-of-the-mill vestern snimljen van Amerike tog vremena.

Film sam upisao kao MONTANA TRAP zbog teorijske mogućnosti da se u cutu i dijalogu razlikuje od POTATO FRITZa u izvornoj formi, iako ne vidim da se ono što sam gledao mnogo razlikuje od onoga što opisuje literatura.

* 1/2 / * * * *

THE SHOW

THE SHOW Nadie Hallgren je dokumentarni film o Weekndovom nastupu na Super Bowlu, prvom velikom muzičko-scenskom spektaklu izvedenom od početka pandemije.

Reč je o velikom spektaklu, i dokumentarni film to maksimalno kapitalizuje, prati njegovu realizaciju na veoma atraktivan način, i neko će reći da je dosta lako od takvog događaja, sa takvim protagonistima napraviti dobar film. Ali, koliko puta je to zapravo uspelo?

Nadia Hallgren gradi vlastiti vizuelni koncept i film izgleda jako estetizovano iako govori o dešavanjima iza scene, ali uspeva ne samo da zarobi nastanak glamura već i glamur sam.

S druge strane, film ima jako dobru strukturu i tu može biti zaista poučan jer ima osnovni događaj čiji nastanak prati kroz radni proces, ima glave protagoniste koje snima kako u akciji tako i u razgovoru,  pronalazi dva sporedna junaka i o njima pravi dve fine digresije potom ih uključujući u tu osnovnu akumilaciju likova i pravi fina rešenja u montaži i zvuku kada se konačno dođe do Weekndovog nastupa.

Ima dosta značajnih ličnosti koje ovde vidimo u poslu, pored samog Weeknda, pre svih reditelja spektakla Hamisha Hamiltona i poznatu scenografkinju Es Devlin, ali i čitav niz white collar i blue collar likova koji su iza scene, sa ozbiljnim radnim biografijama.

THE SHOW je zanimljiv i vešto izveden film koji zbog svoje teme i mejnstrim egzekucije neće dobiti priznanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

THE LAST CHAMPION

Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *

FOXCATCHER

Pogledao sam FOXCATCHER Bennetta Millera i nažalost u svom novom filmu nije uspeo da dobaci do efektnosti MONEYBALLa. FOXCATCHER je opterećen nizom pogrešnih rediteljskih odluka a dokrajčen je velikom Millerovom pretenzijom koju sama priča ne može da održi.

U osnovi, FOXCATCHER je vrlo zanimljiva priča, svojevrsni sportski SUNSET BLVD o dementnom bogatašu, nasledniku bogate kuće Johnu du Pontu i njegovoj fascinaciji američkim amaterskim sportom odnosno pokušaju da on lično svojim sredstvima parira sovjetskom sistemu finansiranja nekomercijalnih olimpijskih sportova.

du Pont je na svom ranču otvorio sportski centar Foxcatcher, po imenu ergele njegovih predaka, i na njemu je organizovao pripreme plivača i rvača, doduše ovaj film se samo bavi rvačima.

Na ranču se prvo pojavljuje Mark Schultz a potom i njegov stariji, pametniji zreliji brat Dave. Oni počinju da rade pripreme za velika takmičenja sa du Pontom, i polako se ispostavlja da je on duševni bolesnik čije opsesije bogata porodica uspeva da finanskijski isprati, zatim se ispostavlja da je sve to jedna velika predstava u kojoj on iako je nestručan želi da se eksponira kao trener rušeći svako sportsko dostojanstvo Braće Schultz, i da mu to sve polazi za rukom naprosto zato što je bogat.

Kao i SUNSET BLVD, FOXCATCHER se završava ubistvom, du Pont ubija Davea, naizgled iz čista mira, mada bilo je određenih signala da je izgubio razum još pre toga.

Ukratko rečeno, Miller pravi veliku grešku što film opterećuje svojim neosnovanim uverenjem da je ovo zapravo priča o američkom društvu, bogatima koji rade šta hoće i kriju sve svoje felere iz novca, i sirotinji koja koliko god da je darovita mora da se ponižava ako nije kadra da napravi pare.

Tome dodaje malo mita o “američkoj izuzetnosti” i kulturi “uspeha”, samim tim i sportske pobede, i to sve je potpuno osnovano kao predmet istraživanja.

Problem je u tome što je FOXCACTHER naprosto previše opterećen partikularnostima svojih junaka da bi zaista moga funkcionisati kao priča o trulom društvenom poretku. Naime, du Pont je lud na svoj, vrlo jedinstven način, Braća Schultz su pak u jednoj autentičnoj socijalnoj nevolji i niko od njih nije istinski reprezentativan kako bi se na osnovu njihovog bizarnog sudara dala razraditi neka šira slika.

Da, Braća Schultz i du Pont jesu završili “u istom krevetu” zahvaljujuči američkim društvenim okolnostima, uobraziljama i kulturalnim specifičnostima, ali suština njihove priče ipak nije u tome.

Konačno, ni u pogledu istorijske rekonstrukcije ni kad je reč o dramaturškoj razradi, Miller ne nudi “rešenje” misterije Schultzove smrti, osim činjenice da ga je du Pont u jednom trenutku ubio. Zanimljivo je da niz vrlo filmičnih a i prilično grotesknih elemenata priče, Miller i scenaristi Wrye i Futterman nekako preskaču, iako bi to dodalo filmu na efektnosti.

U rediteljskom pogledu, film je vrlo sveden, nažalost bez jasnog ključa stilizacije. Naizmenično imamo kadrove u kojima Miller i DP Greig Fraser pokušavaju da estetizuju jedan vrlo pojednostavljen pristup kadriranju i inscenaciji, u nekim drugim stvari postaju dinamičnije, ali ukupno uzev, sa Millerovim insistiranjem na sterilnim prostorima i krupnim figurama protagonista u kadru, sve ovo više liči na TV film nego na bioskopsko ostvarenje.

Posle napretka u MONEYBALLu, Miller regredira na nivo CAPOTEa u domenu rada sa glumcima. Jedini Mark Ruffalo zaista funkcioniše kao lik. Carell i Channing Tatum su previše opterećeni imitacijiom a Carell je dodatno opterećen time što glumi pod vrlo teškom maskom koja dodatno gura njegovu rolu u pravcu imitacije. Mislim da tolika intervencija na glumčevom licu nije bila potrebna naročito jer su dodati detalji zapravo nevažni i rekao bih da bi Carell sa znatno manje šminke izgledao slično tome.

Ukupno uzev, nagrada za režiju data FOXCATCHERu spada među bizarnije nagrade u Kanu 2014. godine pošto većina problema koji postoje u ovom filmu kad je reč o glumcima i vizuelnom domenu upravo proističe iz pogrešnog rediteljskog koncepta.

U vreme kada je pop-film postao oslonjen na priče iz drugih medija poput stripova, “ozbiljan” američki film počinje da se oslanja na istinite priče. Može se reći da su istinite priče u filmovima za elitnu publiku postale ono što su stripovi za omladinu. Šteta je što FOXCATCHER nije bolje tretiran “iznutra”, jer se na kraju svega ispostavlja da je Miller shvatio sve drutvene implikacije onoga o čemu govori, samo je zaboravio da nam to lepo ispriča. 

* * 1/2 / * * * *

FIRST MATCH

Olivia Newman ekranizovala je iznova svoj kratki film FIRST MATCH o devojci koja se uključuje u muški rvački tim u siromašnom crnačkom delu Njujorka i nameće se kao ključni deo ekipe. Sreću joj kvari otac koji ju je naučio rvanju a sada je upravo izašao sa robije. Isprva ne želi da komunicira sa njom ali onda se iznova vezuju preko ljubavi prema rvanju, sve dok njemu ne padne na pamet da mu ćerka učešćem u ilegalnim borbama donese početni kapital ili novac za vraćanje dugova.

Glavni lik mlade rvačice napravljen je jako zanimljivo. Ona nije u nekoj crno-beloj podeli, i ona ima svoje greške, svoje grehe i slabosti ali do kraja priče ipak uspeva da postane heroina kada sve to savlada. Elvire Emanuelle je izuzetna u glavnoj ulozi, kojoj donosi i jak karakter, i emociju, pa konačno i fizičku pripremljenost kad se akcija prebaci na strunjaču.

Yahya Abdul-Mateen II je karakterni glumac koji poslednjih godina ima i komercijalne uspehe te se iskreno nadam da se neće ofucati jer u ovom filmu sjajno prikazao lik oca koji je odavno erodirao kao ličnost, mučen svojim slabostima i porazima. Ovo je izuzetno ubedljiva karakterna uloga u kojoj Yahya uprkos slabiću kog igra ima energiju i izgled zvezde.

Konačno, Colman Domingo igra trenera u jednoj od onih "šerifovskih" rola koje traže stamenog crnog junaka dubokog glasa, sa puno razumevanja i autoriteta i tu tačku izvodi izuzetne.

Oliviu Newman sam zapazio kad je režirala seriju DARE ME, jednu od najboljih, i najbolje režiranih američkih serija poslednjih godina. Trik koji izvodi u filmu FIRST MATCH je da pravi jednu efikasnu old-school sportsku priču, kakvu znamo iz mase bokserskih filmova, sa tim jednostavnim pripovedanjem koje samo američki reditelji umeju da izvedu tako mišićavo, ali onda svemu tome dodaje neke lepe vizuelne ukrase i ubedljivu glumu koja je jako ozbiljna, ali nikada ne potopa osnovne energetske potrebe filma.

Čini se da FIRST MATCH sa tim svojim old school, maltene B-duhom, možda ni ne bi mogao da napravi neko čudo u bioskopima, ni ne znam kako bi bio tretiran, kao indie ili kao major film. Ali, kad su ovakvi filmovi pravljeni u staro vreme bili su major naravno. Srećom, tu je Netflix.

* * * 1/2 / * * * *

A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY

Dvadesetak godina pre televizijskog filma o Wandi Durant snimljen je film A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY o majci Isiaha Thomasa. Ovaj televizijski film prekaljenog prekaljenog televizijskog profesionalca Johna Pattersona iz 1988. godine, dakle kad je Thomas hoš uvek bio na igračkom vrhuncu, daleko je uspešniji od filma o Durantovoj majci, što su pokazale i Emmy nagrade na kraju krajeva, iako je u pogledu istorijske distance izašao praktično u sličnoj fazi karijere NBA zvezde o kojoj govori.

Mary Thomas igra Alfre Woodard, čuvena afroamerička glumica koja je obeležila film od osamdesetih naovamo, i ona je u centru priče kao i njena junakinja, dajući svemu uverljivost i provodeći nas kroz ono što su neka "opšta mesta" odrastanja na siromašnim i opasnim čikaškim ulicama.

Mary Thomas je provalila da su projectsi opasna stvar i opirala se selidbi tamo što je uspelo da spase deo njene dece od odlaska stranputicom. Daleko od toga da su "privatne kuće" u crnom kraju bile garant bezbednosti. U ovom filmu, glavni činioci na ulicama su "crni revolucionari" koji se malo ponašaju kao pravednici, malo kao glavna banda.

Isiah Thomas je svojeglav i ko zna kojim putem bi krenuo da majka nije imala izuzetan autoritet nad njim. Film ga prikazuje kao povodljivog u detinjstvu i impulsivnog u dečaštvu, sa košarkaškim darom kao jedinom nespornom konstantom, ali i senkom brata Michaela koji je napustio i košarku i porodični dom uprkos blistavoj mogućnosti koja mu se otvarala na terenu.

Sličan motiv filmu o Durantu imamo u majčinom oklevanju kada deca treba da se odvoje od kuće, iako ruku na srce, kada Isiah ode, i ima razloga za brigu.

Film je snimljen u stilu "televizijskog realizma" osamdesetih, rekonstrukcija epohe je uspela, dinamičan je i odoleo je zubu vremena.

NORTH HOLLYWOOD

NORTH HOLLYWOOD Mikeya Alfreda, poznatog reditelja skejt videa i impresarija, stoji kao veoma zanimlji dugometražni debi, delimično inspirisan autorovim vlastitim iskustvom o odrastanju u North Hollywoodu i pokušaju da postane profesionalni skejter.

Film je stilski izbrušen, atmosferičan, sa pričom koja je fluidna, relaksirana u pogledu narativnog tonusa, ali postoji. U tom smislu, ovo nije film velikih melodramskih preokreta iako jeste film u kom je reditelj sa usmeravanjem našeg pogleda veoma prisutan, pa moju razumeti i one koji će reći da je ovde stil jači od supstance. Međutim, na filmu stil je suština, i suština jeste stil, tako da to nije prepreka već samo pojašnjenje šta je u ovom filmu ključno.

Glavni glumac fino dočarava izgubljenost glavnog junaka koji luta između racionalne, porodično podržane ideje da ide na koledž i svojim ambicija za koje nisu siguran koliko su ostvarive.

Vince Vaughn je ostvario sjajnu indie dad ulogu kao njegov otac i u njoj je filmu dao malo zvezdane galvanizacije, dok su ostatak ekipe mladi i dobro odabrani glumci pred kojima je sigurno budućnost.

Film je pedantno realizovan i inscenacijski je ambiciozan. Zanimljivo je kako Alfred umesto skate punka u većini scena, sem na jednoj sceni koncerta, korisi stare doo wop hitove, dajući filmu jednu vanvremensku coming-of-age vizuru.

* * * / * * * *