MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *

LIGHT IN THE WATER

Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.

Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.

Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.

Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.

* * * 1/2 / * * * *

NORTH HOLLYWOOD

NORTH HOLLYWOOD Mikeya Alfreda, poznatog reditelja skejt videa i impresarija, stoji kao veoma zanimlji dugometražni debi, delimično inspirisan autorovim vlastitim iskustvom o odrastanju u North Hollywoodu i pokušaju da postane profesionalni skejter.

Film je stilski izbrušen, atmosferičan, sa pričom koja je fluidna, relaksirana u pogledu narativnog tonusa, ali postoji. U tom smislu, ovo nije film velikih melodramskih preokreta iako jeste film u kom je reditelj sa usmeravanjem našeg pogleda veoma prisutan, pa moju razumeti i one koji će reći da je ovde stil jači od supstance. Međutim, na filmu stil je suština, i suština jeste stil, tako da to nije prepreka već samo pojašnjenje šta je u ovom filmu ključno.

Glavni glumac fino dočarava izgubljenost glavnog junaka koji luta između racionalne, porodično podržane ideje da ide na koledž i svojim ambicija za koje nisu siguran koliko su ostvarive.

Vince Vaughn je ostvario sjajnu indie dad ulogu kao njegov otac i u njoj je filmu dao malo zvezdane galvanizacije, dok su ostatak ekipe mladi i dobro odabrani glumci pred kojima je sigurno budućnost.

Film je pedantno realizovan i inscenacijski je ambiciozan. Zanimljivo je kako Alfred umesto skate punka u većini scena, sem na jednoj sceni koncerta, korisi stare doo wop hitove, dajući filmu jednu vanvremensku coming-of-age vizuru.

* * * / * * * *