REDBELT

Pogledao sam REDBELT Davida Mameta, courtesy of Ginger.

Reć je o zanimljivom filmu u kome se Mamet na svoj prepoznatljiv način bavi temom koju do sada nije doticao a to je mixed martial arts fighting. Ovaj film čini zanimljiv double bill sa NEVER BACK DOWN koji američku fascinaciju mixed martial arts borbama smešta u adolescenstki milje.

Iako spoj Mameta sa mixed martial artom deluje bizarno, REDBELT bi se u domenu borilačkog filma mogao posmatrati kao varijacija na bokserski film u kome je samo zamenjena borilačka veština koja se praktikuje u ringu. Međutim, u dramaturškom smislu, REDBELT je us suštini bokserski film sa sve borcem koji preferira amaterizam u odnosu na komercijalizaciju, učiteljem pod čijim je toplim skutima napravio prve korake, žene koja ga tera da uđe u proefsionalizam, ljigavim menadžerima i ljudima koji od borbe prave šoubiznis...

Sve su to elementi koji postoje u bokserskim melodramama još od tridesetih i četrdesetih. Stoga, uvođenje druge veštine u taj kontekst pre svega čini da se REDBELT površno percipira kao nešto novo, radikalno ili paradoksalno jer je Mamet upleten u sve. Međutim, ma koliko Mametovo uplitanje u film o mixed martial artsu delovalo neobično, isto tako se niko od nas ne bi iznenadio kada bi on pisao film o boksu.

Unutar same strukture, iako je nesumnjivo reč o filmu u kome ima borilačkih scena, i iako te borilačke scene vrlo često imaju funkcju u izražavanju likova, Mamet se nalazi na svom terenu pošto filozofija trenera điuđicua može da bude jako dobar poligon za njegove dijaloške sparinge. Štaviše, Mamet uspeva da do maksimuma dovede verbalni segment borilačkog sporta i istočnjačkih borilačkih veština. Štaviše, REDBELT bi mogao upravo zbog spoja verbalnog i neverbalnog, i smeštanja cele priče u scenske uslove (teretana kao scena, ring kao scena, ljudi se kostimiraju kako bi trenirali ili ušli u ring) lokacija i radnji koje imaju inherentnu teatralnost, da bude zanimljiva pozorišna predstava, a da ne bude lišen niti jednog od svojih aduta.

Ono što bi REDBELT sprečilo da bude pozorišna verbalno-koreografska predstava jeste prilično odsustvo mogućih alternativnih čitanja, iako Mamet više nego u drugim recentnim filmovima pokušava da ih unese. Naime, sasvim je jasno da Mamet u ovom filmu pokušava da se vrati svojim uslovno rečeno angažovanim korenima koje je pišući melodičan dijalog i con zaplete u međuvremenu sasvim izgubio. REDBELT uporno pokušava da maltene bude WATER MACHINE smešten u uslove borilačkog filma i da se obračuna sa demonima komercijalizacije koji vrebaju iza svakog ćoška i spremni su ne samo da potpuno izmene ljude i nateraju ih na greh, nego se dešava da samo okrznu čoveka i potpuno mu unište život. To jeste simpatična poenta, naročito ako se ima na umu da kroz tu fobiju Mamet zapravo pokušava da govori o sebi i Holivudu, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Mamet kreira jednog junaka koji je previše nevin i previše pun ideala da bi bio iole uverljiv.

Možda takav junak može da postoji u miljeu u kome se dešavao Mametov WATER MACHINE, jer to je druga epoha, strahote sveta nisu svima bile opšte poznate, ili pak takav čovek može da postoji u nekom izolovanoj verskoj zajednici, međutim toliki stepen nevinosti kod čoveka koji je vodio relativno aktivan sekularni život je prosto apsurdna. Ipak, bavljenje čistotom američkog sna i stvaranje takvih anđeoskih likova jeste na neki način Mametov pečat, no to slabo pije vodu na filmu. Chiwetel Ejiofor je napravio vrlo solidan nastup u okvirima zadatog materijala i teško da bi iko drugi napravio više sa ovakvim tekstom. Inače, zanimljiva je paralela između ovog junaka i Djimonovog gurua u NEVER BACK DOWN. Ne samo da je u oba slučaja glavni junak crni guru pun raznih saveta kojima kroz principe borbe zapravo objašnjava životnu filozofiju, već ima nekih sličnosti i na nivou zapleta.

Drugi hronični problem, i Mametov pečat je svakako ta mreža prevare na kojoj se bazira zaplet. Kao i uvek u jednom trenutku, junaci počnu jedni drugima toliko da zabadaju nož u leđa da se priča u priličnoj meri relativizuje a gledalac izgubi odnos prema karakterima. Toga ima i u REDBELTu ali svakako manje nego u HEISTu.

Scene borbe su cool. Nisu spektakularne ali imaju određenu energiju koja se upravo graniči sa neverbalnim teatrom.

REDBELT nije uspeo da reinventuje Mameta, ali ga je u određenom smislu renovirao, postavio u neke sveže okolnosti i razbio je maniristički niz u kome se našao. Još uvek nisam gledao seriju THE UNIT ali čini mi se da u nekim scenama, Mamet referiše na nju, naročito u subplotu o snimanju filma. Ne znam kako REDBELT stoji u odnosu na nju, ali iako suštinski nema promena, činjenica je da se izdvaja u odnosu na Mametove recentne flickove.

* * ½ / * * * *

TYSON

Pogledao sam TYSON Jamesa Tobacka.

Ovo je na nivou umešanih imena i koncepta delovalo kao interesantan spoj. O Tobacku sam već pisao, poznato je da je on Tysonov prijatelj i da je poznat kao neko ko je od najranijih dana bio impresioniran virilnim afroamerikancima koje je smatrao kontratežom učmalosti bele Amerike.

U TYSONu, dokumentarnom filmu koji je producirao sam Tyson, sa još par crnih celebritiyja kao što su recimo Nas i Carmelo Anthony, sam Gvozdeni Mike priča priču. I na tom nivou kao TYSON ON TYSON film je zanimljiv, zato što pored poznatih detalja o teškom odrastanju, učešću u bandama, boksu i sl. , Tyson jako voli da govori o ljubavi i seksu, a znamo da je zbog toga najviše stradao i završio u zatvoru što je verovatno osakatilo njegovu karijeru.

U tom smislu, TYSON deluje vrlo dragoceno jer je u njemu Mike čini se prilično iskren, a reklo bi se i zanimljiv čovek. Problem nastaje u tome što mi se čini da ni sam Mike nije do kraja ukapirao ko je, tako da ma koliko iskren zapravo ni on ne razume do kraja svoju poziciju.

Tyson je naime veliki bokserski šampion. Uvek će biti u senci Alija iz prostog razloga što on nikada zapravo nije istupio iz ograničenja koja mu je nametnuo establišment, nije svom sportu dao neki dublji socijalni ili politički smisao, međutim, upravo kao zver odgajena u kapitalizmu, on je najbolje reprezentovao ispranu surovost savremenog sporta. Njegovi ekscesi su apsolutno slika i prilika okolnosti koje okružuju savremeni sport a ekstremnost njegove sudbine pojačana je time što se bavi boksom koji je od nivoa organizacije i menadžmenta pa sve do samog karaktera sporta, u kome se profesionalni i amaterski znatno razlikuju, oduvek bio najveći magnet za ološ.

Iako su svi sportovi prepuni raznog ološa i ogromnog broja ljudi koji žive na grbači sportista, boks je sigurno najekstremniji primer toga, a u tim esktremnim okolnostima, Mike je poseban slučaj.

Nažalost, sam Mike nije sposoban da shvati tu kompleksnu poziciju, a ovaj film se ne odmiče od njegove vizure.

Isto tako, Toback se fokusira na Mikea i ne pokušava da činjenične išta više obogati njegove iskaze tako da ni sam timeline njegove životne priče nije do kraja jasan.

Uprkos tome što je Tyson jedna larger than life pojava, i njegovo svedočenje je dragoceno, ipak ova tema je sa ovim filmom ostala nezaokružena.

Prošle godine u Kanu, stalno su bila poređenja između TYSONa i Kustinog MARADONE. Mislim da je ocena kako je TYSON bolji od KUSTURICE bila pogrešna. Naime, Kusturičin film u suštini previše kontekstualizuje Maradonu i odlazi u drugu krajnost u odnosu na TYSONa, ali isto tako upravo kroz taj pokušaj da šire sagleda Maradonu zapravo ipak ozbiljnije prilazi problemu.

* * 1/2 / * * * *

WARRIOR

Pogledao sam WARRIOR Gavina O`Connora, borilacki film koji uspeva da profunkcionise uprkos brojnim nedostacima i nekonzistentnostima. Pre svega, WARRIOR se nadovezuje na tradiciju indie borilackog filma koje reprezentuju RED BELT, WRESTLER i FIGHTER, ali u sebi ima ponajvise ROCKY atmosfere od sva cetiri i na kraju, uprkos svim indie potezima skrece apsolutno u pravcu katarzicnog borilackog mejnstrima.

Moramo imati na umu da je MMA ocigledno novi boks i da ce na filmu sve vise preuzimati funkciju koju je boks imao u starijim filmovima. I ne samo to, reklo bi se da je MMA postao svojevrsni etalon za cvrstinu medju savremenim holivudskim macoima - Soderbergh je zvao Ginu Carano da mu glumi u filmu, Mamet pokazuje ogromno interesovanje za tu temu, Gosling sprema film sa Refnom o borbama na Tajlandu a Tom Hardy i Joel Edgerton su se satrli od tuce i treninga u WARRIORu.

Intrigantna je ta transformacija forme koja se javlja u novoj generaciji broilackih filmova. Dok je WRESTLER bio krajnje raspolucen tim spojem sentimentalnog i naivnog sportskog filma na papiru i iyuyetno pretencioznog rediteljskog postupka, sto ce biti svojstvo i sledeceg filma Darrena Aronofskog, kod Gavina O`Connora taj spoj funkcionise znatno bolje, mada ne i perfektno.

U svetu u kome je nastao prvi ROCKY, to je bio film koji je bio nominovan za oskare u ozbiljnim kategorijama, a danas WARRIOR pretenduje na nagrade, na postovanje, i to mora da stekne i citavim deonicama koje asociraju na bajat oskarovski materijal. S druge strane, cini se da je pretvaranje B-filma u okosnicu mejnstrima postalo toliko da film mora da naglasi svoje likove odredjenim indie postupcima ne bi li sugerisao publici da ga shvati ozbiljno.

Ruku na srce, Gavin O`Connor jeste druga liga indie reditelja sa mejnstrim pretenzijama i spada u red onih koji imaju ambiciju da Holivud vrate ozbiljnim storytelling korenima. U PRIDE AND GLORY Gavin O`Connor je pokusao da kroz jednu bajatu krimi pricu ponudi vivisekciju jednog drustvenog sloja kakvu je nudio americki film sedamdesetih ali na kraju u tome nije uspeo jer taj film naprosto nije bio dovoljno zanimljiv. WARRIOR jeste dovoljno zanimljiv, ali pored te stilske neuravnotezenosti gde se nezgrapno spajaju indie senzibilitet i sentimentalna melodrama, on ima i jedan sustinski ideoloski problem.

Naime, WARRIOR je film o blue collar momcima koji sa punim ubedjenjem smatraju da se mogu na ovaj ili onaj nacin ostvariti kroz MMA. Medjutim, WARRIOR je istovremeno i film za te momke. Dakle, on je samo delimicino prikaz tog sveta a u velikoj meri je film pravljen i po meri tog sveta.

U ideoloskom smislu, WARRIOR takodje iznenadjujuce podilazi desnim stremljenjima americkih marginalaca, mada ruku na srce, on vise prikazuje njihovu kulturu bez komentara nego sto je slavi. To je potpuno legitimna ideoloska koncepcija i nemam nista protiv ali sama po sebi je protivna indie estetici koja ipak definise ovaj rad. Otud, ne bi me zacudilo da je indie predznak pre svega bio produkcioni manevar a ne istinsko autorsko opredeljenje.

Naravno, mnoga velika dela su nastajala sa takvim namerama, prosle godine smo imali izvanredni Affleckov THE TOWN, a WARRIOR nije film na tom nivou.

Pa ipak, ono sto WARRIOR jeste sasvim je dovoljno da ga preporuci. Pre svega, ono gde je Gavin O`Connor slab jeste forma ali Hardy, Edgerton i Nolte to nadoknadjuju u glumi. Oni su stvarno ozbiljno prisustvo u kadru i svoje uloge igraju sa punim ubedjenjem. Edgertonov lik je na granici neuverljivosti ali su zato Hardy i Nolte savrseni i njihovi likovi su uverljivije postavljeni sto daje opravdanje za njihovo metodsko igranje.

Kad je rec o samim borbama, WARRIOR prolazi kroz citav dijapazon emocija, ukljucujuci i onu iz ROCKY IV kada se nepobedivi ruski borac Koba a JJ Perry je zaista napravio izvanrednu koreografiju koja ga cini punopravnim koautorom filma. Inace, JJ je jedan od gurua velikog upliva MMA boraca u DTV film i on je dosta zasluzan za njihov konacni proboj i u mejnstrim. Nekoliko MMA vedeta se mogu videti u manjim ulogama u WARRIORu.

WARRIOR je film koji svojim trajanjem i slobodom koju sebi uzima Gavin O`Connor pokazuje velike ambicije. Rec je o filmu koji nije dorastao tim ambicijama ali je dovoljno emotivan, naivan u jednom zdravom - muskom - smislu da na kraju sve to deluje u redu.

* * * / * * * *

THE PEOPLE’S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING

THE PEOPLE’S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING Petera Berga je dokumentarni film koji je snimio za Olimpijski kanal u produkciji legendarnog Franka Marshalla.



Pete Berg, kao osvedočeni ljubitelj boksa, preuzima ulogu reditelja i naratora i na vrlo jasan i precizan old school način prikazuje istorijat kubanskog boksa i njegovih olimpijskih uspeha. Uz odličnu upotrebu bogate arhive koja pokriva sve aspekte sportskog i političkog dejstva boksa, Berg potpisuje film koji stoji kao udžbenički primer istovremeno poučnog i faktografski bogatog a opet energičnog i sinematičnog dokumentarca.


Nažalost, ovakvi radovi su sade u defanzivi i to je šteta, ali srećom barem televizija ih i dalje gaji. Ovo je dokumentarni film koji slavi sport i nema onu tell-all dimenziju koja bi možda mogla da ga učini pikantnijim, međutim vrlo lepo opisuje kako je Kuba stvarala heroje i vrlo lepo neke od njih koji su preživeli prikazuje danas, kada su u penziji.


Film zauzima osvežavajuće pro-amaterski a samim tim i pro-kubanski stav kad je reč o prebezima u SAD a pitanja ljudskih prava se dotiče minimalno i na jedan krajnje racionalan način.


Film je dostupan za besplatan streaming na Olympic Channelu i za ljubitelje sporta i old school dokumentarca ovo je jedno natprosečno iskustvo.

GRUDGE MATCH

Pogledao sam GRUDGE MATCH Petera Segala, gotovo čudesni primer jedne nule od filma koja uprkos zabavnom konceptu, potvrđenom reditelju, IDEALNOJ glumačkoj podeli uspeva da bude samo jedna nula, čak ne ni užasan film. Odavno nisam primetio film koji uspeva da do te mere ne izazove nikakvu reakciju, što naravno rezultira nepovoljnijim utiskom od onog koji bi se dobio i posle najtežeg promašaja.

Segalov film se bavi hipotetičkim grudge mečom između Jake La Motte i Rockyja Balboe i uspeva da dovede De Nira i Stallonea, ne samo da ih igraju, već da svesno i bez stida aludiraju na te junake. Ako ste mislili da je De Nirov mafijaš koji prepričava GOODFELLAS iz Bessonovog filma MALAVITA bestidno bookendovanje junaka, onda treba videti GRUDGE MATCH u kome je Jake La Motta praktično preslikan s tim što se Kim Basinger pojavljuje umesto Cathy Moriarty. Isto važi i za Rocky Balbou. Samo su imena izmenjena, što je šteta, jer bi naslov ROCKY VS JAKE bio zanimljiv. Uostalom, Rocky Balboa je toliko prostituisan u nastavcima da je jedina prepreka to što je La Motta stvarna ličnost.

No, ako sad apstrahujemo činjenicu da De Niro i Stallone igraju stare likove, neka vrsta showdowna među njima je zanimljiva, u najmanju ruku stilski, kao sudar dva stila, realizma i pseudorealističke bajke, Scorsesea i Avildsena, pa makar se to radilo u formi totalne karikature.

Međutim, GRUDGE MATCH prvo nije karikatura, nije čak ni komedija. Malo scena u ovom filmu je uopšte koncipirano da bude smešno, nema gegova, sve je vrlo pitomo i ravno. S druge strane, likovi su previše površno postavljeni da bi se ovaj film mogao razumeti kao nekakva melodrama, ozbiljna ili neozbiljna jer naprosto nema pravog dramskog sukoba.

Tako, GRUDGE MATCH ostaje negde zarobljen između dva žanra, nesposoban da zagrebe ispod površine. Pored prilično ravnog, rekao bih čak očajno nerazvijenog scenarija, problem ipak ostaje režija. Inače vrlo pouzdani Segal ovog puta ne zna kakav film pravi. Ne udubljuje se u situacije da bi stvorio melodramu, ne režira gegove da bi ovo bila makar i neuspela komedija, i po toj letargičnosti, GRUDGE MATCH najviše podseća na povratnički film ROCKY BALBOA.

Paradoksalno, scena boksa u finišu filma uspeva da bude relativno uspela i da žanrovski ipak opredeli film, u pravcu melodrame. Šteta je što je film prodavan kao komedija. I što su u priličnom delu ekipe bili ubeđeni da snimaju komediju.

GRUDGE MATCH je propuštena prilika da se snimi pristojan pokušaj dekadentnog crossovera, sa svim uslovima da bude makar na nekom nivou zanimljiv. I to u podžanru bokserskog/borilačkog filma u kome je teško napraviti promašaj.

* 1/2 / * * * *

THE SET-UP

THE SET-UP Roberta Wisea iz 1949. godine je klasik bokserskog filma, egzistencijalistička priča bazirana na poemi Josepha Moncure Marcha.

Wise je u formi B-filma napravio film koji je školski primer za razne postupke, od smeštanja priče u realno vreme trajanja filma, pa sve do čiste vizuelne ekspresije ali i kamernog izraza, ali povrh svega ovaj film je škola suptilne dramske ironije.

THE SET-UP prati priču boksera veterana koji je već decenijama one punch away od uspeha ali nikako da ga dosegne. Okolina je umorna od njegovih pokušaja da zada taj potrebni udarac i postigne uspeh. Pred novi meč u kom se očekuje njegov poraz, kontemplira o poziciji nižerazrednih profesionalnih boksera ali kada uđe u ring, kreće bespoštedna borba u kojoj prima puno udaraca ali oseća da bi ovo mogla biti ta borba u kojoj će pobediti. Problem je u tome što ne zna da je borba nameštena, da treba da izgubi ali da mu to nije rečeno jer se njegov poraz očekivan od svih ljudi koji ga okružuju.

Wiseov film traje 72 minuta, izuzetno je precizan, bez viškova, reč je o školskom primeru onoga zašto su pojedini B-filmovi obeležili istoriju kinematografije.

* * * 1/2 / * * * *

MUKE PO MATI

Pogledao sam MUKE PO MATI Lordana Zafranovića. Ako sagledavamo Zafranovićev opus iz vizure tradicije jugoslovsnekog filma čiji je on činilac sam po sebi ako imamo u vidu da je i sam aktivan pedesetak godina, onda se njegova ključna dela upravo mogu smestiti u neke od dominantnih tematskih koloseka naše produkcije. Naime, OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA spadaju u Lordanovu reinterpretaciju narativa o NOBu kao jednom od osnovnih narativa ne samo društva već i kinematografije. U određenom smislu on u ovim filmovima nudi formulu po kojoj bi se film u NOBu eventualno razvijao da nije došlo do raspada zemlje i da nije došlo do temeljnog preispitivanja samog narativa a to je pre svega put ekranizacije umetnički vredne proze, veći akcenat na dileme i istorijsku ambivalentnost cele situacije, sa produbljenim pogledom na psihologiju junaka i analizu situacije, ali bez suštinskog osporavanja narativa već sa priznanjem da je Sunce Revolucije bilo izvor života iako je ponekoga opeklo.

MUKE PO MATI pak spadaju u Lordanovu reinterpretaciju filmova o industrijalizaciji zemlje, naslova poput ZENICE, UZAVRELOG GRADA, POGONA B i sl. u kojoj on opet ne osporava suštinski kvalitet društvenih reformi i emancipacijski osnov industrijalizacije i migracije iz sela u grad ali svemu tome daje jedan novi pogled u kome, kao i inače kod Lordana, erotsko igra ključnu ulogu.

Scenario Mirka Kovača uspeva da svojom literarnošću uhvati hercegovačku teskobu i da kanališe tu mistifikaciju kojom se on i reditelj bave kroz čitav opus. Kao i u "ratnim" filmovima, Kovačeva i Zafranovićeva mistifikacija suštinski jednostavnih priča i poriva najbolje funkcioniše kada je oslonjena na čitljivu postavku a jugoslovenski film o industrijalizaciji je svakako jedna od njih.

Kovačeva literarnost je ovde dopunjena Lordanovom prepoznatljivom vrtoglavom vizuelnošću kroz koju on ne samo da oneobičava u suštini jednostavnu melodramu već je u izvesnom smislu i komplikuje jer raznim dugim deonicama od kojih su mnoge maestralne razbija ritam pripovedanja i uvodi gledaoca u gotovo opipljivu atmosferu. Sama lokacija splitskog brodogradilišta je izuzetno filmična i odluka da se radnja smesti u milje radničkog bokserskog kluba dokazuje da Lordan ima izuzetan filmadžijski nerv.

Izvesni elementi MUKA PO MATI mogu se prepoznati u priči Mirka Kovača o teškašu Tripi Đapiću. Ona je na neki način i dobra prateća literatura za razumevanje ovog filma.

* * * / * * * *

WALL OF DEATH

WALL OF DEATH Lewisa Gilberta iz 1951. je verovatno najuspešniji među socijalnim filmovima o potonuću u svet kriminala koje je ovaj reditelj snimio sa Laurence Harveyem u glavnoj ulozi. Po originalnom scenariju Jamesa Raisina i Guy Morgana, Gilbert je snimio jednostavnu i efektnu priču o dvojici gunitnika sa ambicijama, motociklisti sa zida smrti i bokseru koji pokušavaju da napuste vašar na kome nastupaju ali na tom putu ulaze u ljubavni trougao sa jednom plesačicom.



Uprkos tome što sama premisa nosi potencijal za potonuće u potpuni senzacionalizam i sentimentalnost, Gilbert vrlo diskretno i vizuelno vrlo uzbudljivo vodi ovu priču oslonjen na izvrsnu glumačku podelu koju čine Susan Shaw, Maxwell Reed i Laurence Harvey. Oni su u centru pažnje ali je sam vašar na kome nastupaju, kao lokacija ali i kao stanje duha ravnopravan karakter.


Ovo je konačno primer najvišeg dometa koji je Gilbert uspeo da dostigne u ovom smeru, po kome zapravo na kraju i nije bio previše poznat. Međutim, već u ovom filmu prepoznaju se određena svojstva njegovog kasnijeg opusa, pre svega efektno izlaganje likova i dobra upotreba lokacije i vizuelno atraktivne fizičke akcije u funkciji priče.


* * * / * * * *

ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES

Pogledao sam ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES koji su režirali producent Thomas Langmann i reditelj Frederic Forestier, Death Wishu odranije poznat kao reditelj filma PEACEKEEPER sa Dolph Lundgrenom.

Ovaj neobični tim snimio je najskuplji evropski film svih vremena koji je koštao čak 93 miliona dolara, odnosno 76 miliona eura, i kako se čini izgleda da će taj novac biti i vraćen pošto je film za sada zaradio 59 miliona dolara u Francuskoj, 9 miliona u Rusiji, 44 000 dolara u Srbiji, itd.

Od novog ASTERIXa sam dobio ono što sam i očekivao. Dok je prvi bio promašaj, a drugi sa Kleopatrom bio nešto dinamičniji, ekranizacija stripa o Olimpijadi, pre svega raduje zbog snažne skepse prema olimpizmu. I strip i film tretiraju sudije i MOK kao korumpirane a napitak pomaže da se u priču uvuče motiv sveprisutnog dopinga. Ništa od ovoga svega naravno nije novo, ali do sada nije plasirano tako eksplicitno u filmu koji je namenjen deci. Iako deci sećanja vrlo brze hlape, volim da vidim da im neko nudi ovoliku skepsu prema savremenom olimpizmu u ovako razdraganoj oblandi. Šteta je samo što film na neki način nije adresovao i minhensku olimpijadu.

Trajanje od 116 minuta je malo surovo i čini mi se da je film morao biti kraći no priču ponajviše zaustavljaju celebrity cameos sportista kao što su Michael Schumacher koji praktično ima i čitavu ulogu u zapletu, zatim Zinedine Zidanea, Tony Parkera, Amelie Mauresmo, i sl. Da njih nije bilo, i film bi bio dinamičniji a opet ne bi imao taj vanfilmski celebrity star power po kome je ASTERIX poznat.

Ukratko, iako je retko kada zaista zanimljiv i smešan, kao što je to strip, novi ASTERIX se zaista trudi i na tom nivou ispunjava gledaoca energijom. I samim tim čini mi se da je izuzev trajanja sasvim ispunio svoj cilj a to je zabava dece. Ono što me je takođe obradovalo je da ima publike u Domu Sindikata i da očigledno ovakve franšize još uvek mogu da rasteranu publiku.

* * / * * * *

STREETS OF GOLD

1986. godine izašao je film STREETS OF GOLD Joe Rotha. Roth će ubrzo postati jedan od najpoznatijih i najplaćenijih čelnika studija u istoriji Holivuda i ovaj film će, kao i ostatak njegove rediteljske karijere biti fusnota u biografiji jednog mogula. Međutim, te 1986. godine STREETS OF GOLD je delovao kao realistički, hladnoratovski rip-off ROCKYja. Sliku o ovom filmu dodatno je pokvarilo to što je i sam Rocky Balboa uzeo učešće u Gladnom ratu godina dana ranije kada se potukao sa Ivanom Dragom u četvrtom delu.

Baziran na romanu koji je napisao jedan od producenata filma Deszo Magyar film govori o bivšem sovjetskom bokserskom šampionu koji zato što je Jevrejin nije dbio priliku da se takmiči na Olimpijadi, izazvao incident i dobio doživotnu zabranu bavljenja boksom i sada dolazi kao emigrant u Njujork gde radi najbednije poslove. Njega ira Klaus Maria Brandauer, u to vreme već oskarovac.

Na ulici sreće par mladih i perspektivnih momaka koje počinje da trenira prvo kako bi zaradio novac a zatim kako bi ih izveo na "grudge match" protiv sovjetske reprezentacija. Njih igraju mladi Adrian Pasdar i Wesley Snipes.

Nažalost, ovaj film ne fokusira previše odnos između Brandauera i Snipesa pa zato ni nema kultni status i čini se kao priličan cop out što se kao mladi šampion koji preuzima funkciju osvetničke pesnice izdvaja belac Adrian Pasdar.

Deo kritike smatra kako publika nije bila spremna za crnog šampiona koji će se osvetiti Rusima u ime ovog disidenta, ali ja ne bih išao toliko daleko. Pre bih rekao da je Wesleyevo ispadanje iz igre suviše nevešto ostvareno pa zato deluje toliko artificijelno.

Drugopotpisani scenarista na ovom filmu inače bio je Richard Price, ali ovo niti je njegov autorski scenario niti spada među njegove ubedljivije rane radove.

Roth je imao pravo bogatstvo u glumačkoj podeli. Brandauer je sjajan glumac i doneo je finu dozu slovenske razbraušenosti liku Rusa a nije ga pretvorio u karikaturu. Pasdar je tokom osamdesetih bio pripreman za zvezdu ali nešto se desilo pa taj potencijal nije ispunio a Wesley Snipes je u određenoj meri hendikepiran pozicijom svog lika d apokaže više u karakternom pogledu.

Otud, osim Brandauera u određenoj meri ostatak glumačkih kapaciteta nije iskorišćen, a i Brandauer igra junaka koji po svojoj iznijansiranosti nadilazi film u kome se zatekao.

Rothova rediteljska egzekucija u vizuelnom pogledu je uredna ali ponegde nesigurna i na kraju ono što je najviše devalviralo film u startu a to je oslanjanje na formulu čini da na kraju baš to i spase film. ROCKY je naprosto previše potentna formula da bi izneverila.

* * 1/2 / * * * *

SUGAR

Pogledao sam SUGAR koji su posle HALF NELSONa snimili Anna Boden i Ryan Fleck. Neverovatno je koliko su u SUGARu propustili prilika i još je neverovatnije što su sve propuštene prilike upravo ono što je bilo briljantno u HALF NELSONu. Moguće je da su Boden i Fleck želeli da se odmaknu od NELSONa, da snime nešto drugačije, ali su snimili i nešto neuporedivo slabije.

SUGAR slično NELSONu nema naročito razrađene dramske sukobe i govori o junaku koji prolazi kroz razna stanja i postepeno se kreće ka svom razrešenju. Umesto Goslinga doduše ovde imaju prilično tankog Algenis Perez Sota, što ej već samo po sebi slabost filma jer je oslonjen na neupečatljivog protagonistu. Međutim, i dalje sama ideja filma o bejzbol igraču iz Dominikane koji ulaze u meat grinder američkih minor liga na putu za eventualni nastup u MLBu, ima itekakvu validnost. I Boden & Fleck tome svemu daju svež ugao - naime, njihov film niti govori o igraču koji je postigao uspeh niti govori o neuspehu - fokusiraju se na jednu prosečnu, ambivalentnu sudbinu i to je sjajno jer prikazuje život ljudi koji naprosto žive od sporta ali ne glamurozno tek toliko da mogu da ostvare elementarnu egzistenciju. Tome se dodaje zanimljiv aspekt junakovog emigrantskog iskustva itd.

Nažalost sa Sotom u glavnoj ulozi i neverovatno ravnom, sterilno akademskom režijom koja se sa najboljom voljom može protumačiti kao pokušaj da se simulira Van Sant, Boden & Fleck isporučuju ravan film, rad u ravni drugorazrednog TV ostvarenja, i posle vibrantnog HALF NELSONa ovo je zaista veliko razočarenje.

Ono što se mož uzeti kao olakšavajuća okolnost je svakako da film ne podraumeva ikakvo poznavanje bejzbola da bi se razumeo, pratio i cenio. Ali s druge strane, tim pre je žalosno da MONEYBALL koji podrazumeva poznavanje bejzbola ostavlja mnogo bolji utisak na one koji ne znaju čak ni osnovna pravila tog sporta od SUGARa.

* * / * * * *

HWANGJEREUL WHAZEO

Pogledao sam HWANGJEREUL WHAZEO Sang Jun Parka poznat još i kao FOR THE EMPEROR. Reč je o dinamičnoj ali pretrpanoj, konfuznoj i klišetiziranoj gangsterskoj melodrami o drugorazredniom bejzbol igraču koji počinje da radi za kriminalce a zatim kreće njegov uspon u hijerarhiji podzemlja. Odnosi među likovima su krajnje predvidivi ali su isto tako i nerazrađeni, kao da je Sang Jun Park očekivao da će publika sebe u potpunosti lišiti vezivanja za likove iz ovog filma i da će u njima prepoznati omiljene likove iz prethodnih, boljih filmova i pomisliti da je FOR THE EMPEROR jedan od tih klasika. Nažalost, to prepoznavanje se desilo i FOR THE EMPEROR ne uspeva da izvuče korist za sebe iz neprestanog ponavljanja ranijih obrazaca. Rečju, jedini način da ovakav derivativan film profunkcioniše bio bi da se radi sa punim ubeđenjem a ono je kod Sang Jun Parka izostalo.

Tehnička realizacija je na uobičajenom solidnom južnokorejskom nivou ali FOR THE EMPEROR ne nudi neke naročite domete ni u pogledu akcije niti drugih segmenata gangsterskog života.

* 1/2 / * * * *

SPACEMAN

SPACEMAN Bretta Rapkina je pošteno urađen B-film o čuvenom američkom bejzbol igraču Bill "Spaceman" Leeju koji je 1982. bio izbačen iz MLB posle godina uspešnog igranja i kontroverznog ponašanja. Bill Lee je bio autsajder po nogo osnova, između ostalog po tome što je voleo da daje duhovite i šokantne izjave medijima, a nije krio ni da je sklon lakim drogama i provodu. Isto tako bio je lojalan svojim saigračima i na kraju su upravo njegovi gestovi solidarnosti i bili razlog za otpuštanja koja je doživeo.

Josh Duhamel, glumac za kog možemo reći da nije do kraja ispunio svoj potencijal kao leading man, i svoj spoj All American good looksa i komičarskog talenta, u ovom filmu ostvaruje ulogu karijere. Duhamel preuzima Leeja na sebe i bez ikakve sumnje nosi ovaj film na svojim plećima. Iskusni epizodisti W. Earl Brown i Ernie Hudson su tu da ga podrže ali SPACEMAN je Duhamelov šou, a Rapkin vešto koristi riznicu Spacemanovih prijava kako bi Duhamelu dao dovoljno sočnih prijava za replike.

SPACEMAN stoga deluje kao istinita verzija BAD NEWS BEARSa, priča o čoveku koji je poznat po nesportskom načinu života i po vansportskim atrakcijama za kog se na kraju ispostavlja da mu je sport sve što ga je ikada zanimalo. Tako je Bill Lee na kraju postao i rekorder vukući se po amaterskim i penzionerskim ligama kao najstariji pičer koji je počeo utakmicu i pobedio itd.

SPACEMAN je pre svega studija karaktera. Fokusira se na Leejev period posle otpuštanja iz Montreal Exposa i zaključuje se situacijom u kojoj on shvata da se više neće vratiti u MLB, kao i da ne može bez bejzbola. Poput samog Leeja, i ovaj film je autsajderski. Nizak budžet je evidentan ali ga Brett Rapkin i Josh Duhamel nadoknađuju srcem i na kraju, SPACEMAN i deluje kao film snimljen 1982. godine kada se i dešava. Kredibilitet u domenu sportskog filma daje mu potpis Rona Sheltona, verovatno najvećeg savremenog reditelja sportskog filma a naročito filmova o bejzbolu. Shelton je režirao film COBB o antiheroju američkog bejzbola, a ova produkcija govori o jednom od palih anđela.

Poslednjih godina filmovi o bejzbolu uspevali su da dostignu status prestige picturea, recimo MONEYBALL ili da se postzave kao bitne priče o emancipaciji kao 42. SPACEMAN sasvim sigurno ostaje van tog kruga, i izašao je gotovo neprimetno. Međutim, nepretencioznost i harizma koju nosi, uz jedan vrlo bitan faktor a to je da nije odbojan publici koja ne poznaje bejzbol, čine da će on možda na duže staze čak i više biti prikazivan na malim ekranima, kao što je uostalom i Bill Lee duže ostao na terenu nego što je iko očekivao.

* * * / * * * *

DENNIS RODMAN'S BIG BANG IN PYONGYANG

Pogledao sam DENNIS RODMAN’S BIG BANG IN PYONGYANG Colina Offlanda, dokumentarni film o Rodmanovom pokušaju “košarkaške diplomatije” po uzoru na ping-pong koji je bio uvod u sastanak Nixona sa Maom. Mislim da je malo reći da je ovaj film izuzetno uzbudljiv pošto je reč o jednom od onih dokumentaraca gde vas ni dobro predznanje o događajima ne može adekvatmo pripremiti za prizore na ekranu. Preokreti, sukobi, neverovatne situacije se nižu u toj meri, da su verovatno i ljudi iz severnokorejskog protokola koji se najviše plaše objektiva dozvolili da im popusti pažnja i procure ovi snimci.



Rodman sa grupom NBA olupina igra turnir u Pjongjangu. Grupa bankrotiralih penzionisanih sportista, neki od njih lečeni alkoholičari, dolaze iz SAD gde žive na margini u SK gde dobijaju tretman sportskih heroja, što oni zapravo jesu iako su po svim drugim merilima života na zapadu potpune propalice. I paradoksalno na plećima ovih ljudi dešava se nešto što je jako blizu olimpijskoj humanosti i apolitičnosti.


Zanimljivo je videti film u kome Dennis Rodman, možda i ponajmanji “sportista” među legendama NBA zapravo nosi baklju “Velike misije”, kao i toliko bizarno ponašanje koje razara čak i protokol jedne od najrigidnijih država na planeti.


NBA, na sve to, nije dozvolila da se u filmu koristi materijal Rodmanovih ili bilo čijih drugih igara i ova korporativna reakcija pokazuje zbunjenost celim događajem.


I događaji zbilja jesu zbunjujući, ali na kraju film se ispostavlja kao mnogo humanija priča o iskupljenju nego što bi se dalo zaključiti iz niza bizarnosti koje prikazuje.


* * * 1/2 / * * * *

SPIRIT OF THE GAME

SPIRIT OF THE GAME Darrana Scotta komemoraztivni je film o ulozi mormonskih misionara u razvoju australijske košarke. Za razliku od "državnih" projekata kao što je BIĆEMO PRVACI SVETA, ovo je "mali film", fokusiran na grupu likova i njihovo učešće u konkretnim sportskim događajima.

Danas je Australija košarkaška velesila, ali pre olimpijadu u Melburnu 1956. oni su još morali da uče i pomogli su im mormonski misionari koji su imali iskustvo iz američke koledž košarke. Na kraju napravili su rezultat i doveli Australijance do 12. mesta na toj Olimpijadi.

Međutim, pored rada sa Australijancima, film se fokusira na borbu samih misionara da im šef mormonske misije uopšte dozvoli da pored vee jevanđelizuju i igru, a kada košarkaški segment krene onda se bavi serijom sparing utakmica koje su igrali sa raznim ekipama pred početak olimpijskog turnira gde su pobedili sve protivnike izuzev SSSRa.

Kao ključni, i najprljaviji, protivnik apostrofirana je Francuska.

Podela je solidna i na terenu i van njega. Film je snimljen pristojno ali u skromnim uslovima, međutim, scene košarke su dosta solidno realizovane i dosta verno rekonstruišu starinski način igre.

Paradoksalno, film postaje ponajbolji onda kada uđe u domen by the numbers sportske melodrame.

* * / * * * *

WOLVES

Pošto sam potpuni sucker i za košarku i za sportske filmove, WOLVESu Barta Freundlicha nije bilo jako teško da me pridobije. WOLVES je dobrano mariniran u raznim klišeima sportskog filma i kada se tome doda da pred kraj počinje da u određenoj meri liči na vlastitu parodiju, nema baš puno akademskih razloga da se hvali. Freundlich uspeva da napravi vibrantnu atmosferu Njujorka, naročito na tvrdim Rucker Park terenima za basket gde glavni junak, mladi belac pronalazi svog Uncle Drewa da ga pouči nekim forama (što je veliki Janitor kliše ali daleko je od glavnog elementa te vrste) kao i u samim košarkaškim scenama koje su dosta energične i dobre pre svgea zato što uspevaju da zarobe i malo tog goofinessa high school košarke koja uvek postoji. Uostalom i na univerzitetskom nivou moguće je videti masu suludih gafova.



Glavni junak je mladi supertalentovani belac koji dolazi iz porodice intelektualaca ali to ne znači da nema probleme. Oca mu igra Michael Shannon što bi samo po sebi bilo dovoljan problem kada ovaj još ne bi bio pijanac i kockar. Majku mu igra Carla Gugino, što samo po sebi ne bi bio problem da film govori o junaku kog majka još uvek doji… :)


Šalu na stranu, Shannon je retko miran u ovoj ulozi a Carla Gugino retko dostojanstveno uplovljava u svoje majčinske godine, iako joj ovo nije prvina ali jeste film u kome je roditeljstvo zaista bitan element. Dvoje teškaša u ulogama roditelja pružaju solidan temelj priči glavnog junaka koji prolazi kroz nekoliko, i verovatno previše procesa sazrevanja u isto vreme.


Freundlich nije štedeo glavnog junaka i ubacio je pred njega sve prepreke koje mogu čekati junaka sportskog filma ali je isto tako sve to dobro realizovao i onda mašinerija dobro podmazanih klišea zapravo kao balvan surovo probija sve greške, rupe u zapletu i usiljena rešenja koja bi inače razrušila bilo koji drugi film.


WOLVES naprosto u jednom trenutku uspeva da se izbori za utisak wish-fulfillment fantazije i kao takav postaje imun na niz zaista ozbiljnih primedaba koje mu se mogu dati.


Pre svega, tu je pitanje uverljivosti. Naime, junak je zaista pod udarom sa svih strana i malo je verovatno da se istom liku dešava sve to u isto vreme. Zatim, junakove reakcije na stvari sa kojima se suočava su naizmenično vrhunski lucidne, sračunate i potpuno srčane, i to baš onako kako odgovara daljem napredovanju priče. Kako se film kreće prema kraju tako mu i opšti tonalitet izraza odlazi za oktavu iznad onoga što smo do sada imali, ali do tada je gledalac već uvučen u film i nema natrag.


Stoga, nekome koga ništa od ovih tema ne zanima, utisak može biti u ravni * * ali zato onima koji vole sportski i košarkaški film slobodno ide


* * * / * * * *

UNCLE DREW

UNCLE DREW Charlesa Stonea Trećeg je celovečernja razrada reklama za Pepsi koje je osmislio Kyrie Irving u kojoj ide po terenima za basket maskiran u starca i pobeđuje mlade igrače u pick up utakmicama. Te reklame su u sebi nosi BAD GRANDPA vibe, i taj JACKASS dokumentarni pristup. UNCLE DREW je s druge strane jedna krajnje klasična sportska komedija iz afroameričkog miljea koja je postavljena u krajnje konvencionalni tročinski predložak i realizovana u pojednostavljenoj komičnoj stilizaciji.



Glavni adut ovog filma su zapravo košarkaši, Kyrie Irving kao naslovni junak, plus Chris Webber, Nate Robinson, Shaquille O’Neal i Reggie Miller su zaista fenomenalni pod maskama kao omatoreli basketaši iz Rucker Parka, a u tome im se pridružuje i Lisa Leslie, WNBA legenda.


Potpuno je neverovatno da su NBA veterani pod maskama, predvođeni aktuelnim superstarom Bostona zapravo glumački dominantna sila ovog filma i dokazuje da su pored velemajstorstva u samoj igri neverovatni šoumeni. Shaq je u više navrata glumio pa on i nije veliko iznenađenje ali svi ostali, a naročito Chris Webber i Lisa Leslie definitivno jesu.


Stoga, UNCLE DREW je film vrlo limitiranih aduta, ali ga preporučujem ljubiteljima košarke jer obrni-okreni, ovo je jedno kratko, simpatično ljubavno pismo ovoj igri. Film sa ovakvim konceptom mogao je biti mnogo bolji, ali s druge strane Jay Longino i Charles Stone III isporučuju nepretencioznu laganu etničku komediju koja tačno zna šta su joj ciljevi. I to je OK.


* * 1/2 / * * * *

KORSO

Pre nego što su mladi skejtborderi sa beaniejima postali usamljeni samuraji-pesnici gradskih četvrti u filmovima širom sveta, tu ulogu su imali prvo surferi a potom ulični basketaši. KORSO Akselija Tuomivaare iz 2014. godine je pomalo zakasneli doprinos upravo tom basketaškom opusu. Ko sam ja, kao fan filma 1 NA 1, da nekome kažem da je 2014. prekasno napraviti takav film i u heightened realism helsinških slumova ubaciti dozu hip-hopa i montaže visokog tempa dok glavni junak odrađuje crossovere. Uostalom, kouč Miki Pavićević je učinio Finsku punopravnom košarkaškom silom na severu, kadrom da iznedri i NBA i evroligašku zvezdu, dakle, sve je tu.

KORSO u tom smislu ima veći značaj ljubiteljima i poznavaocima nego što je izašao u pravo vreme za ovu vrstu filma. Tuomivaara poprilično znalački spaja tu visoku estetizaciju sirotinjskog šika koji smo gledali u seriji SHAMELESS ili filmovima kao što je FISH TANK i spaja ih sa mitologijom geto filma i košarke. Tako glavni junak nosi iste Air Force One kao Miles Morales u SPIDER-VERSEu, uprkos svom generalno grungy izgledu i socijalnom stanju, zvučnu sliku obogaćuje pulsirajući hip-hop i taj sinkretizam uspeva da se sklopi u jednu koherentnu celinu.

Kome se tačno obraća ovaj film, teško je reći, ali mislim da će ga neki gledaoci kakav sam ja bio sredinom devedesetih sa zadovoljstvom progutati. Tuomivaara ipak nikada ne odlazi toliko daleko kao Gus Van Sant ili Larry Clark ali ne ostaje ni tamo dokle je dobacivao ABOVE THE RIM. Sve u svemu, pre svega za omladinu i ljubitelje & poznavaoce.

* * * / * * * *

GOAL II: LIVING THE DREAM

Pogledao sam GOAL II: LIVING THE DREAM Jaume Collet-Serre.

Jaume nam je poznat po pristojnom Dark Castle naslovu HOUSE OF WAX, a koliko vidim radiće i novi Dark Castle film. Očigledno ga prilično opskurna sudbina ovog FIFA meets Adidas narudžbenjaka nije mnogo omela u karijeri i zadržao je onu poziciju koju je imao.

Posle vrlo ambicioznog starta filma GOAL! kako u medijskom, tako i u poslovnom smislu, očigledno su preostala dva dela ove trilogije lagano relegatovana na video. Treći deo će režirati Andy Morahan, i sada kad podvučemo crtu ova trilogihja je uspela da apsolvira dva next big things iz sredine devedesetih koji su u međuvremenu nestali sa radara.

Serrin film je potencijalno najzanimljiviji u seriji pošto govori o dečakovom prlasku iz Njukasla u Madrid, o noćnom životu, iskušenjima i svemu ostalom što muči glamuroznog mladog fudbalera u glamuroznom klubu. Da je Serra želeo da snima ENTOURAGE na ovu temu, to bi bio fenomenalan film, pošto Serra kao veteran iz reklama ima dar da uhvati taj gloss noćnog života i ostalih high life egzibicija.

Međutim, GOAL II je koncipiran kao fable o tome kako postati veliki fudbaler i sasvim je razumljivo što je cela mračna strana samo načeta u ovom filmu.

Međutim, ono što sve dovodi u žešći paradoks to je da etička i sportska poenta filma apsolutno ostaju nejasni pošto su karakteri vrlo slabo postavljeni i na kraju veze sa ženama bazirane na ljubavi, igranje fudbala za svoju dušu, i ponovni sastanak sa izgubljenim rođacima, bivaju dioživljeni kao negativne pojave.

Prvo, devojka sa kojom se glavni junak voli ga zajebava od prvog minuta filma sa nekim potpuno besmislenim splinom, i ni u kom slučaju ne predstavlja bilo kakvu vrstu oslonca za njega niti se gledaopcu čini da mu je ona na bilo koji način potrebna. Štaviše, njegov iskusniji i promiskuitetni kolega je u mnogo većem duhovnom i emotivnom spokoju od njega, umesto da nam film dokazuje obrnuto (što mu je inače vrlo eksplicitan cilj).

Zatim, junak se povredi pikajući lopte sa svojim prijateljem iz čiste ljubavi prema igri. Jedina scena u kojoj vidimo da mu fudvbal išta znači u životu jeste ta scena i on u njoj povredi dočim na profesionalnom terenu preživljava i najbrutalnije startove i niko ne biva ozbiljnije ozleđen na terenu.

Konačno, reconnectovanje sa porodicom koja ga se setila tek kad je postao poznat jeste serija susreta sa nepodnošljivo idiosinkratičnim likovima sa kojima naš junak, do sada već izmučen maltertiranjima mora da se nosi.

Dakle, umesto feelgood osećanja, sve ono što treba da bude etički mehur filma dobija potpuno pogrešan predznak.

Scene fudvbala su sporadično zanimljive ali sve igrane situacije su vrlo nemaštovite i previše iskonstruisane, pa čak i antifudbvalske u svojoj drmaturgiji i egzekuciji.

Dok je prvi film imao jasnija etička opredeljanja i veću ambiciju da fudbal privoli na ekran, Serrin film je sporadično zanimljiva šećerlema u kojoj su se autori znatno manje trudili da ovom narudžbenjaku udahnu život, uprkos tome što je milje zanimljiviji od prvog filma.

Štaviše, stanje nekih specijalnih efekata sugeriše da je ovaj film u nekom trenutku abortiran i spakovan samo za video tržište.

Videćemo kako će ispasti Morahjanov film, no u svakom slučaju, mislim da GOAL trilogija stoji kao paket simpatičnih feelgood movieja za klince i popularizaciju fudbala.

* * / * * * *

CHUNGANGGONGGYOKSU

Pogledao sam CHUNGANGGONGGYOKSU Kil-In Kima i Chong-song Paka, severnokorejski sportski film iz 1978. godine. U prevodu naslov ovog filma znači CENTARFOR i reč je o sportskoj melodrami o mladom severnokorejskom fudbaleru koji kroz naporne treninge uspeva da sazri kao igrač i ispuni svoj san da zaigra i postigne gol na značajnoj utakmici.

Prva potpuno neverovatna stvar je da CENTARFOR zapravo izgleda kao jedan dosta solidno realizovan film iz 1948. godine a da je snimljen trideset godina posle epohe na koju podseća. Ovakva arhaičnost filma je potpuno neverovatna i moram priznati da reditelj stvarno mora da bude majstor kako bi postigao tako nešto. Mnogi ne uspevaju da naprave takav retro efekat čak i kad se trude.

Dakle, CENTARFOR je film bizarne tehničke egzekucije, ali s druge strane, u filmu se ne vidi nijedan automobil a od sprava se vide samo televizori koji takođe izgledaju kao da su iz 1948. pa sam smatrao da je ovo film koji je u vrh glave snimljen oko 1966. posle velikog uspeha Severne Koreje na Svetskom prvenstvu u Engleskoj.

Grč u kome se izlaže priča je potpuno neverovatan i to je drugi, očekivano zanimljiv aspekt ovog filma. Replike koje se izgovaraju u filmu i ponašanje likova nude čistu ideologiju i gotovo da nema dramskog sukoba jer se svi slažu u tome kako vide autoritet i obim truda koji treba da ulože kako bi ispunili zahteve koje Partija i Narod stavljaju pred njih kao sportiste. Naravno, u fudbalskom pogledu, ono što je osnovni zaplet filma a to je prilgođavanje na novi režim treninga nema nikakvog smisla. Otud i kad se pojavi neka mala iskra neslaganja ili dramskog sukoba, on je krajnje artificijelan, ne samo zato jer je jasno da će biti razrešen i na koji način već i zato što sami autori ne mogu da ga realizuju sa punim ubeđenjem.

Reditelj Kil-in Kim je nekoliko godina kasnije režirao internacionjalno poznati severnokorejski borilački film HONG KIL DONG.

* 1/2 / * * * *

ARTILJERO

ARTILJERO Srđe Anđelića nema milosti. Traje 110 minuta i svojim diletantizmom studiozno iskušava granice gledaočeve izdržljivosti. To je sav onaj talog koji smo mislili da je ispran kada su filmovi kao što je KLIP i TILVA ROŠ počeli da reprezentuju srpsku omladinu na filmu.

U odnosu na ARTILJERO čak i ŠIŠANJE deluje kao rad Michaela Manna, minuciozno postavljeni spoj intelektualizma i vrhunski realizovanog žanra, što mislim da dovoljno ilustruje o kakvom se dnu-dna radi.

ARTILJERO na sve to, ima potpuni poremećaj pogleda na stvarnost, i to ne samo u odnosu na milje o kome govori, to je najmanje sporno. ARTILJERO je suštinski izmešten u neko vreme koje je odavno prošlo, on je osmišljen kao da će se snimiti 1995., kao da nije uveden evro, i ne samo da je reč o filmu koji izgleda kao da su snimili ljudi koji ne znaju ništa o filmu i ne znaju ništa o fudbalu, već deluje kao film koji su snimili ljudi koji ne znaju ništa ni o drugim dnevnopolitičkim događajima.

Pre svega, oni ne znaju da svoju oportunu želju da snime film koji će se dopasti Zvezdašima ne mogu da realizuju sa jednom apsurdnom, arhaičnom, nikakvom pričom koja ne odgovara ni onima koji nisu aktivni navijači ni momcima sa tribina. Jasno je da bi Delije sa Severa htele da vide nešto još luđe od KLIPA "o sebi" i da se toj želji možda ne može podići iz vizure mejnstrima, ali danas mejnstrim u Srbiji ipak podrazumeva nekakav kvalitet, ili barem neku iracionalnu dimenziju kakva krasi najvećeg zvezdaša među rediteljima Zdravka Šotru.

Ovde nema ničega, ARTILJERO je kao neki senilni redstarsploitation koji insistira na poruci a ono što nudi na idejnom planu je prilično mutno, da ne kažem neartikulisano, a na sve to, vrlo je pretenciozno iako se film stalno diči svojom nepretencioznošću.

ŠIŠANJE je barem bio film koji je svoju besmislenu ideologiju neprikriveno plasirao a ARTILJERO se stalno pravi da je diletantski pseudo-novotalasovski film ali stariji brat glavnog junaka nema ruku i Kosovo se pominje u par navrata usput kao predmet sprdnje. Ne kažem da je ŠIŠANJE bolje jer je agresivnije u svojoj ideološkoj busiji, ali ARTILJERO je daleko od nežne, nepretenciozne, naivne omladinske priče koja misli da se time može zaštiti od kritike. ARTILJERO je samo kukavički perfidan ali itekako bi voleo da progovori o Srbiji samo se plaši da se mnogima ne bi dopalo ono što želi da kaže.

Još jedan jeftini trik je nabijanje filma raznim "gradskim facama" kako bi se stvorio svojevrsni "živi zid" javnih ličnosti. To takođe deluje kao neka apsurdna, senilna kolekcija B92 faca, izvučena iz formalina kako bi reprezentovala nešto što više ne postoji, usput rušeći svako iole povoljno sećanje na njih.

ARTILJERO je nažalost slika i prilika te "pivske Druge Srbije" koja je kao isto "pametna i kul" kao i Biljana Srbljanović samo što oni piju pivo ispred dragstora, vole kung fu i gledaju fudbal. E, sada je očigledno da nisu shvatili ništa ni iz filmova ni iz prenosa koje su gledali.

ARTILJERO je film potpuno neartikulisanog izraza, u kome se sav budžetski deficit vidi, dakle neprikriven je veštinom ekipe, sa pričom koja je istovremeno jednostavna i nemoguća za praćenje i konačno sa nekoliko antologijskih gluposti koje najdirektnije devalviraju sve one vrednosti koje film želi da promoviše.

Naime, film govori o momku koji bi trebalo da bude primer huligana koji ipak voli fudbal i želi da Zvezda dobro igra. Kako bi to ostvario smatra da Nemanja Vidić treba da se vrati u Zvezdu. Pre nego što se uhvatimo za glavu nad celokupnim kretenizmom ove zamisli, hajde da je prihvatimo kao uslovnost iz FIELD OF DREAMS - "sagradi teren i on će doći". Međutim, to će se realizovati tako što če grupa Zvezdaša preobučena u Partizanovce opljačkati nekoliko zlatara, fitnes centara i kladionica. Ako zanemarimo potpuni apsurd ideje da bi na taj način oni mogli skupiti toliko novca. Ako kažemo da je to subverzivni čin, da je to neki akt građanske neposlušnosti zbog lošeg stanja u FK Crvena Zvezda - zašto to Delije rade obučeni u Grobare? To je otprilike kao da Al Kaida sruši WTC i onda podmetne to delo baskijskim separatistima? Da li su Delije toliki smutljivci da ne smeju da pokažu svoje boje na ulici ili da žele da lažno optuže Grobare?

Ako jesu, zašto su onda na kraju ipak uhapšeni počinioci koji su Delije? I zašto onda svoj odlazak u zatvor zbog pljačkanja zlatare smatraju činom vrhunske lične žrtve i emanacije zvezdaškog duha a to su uradili u tuđim bojama?

Konačno, da li je poenta filma da je zapravo pljačkanje ono najveće što navijači mogu da učine za svoj klub?

Dakle film je strašno loš a pored toga je i uvredljivo besmislen na svim nivoima.

Ovo je film u kome junak optuži policajce da "i dalje navijaju za Partizan"

Mislim da to dovoljno govori o čemu je ovde reč... Još je paradoksalnije to što u filmu neke od uloga imaju kao "pravi" navijači, veterani sa tribina, koji su valjda na neki način možda mogli da doprinesu ako ne "realističnosti" već tome da se njihov klub ne prikazuje tako pogrešno.

U svakom slučaju, ARTILJERO nije dostojan reprezent bilo čega u našem filmu. Slažem se da bi omladinski film kod nas trebalo da ima i nekog "artificijelnog" predstavnika ali ako je ARTILJERO primer toga, onda bolje ne.

WE ARE MARSHALL

Pogledao sam WE ARE MARSHALL, jedan filmski incident koji dosta dobro pokazuje svu pogubnost kreativne krize savremenog Holivuda. Ovaj vrlo solidan sportski film iz 2006. godine režirao je McG a glavnu ulogu je igrao Matthew McConaughey. U tom trenutku, McG je bio reditelj na kog Warner stavlja sve svoje aduite a McConaughey je bio sve ono što nije sada, potrošeni seks simbol u padu, čovek u čije se glumačke sposobnosti sumnja... Za McGa, WE ARE MARSHALL je bio "ozbiljan" film dok ga Warner priprema za neki ambiciozan komercijalni zadatak. U to vreme on je recimo razmatran za Supermana. A McConaughey je bio in-house mezimac kog je jedino ozbiljna uloga mogla oporaviti. Moramo imati na umu da Warner voli da gradi kontinuiran odnos sa glumcima, primer su Clint Eastwood, Mel Gibson i George Clooney a prema McConaugheyu su imali određeni dug još od ranih dana kada im je doneo puno novca u adaptacijama Grishamovih romana. Na kraju, WE ARE MARSHALL je bio komercijalni promašaj, McG je za Warner snimio TERMINATOR SALVATION (kao prvi primer Nolanovih usmeravanja Warnerovih franšiza, preko brata Jonaha) i tu se nije "pokazao" i tada je dobio nogu u dupe - šutnut je toliko daleko da je jedan film kasnije završio kod Luca Bessona, snimajući film u Beogradu.

McConaugheyevu priču znamo.

Ja sam inače bio prilično zadovoljan TERMINATOR SALVATIONopm no Warner očigledno nije i ulogu McGa preuzima zack Snyder kome trpe štošta u zamenu za nolanizovani MAN OF STEEL koji na sve to i uspeva. Snyder sada snima affleckizovani DC film u kome umesto Nolanove ekipe imamo Affleckove ljude.

Kao što je dobro poznato, meni se MAN OF STEEL takođe izuzetno dopao ali Snyder nema svoj WE ARE MARSHALL ili 3 DAYS TO KILL kojim bi pokazao da je zapravo, kada je bez nadzora, dobar reditelj.

Međutim, u vremenu kada se snimaju filmovi od 200 miliona dolara koji ne samo da imaju zaplet B-filma već i njegovu efemernost, što je nedopustivo, sasvim je moguće da i reditelj isto tako potone.

WE ARE MARSHALL je film koji nije imao sreće. za početak, izašao je vrlo blizu prevratničkom FRIDAY NIGHT LIGHTSu a smatrali su ga krućim od INVINCIBLE. U njemu su se tada našli McG i McConaughey koje je kritika samo čekala na volej i spremala se da ih optuži za patetiku i scar-baiting. I WE ARE MARSHALL je doživeo polupune čaše koja je proglašena za polupraznu.

Iz današnje vizure, WE ARE MARSHALL deluje kao showcase najboljeg što američko glumište može da ponudi - tu su u ulogama najboljih drugova Anthony Mackie i Brian Geraghty koji će kasnije to ponoviti u THE HURT LOCKER (štaviše Geraghty ne isključuje budućnost da ih je WE ARE MARSHALL preporučio kao tandem), tu je January Jones iz MAD MEN, Ian McShane, iskusni David Strathairn, Kate Mara i konačno McConaughey. Većina ih se dakle pojavila u ovom filmu pre velikih HBO i AMC uspeha i pre oskara. Da je danas snimljen isti ovaj film sa istom ovom podelom bio bi potpuno drugačije posmatran nego tada.

Istinita priča o univerzitetu čija je američka ekipa američog fudbala nastradala u avionskoj nesreći i preduzmiljivom treneru luzeru koji je ponovo pokreće nudi sasvim dovoljno elemenata za staromodnu, velikodušnu sportsku dramu.

I McG to isporučuje.

na sve to u saradnji sa svojim direktorom fotografije Shaneom Hurlbutom nudi visoku estetizaciju sedamdesetih, glossy i glamuroznu rekonstrukciju epohe, relativno inventivno snimanje akcije na terenu - rečju, po prvi put u životu koristi tehnike koje je naučio snimajući gluposti za nešto što ima smisla, i pokazuje da ume da izgradi likove i ispriča priču.

Međutim, paradoksalno studio sve to vidi kao ustupak koji će malo osokoliti pred ulazak u Supermana. Budući nije imao sreće da WE ARE MARSHALL "upali" kao kasnija produkcija Warnera i Legendaryja - 42 o Jackie Robinsonu, a kako je američki fudbal retko plasiran u bioskope van SAD, McG je završio sa promašajem. Studio je verovatno projektovao neki rezultat u ravni REMEMBERING THE TITANS ali to nije postignuto.

Kada nije zadovoljio u onome radi čega je doveden, McG biva odbačen a niko ne računa ovaj pristojan i ozbiljan film koji je napravio.

Ne mislim da je to što McG ne snima filmove ovog profila veliki guibitak per se, ali mislim da je vrlo loše što studiji zapravo više nisu u stanju da cene dobro ispričanu priču, dobro izabrane glumce osim ako nije reč o Scorseseu i njemu sličnima, i da to tretiraju kao enskces umesto kao pravilo.

Da se nije oporavio sa produkciono jedva napabirčenim LONE SURVIVORom, Pete Berg bi završio slično kao McG posle neuspeha BATTLESHIPa. A u slučaju Berga to bi zaista bila i velika šteta.

Kao ljubitelj holivudskog visokobudžetnog filma zabrinut sam baš nad tim njegovim efemernim aspektima, Naime, ranije je ozbiljan novac ulagan u filmove sa ozbiljnim pretenzijama, ako ne u umetničkom pogledu a ono bar u domenu eksploatacije. Danas se ogroman novac ulaže u dela koja je čsto čak i nemoguće gledati kao samostalne filmove i čije eksploatacija traje u vrh glave mesec dana.

Ne treba da čudi što se toliki akcenat stavlja na obaranje rekorda gledanosti kada o filmovima ionako sve manje ima da se kaže jer su to mahom nastavci ili ekranizacije sadržaja iz drugih formi o kojima je odavno ionako sve rečeno.

Otud McGjev WE ARE MARSHALL deluje kao sve ređi primerak filma u koji su uložena ozbiljna sredstva i angažovani ljudi da glume a ne da isključivo privlače publiku, a da pritom nije imao nikakve šanse da iz njega proizađe nastavak. To se sve ne bi desilo da se Wartner nije udvarao McGu kako bi snimao ovo na šta se žalim.

* * * / * * * *

EARLY MAN

EARLY MAN Nicka Parka je Aardmanova produkcija io kao takav je već zanimljiv. Doduše, svakako da ovaj film možemo smatrati "minornim Aardmanom" ali i dalje je to britanski Pixar, i to nešto znači. EARLY MAN je tematski koncipiran kao prigodni projekat za 2018. godinu kada pada Mundijal i govori o fudbalu. I spolja gledano, on se može gledati kao jedan visokokvalitetni tie-in proizvod. Međutim, ono što je backdoor u ovom filmu jeste zapravo svojevrsni nezvanični origin story Manchestzer Uniteda.

Naime, neandertalci iz naslova filma su iz okoline Manchestera i tamo su po predanju iz filma izmislili fudbal šutirajući užarene kugle posle udarca asteroida. Onda su tu veštinu zaboravili a fudbal je komercijalizovan u bronzanom dobu između ostalog zahvaljujući kovanom novcu. Najmoćniji klub bronzanog doba nosi plave dresove kao City ali se zove Real Bronzio, i naravno glavna stvar koja dovodi najbolje igrače sa raznih podneblja je novac. Kod Pećinaca koji igraju kako bi sačuvali svoju dolinu, glavni kohezivni faktor je odbrana svoje doline ali i sećanje na bogatu fudbalsku tradiciju koju žele da obnove.

Sve su to opšta mesta i EARLY MAN je u pogledu samog zapleta jedan od najkonvencionalnijih Aardmanovih filmova, međutim maštovitost zadržava za dešavanja unutar scena gde ima Parkovog prepoznatljivog humora. Međutim, paradoksalno ovaj film ima vrlo male šanse na američkom tržištu a motivaciona priča koja mu je u korenu je mentalitetski upravo najprilagođenija američkoj publici.

Nažalost, srpski dub je dosta neinspirisan iako ga je režirao Srđa Anđelić koji se razume u fudbal. Likove komentatora ne igraju pravi komenantori u cameo ulogama što bi bio no brainer niti fudbalere igraju fudbaleri što bi se očekivalo. Očigledno da EARLY MAN nije dobio punu pažnju u srpskoj adaptaciji iako su veze sa Unitedom tradicionalno duboke što Anđelić kao reditelj filma o Nemanji Vidiću najbolje zna....

* * * / * * * *

LA PENA MAXIMA

LA PENA MAXIMA Rodrigo Triane je meksičko-kolumbijska komedija o fanatičnom navijaču meksičke reprezentacije koji stavlja svoju čitavu sudbinu na kocku kada se njegova reprezentacija nađe u baražu za Mundijal sa SAD. Glavni junak je sebičan ali na kraju krajeva autori uspevaju da stvore utisak kao da su barem neki od njegovih nagona koji su jači od racionalnosti ipak dobro poznati ljubiteljima fudbala i sa njima na neki način mogu da se identifikuju.

Ono što je inovativan element ovog filma jeste sama završnica u kojoj glavni junak zapravo ne doživi očekivanu transformaciju. 

Ključni set-piece u filmu na sahrani, situacija na koju su i sami autori stavili sve na kocku, srećom funkcioniše i ta scena na bdenju će se svakako ponajviše pamtiti iz ovog filma i ona ga diže za barem pola ocene iznad onoga što mu je realan domet.

LA PENA MAXIMA je komedija namenjena lokalnom tržištu, ali ipak ovaj film ima potencijal za određeni crossover na internacionalnom, pa i našem televizijskom tržištu.

* * 1/2 / * * * *

FINAL SCORE

FINAL SCORE Scotta Manna je film sa kojim će ovaj britanski B-majstor na kraju uspeti da izbori svoj prodor u neku ozbiljniju rediteljsku ligu što je nesporno zaslužio svojim debitantskim filmom THE TOURNAMENT. Nažalost, THE TOURNAMENT je ostao na nivou B-atrakcije za DTV publiku i nije uspeo da napravi neophodni crossover što je šteta jer je taj film zapravo bio inovativan, za početak po neverovatnom broju i intenzitetu akcionih scena, a zatim i po DTV All-Star podeli koja ima protagonizam u tom akcionom haosu.

Posle THE TOURNAMENTa, Mann je stagnirao snimivši film HEIST u kom je imao respektabilne glumce i jedan generički post-tarantinovski predložak u kome ni par zanimljivih akcionih sekvenci nisu bile dovoljne za taj dugo traženi crossover. Otud HEIST iz ove vizure stoji kao prva propuštena meč lopta za kapitalizovanje sjajnog debija.

FINAL SCORE je u tom pogledu uspeo. Scott Mann je dobio pažnju, ispratila ga je kritika, čak ga je u određenom smislu i prehvalila, no svejedno, to je ona vrsta zasluženog uspeha koji ne stiže baš u trenutku kad treba.

FINAL SCORE je DIA HARD knock-off u kome glavnu ulogu igra Dave Bautista. Bautista se pojavio i u HEISTu ali sada je prisutan sa minulim radom u GUARDIANSima i sa statusom leading mana, barem u B-okolnostima. U konkretnom slučaju, FINAL SCORE ne samo da je DIE HARD derivat već je direktan rip-off SUDDEN DEATHa, jednog od dva mid-90s akcijaša sa Van Dammeom koje je tada snimio Peter Hyams.

U slučaju Van Dammea bila je hokejaška utakmica, u FINAL SCOREu je u pitanju fudbal.

Ono što svemu daje anarhistički B-šmek je činjenica da je film sniman pred rušenje Upton Parka, dakle maltene kao žurka pred rušenje kuće na kojoj je gostima rečeno da rade šta im padne na pamet. Mann pristojno, mada ne i previše autentično koristi infrastrukturnu složenost stadiona, jednim delom i zbog toga što su ljudi na stadionu ipak mnogo više predmet nesavršenog CGIa nego dolaska statista. Sad je zanimljivo uporediti scenu iz SAFE HOUSEa na stadionu i dešavanja iz FINAL SCOREa kako bi se dobio utisak o kojoj produkcionoj razlici u klasi je reč.

Elem, West Ham izrasta u klub koji se najčešće javlja kao “izvor problema” u američkim i amerikanizovanim filmova koji se dohvataju teme engleskog fudbala. FINAL SCORE je britanski film ali je potpuno amerikanizovan i rekao bih najpre namenjen američkoj publici tako da tehničko državljanstvo filma ne utiče na njegovu poetiku. Scott Mann snima kao Amerikanac, što je zanatski kompliment ali se javlja kao problem utoliko što nema baš i resurse kao američki reditelji, te bi bilo zgodno da je bilo nečeg “britanskijeg” u postpuku kako bi se zabašurilo ono što ne može da uradi dobro (pre svega popunjavanje tribina).

Dave Bautista kao lead u ovom filmu daje sve od sebe i vrlo je simpatičan kao što smo do sada već i navikli. Međutim, on definitivno nije novi Bruce Willis, tako da FINAL SCORE ne uspeva da izgradi tu organsku DIE HARD hemiju sa karakterima i sve vreme ostaje negde blago distanciran u odnosu na materijal. Sam film odaje utisak da je svestan da je reč o DIE HARD knock-offu, i to mu daje mnoge alibije ali ga automatski i udaljava od panteona zaista značajnog akcionog filma.

Pa opet, ljubiteljima žanra će negde imponovati ta Mannova B-snalažljivost gde radi od dostupnog materijala, kombinujući lokaciju koja je iskrsla, sa glumcima koji su mu dostupni i sredstvima koja može da skupi.

Ray Stevenson igra negativca, ovog puta manje atipičnog nego u BIG GAMEu, i da nema jednog finog omaža DIE HARD 2, rekao bih da je on najmanje iskorišćenih elemenata skupljenih u ovom filmu.

Ono gde Mann briljira jeste akcija. Tuče, potere, pucnjave, to je ono što njemu ide od ruke i to je brutalno. U FINAL SCOREu on mora da to “postavi” nešto dužim scenama koje služe zapletu, ali film je daleko od sporog, a svoj puni smisao upravo dobija onda kada krene akcija.

Akcija je ono po čemu će se pamtiti FINAL SCORE, a svi ovi spojevi elemenata koji raduju fanove i kritiku ipak će ostati na drugom mestu.

Pierce Brosnan je proteklih godina napravio renesansu svoje post-Bond karijere epizodnim rolama u odličnim akcijašima, prvo u NO ESCAPE a onda i kao antagonista Jackie Chanu u FOREIGNERu. Filmovi braće Dowdle i Martina Campbella daleko su iznad FINAL SCOREa ali su i role Piercea Brosnana u njima daleko ozbiljnije od maltene kamea koji ima kod Manna.

Na kraju, FINAL SCORE pobeđuje pre svega zahvaljujući tome što je simpatičan. Nažalost, nedostaje mu ona doza šarma koju je recimo imao BIG GAME da bi se taj žanrovski spoj već poznatih filmova pretvorio u nešto veće od toga, i on to nema. Pa opet, ovaj film me je vratio u onu eru kada su akcijaši sa holivudskim imenima slobodno nastajali van studio sistema i zato zaslužuje podršku.

Akcija je najjača tačka Scotta Manna. On nije nikada ni pledirao da je naročito kreativan. FINAL SCORE je njegova maketa za DIE HARD derivat koja je dosta uspela i koja će živeti na raznim formatima, pa i u bioskopu. 

* * * / * * * *

BIG FAN

Pogledao sam BIG FAN Roberta Siegela, rediteljski film scenariste WRESTLERa, i rekao bih da mi se ovaj film više dopao od njegovog calling carda jer je istovremeno nepretenciozniji i slojevitiji. Film je ponovo smešten u groteskne okvire "američkog sporta" i problem posmatra iz vizure opsesivnog fana koji dobije batine od NFL zvezde koju pokuša da polu-stalkuje, a zatim pored fizičkog doživi i virtuelni meltdown kada se u fanovskoj zajednici potpuno autuje ko je on, i koliki je zapravo luzer.

BIG FAN ne nudi previše konkretnih preokreta u priči i na taj način drži tenziju i odražava nesigurnost svog glavnog junaka. svi postupci, od ponašanja fana do zvezdinog histeričnog napada na njega smešteni su u sivu zonu, a isto važi i za pojmove normalnog i socijalizovanog života navijačeve okoline u opoziciji sa njegovom asocijalnošću. Ovo nije film koji opsesivnim fanovima daje za pravo, i ne donosi bilo kakvu apologiju toga, što je u suštini pravo osveženje za savremeni Holivud koji u poslednje vreme previše podilazi geekovima nesvesno podrivajući samu suštinu geek kulture, ali isto tako ni ne osuđuje tu vrstu posvećenosti kao nešto uanpred lošije od "konvencionalnih" životnih izbora. u tom smislu BIG FAN je vrlo efektan film.

Patton Oswalt u glavnoj ulozi, iako je underdog u svakom smislu, vrlo dobro kanališe junakove deluzije tako da na kraju priče, on nije nimalo likeable geek na kakvog smo navikli u komediji, ali nije ni Rupert Pupkin. On je kao bezopasnija verzija Ronnieja iz OBSERVE AND REPORT, kao njegova realistična varijanta, dakle bez romantičnog subplota, sa beskrajnom usamljenošću koju ni filmska dramaturgija ne može da ublaži.

Siegelov rediteljski koncept je u indie ključu, ide na realizam sa dosta kamere iz ruke, dugim kadrovima, insistiranjem na atmosferi i takav postupak ima smisla u ovom filmu. Iako film traje ispod 90 minuta, ima par situacija koje su se mogle ukloniti zbog svoje repetitivnosti a pe svega su vezane za odnos glavnog junaka i policajca koji istražuje njegov slučaj.

Tony Scottov FAN je nudio senzacionalističku verziju ove priče ali film nije dostigao hype kojim je bio okružen i moćnu glumačku podelu. Deceniju i po kasnije, Siegel uspeva da to postigne sa jednim manjim filmom koji ozbiljno tretira temu koja je lako mogla skliznuti put isprazne komedije tipa CELTIC PRIDE ili by the numbers trilera kao što je FAN. BIG FAN nije definitivni film na ovu temu, ali svakako jeste jedan od boljih.

* * * / * * * *

EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO

Pogledao sam EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO Roberda Santiaga, adaptaciju kratke priče Osvalda Soriana. Ova priča bi se mogla ekranizovati u raznim zemljama u kojima se igra fudbal jer nudi jako zanimljiv koncept za film.



U slučaju Roberta Santiaga, svi potrebni elementi za uspešnu komediju su prisutni ali bi film svakako bio još bolji da je imao harizmatičnijeg glavnog glumca. Fernando Tejero, španski glumac koji dosta podseća na Ljubu Moljca, naprosto nema dovoljnu harizmu za glvnog junaka da bi postigao širu identifikaciju, iako je ideja da se glumac takvog profila stavi na ekran sama po sebi uopšte nije loša.


Tejero čini sve što može ali naprosto, nešto mu nedostaje da bi u potpunosti dočarao simpatičnog austsajdera. Delom pored Tejerove igre tome doprinosi i način na koji je lik napisan gde se on naprosto ni po čemu ne ističe, nema nekih naročitih skrivenih vrlina.


No, premisa je briljantna, glavni junak je rezevrni golman amaterskog trećeligaškog kluba koji treba da brani jedanaesterac dosuđen na kraju prekinute utakmice. I sada, samo jedanaesterac treba da se izvede, a sve nade male varoši polažu se u ovog fudbalskog diletanta. Ipak, svi u gradu će učiniti sve da ga odobrovolje pred ključnu odbranu. On međutim sa druge strane želi da iskoristi dolazak u cenar pažnje da bi se približio devojci koja mu se dopada.


Roberto Santiago nudi nepretenciozan rediteljski postupak u kome na kraju ipak uspeva da izgradi određenu atsmoferu malog grada, njegovih stanovnika i ambijenata za koji su vezane njihove sudbine, i dosta dobro rešava komične situacije. Međutim, isto tako može se reći da je u svetlu reditelja kao što je Javier Ruiz Caldera, Santiago prilično arhaičan. Ipak, posao je na kraju obavljen pristojno i film pruža u osnovi ono što treba.


* * 1/2 / * * * *

ELEVEN MEN OUT

Pogledao sam jako zanimljivu islandsku sportsku gay komediju ELEVEN MEN OUT (nisam zapamtio ilsandski naslov) koja nažalost nije dovoljno smešna da bi je svi, a imajući u vidu neke mentalitetske razlike smatrali komedijom. U stvari ako želite da vam bude zaista super, bolje je da vam je ja pričam, pošto sve što se u filmu dešava nije plasirano na način koji mi percipiramo kao komediju. Film jako podseća na neki danski polu-DOGME stil, na neki statičan art-house sa dosta redundantnosti i pokušajima realističnosti tamo gde im nije mesto, no sasvim je moguće da islanđani misle da je baš takav stil duhovit.




Pa ipak, priča je toliko funny sama po sebi da mislim da film zapravo može da ima neku solidnu art-house sudbinu van granica Islanda, iako nije kadar da u potpunosti zadovolji gledaoca. Ne znam ima li MCF ovaj film na nišanu? Reynoldse?




Plot je sledeći. Islandski prvoligaški star-centarfor izlazi iz plakara i priznaje da je gej. Supruga, bivša mis islanda automatski tone još dublje u alkoholizam, sin ga grdi pošto ga u školi zezaju deca, majka pada u postelju od očaja, a iz kluba ga izbacuju. Centarfor tada počne da igra za neki amaterski klub u kome se polako okupljaji razni gej fudbaleri i oni polako postaju senzacija, između ostalog i zato što pobeđuju na utakmicama službenim rezultatom pošto niko neće da igra protiv njih. Na privatnom planu, centarfor pokušava da se potpuno prilagodi novom načinu života, nalazi dečka, ali porodica mu se raspada iznutra a u vezi ostaje frustriran...




Film nudi zaista nekoliko fenomenalnih situacija i generalno priča ima jako puno komičnog potencijala, s tim što samo u par scena zaista mogu reći da taj semi-DOGME stil zaista pomaže filmu. Ono što definitivno jeste zanimljivo jeste taj naturalizam u prikazivanju homoseksualnog snošaja koji se u kontekstu ovako high concept komedije retko sreće. I uglavnom se humor umesto iz situacija i likova crpi iz tih nekih kako stilskih tako i lokacijskih idiosinkrazija.




Mislim da bi holivudski studiji zaista sa oduševljenjem rimejkovali ovo u miljeu američkog fudbala recimo.




Konačno, ono što mi je zanimljivo jeste ta otuđenost islandske omladine koja je u ranijim filmovima bila često tema filma, a sada je prikazana kao datost, biva "pa normalno je da su deca otuđena". Mislim da je zanimljiva i upotreba metala kao muzike koju sluša sin i da taj sklop neobičnih društvenih odnosa sigurno ima snažnu refleksiju na metal sceni-ne znam šta Meho kaže na to?




* * 1/2 / * * * *

MANNER WIE WIR

Tragom islandskog ELEVEN MEN OUT, pogledao sam i nemački film na istu temu GUYS AND BALLS (MANNER WIE WIR) Sherry Horrman i moram priznati da su, kad se podvuče crta, ova dva filma pogodila negde sličan domet. Naime, islandski je meni lično zanimljiviji zbog atipične lokacije, tog celog ispraznog danskog art tripa koji je negde neprilagođen konceptualizovanposti priče, i svih tih grešaka koje čine ovaj film. Dočim, nemačka verzija je vrlo mejnstrim, distribuirao ga je nemački ogranak Disneya (film nije tipičan Disney proizvod da se razumemo i sigurno ga Buena Vista ne bi radila u Americi na ovakav način) i nažalost ja u ovom filmu nisam video ništa više sem manje ili više veštog kopiranja američke komedije sličnog tipa. E sad, američka komedija sličnog tipa bi imala harizmatičnog leada, nekog komičara visokog profila koji bi svemu dao posebnu težinu, dok smo ovde zaglavljeni sa nekim Nemcima koje ne znamo i gde je jedina prepoznatljiva faca Christian Berkel, koji je meni drag kao cheesy Nazi fizionomija. Svi ostali su mi zasluženo ranije promakli mada kad se pogleda kast ugalvnom su to ugledni glumci.

U svakom slučaju, GUYS AND BALLS pokušava da ima jasnu dramaturšku postavku, karaktere, situacije, razvoj & transformaciju likova, jasno plasirane poente, "nevidljivu" montažu i režiju po najsavremenijim standardima, međutim toliko ostaje ogrezao u predvidljivosti da se i čak vrlo kompetentna egzekucija na kraju demistifikuje kroz klišetiziranost.

Tome doprinose i nevešte i pogrešno koncipirane scene fudbala koje su kod nerežiranih Islanđana ipak bolje, velikim delom i zato što ih nema ili se dešavaju u off prostoru. Horrman pokušava da mnoge konflikte eksplicitno rešava na terenu, čak i kroz neke nadljudske i neuverljive poteze, tako da film u toj deonici postaje cartoonish i potpuno odskače od dotle uspostavljene blage holivudske pomerenosti.

U svakom slučaju, još uvek nema filma koji će po svom impactu moći da se poredi sa pukim čitanjem Wikipedia članka o drami koju je je preživeo Fasano pre nego što će ga pozicija fudbalera homoseksualca gurnuti u samoubistvo.

* 1/2 / * * * *

ACTION POINT

ACTION POINT prekaljenog britanskog reditelja Tima Kirkbyja koji je pekao zanat na televiziji, predstavlja mešavinu fizičke, samoubilačke komedije kojom se bavi Johnny Knoxville i sentimentalnog throwbacka razuzdane 80s komedije. U tom pogledu, ACTION POINT je relativno uspešan hibrid te dve ideje, ali ne dobacuje do BAD GRANDPAe, ni po lucidnosti humora, ni po radikalnosti izraza.



ACTION POINT je film sa četvrtim zidom koji ima isključivo fikcionalne, glumljene likove, i ima priču koju uporedo sa skečevima, padovima i povređivanjima pokušava da ispriča.


Ta priče je jednostavna, relativno tanka i u osnovi služi da bi gegovi imali na šta da se oslone, ali je zapravo pristojna. Sami gegovi opet jesu Knoxvilleov stil humora ali definitivno nisu na onom nivou outragea koji on gađa i doseže u svojim najsupešnijim delima kao što su RINGER i BAD GRANDPA.


Međutim, to što je priča tanka ali funkciinalna i što gegovi ne zakivaju ali su pristojni, čini sve ovo jednim pristojnim 80s throwbackom koji ima duh filma osamdesetih, pa i njegove domete.


U tom smislu, iako je ovaj film drugačiji od onoga što je Knoxville radio, reč je zapravo o samo jednoj korekciji na kom se on odlično snalazio. Dakle, uprkos izvesnoj mejnstrimizaciji izraza, koja je sigurno proisticala i iz potrošenosti Knoxvilleovog tela, ovo ostaje dalji produžetak JACKASS borbe drugim sredstvima.


Dodavanje “dubine” karakteru, samo služi da se nadoknadi ispoljavanje karaktera kroz lude stuntove, Međutim, rekao bih da Knoxville zna šta radi, i da kontrolisano koriguje svoj izraz u skladu sa mogućnostima ne gubeći taj raunchy daredevil duh koji ga je karakterisao.


Otud je šteta što je ACTION POINT prošao krajnje nezapaženo na blagajnama, pa i uprkos tome što nije mnogo koštao ubeležen je kao promašaj.


Mimo svojih velikih franšiza, Knoxville se kreće oštricom DTVa, ali ne u exploitaition već indie ključu. Slično nekoj vrsti oronulog Ryana Reynoldsa i Knoxville ima tu čudnu podeljenost između raunchy mainstreama i indieja.


Naravno, Knoxville je sada u gofinama kada bi morao da ima stabilniju karijeru nego što ima. S druge strane, on je i dalje autentična holivudska zvezda baš po tome što se specijalizovao i što je celog sebe duhovno i telesno uložio u izgradnju galerije likova koji mešaju prljavi fizički i dijaloški humor.


Kikby u ovom filmu naravno radi u funkciji Knoxvillea ali mu se mora prinzatida je umnogome uspeo da artikuliše nešto što je maltene film stanja iako sa dosta fizičke akcije i da uhvati autentičan vajba kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.


* * 1/2 / * * * *

NEXT GEN

Kevin R. Adams i Joe Ksander su pod kineskim pokroviteljstvom napravili animirani film NEXT GEN koji spada u red onih uslovno rečeno low-key projekata koji se pojave niotkuda i potpuno me oduševe. Moram priznati da ne stižem da pratim animaciju onoliko koliko bih želeo sem nekoliko autora i produkcija a i to je premalo za ono što bih želeo. Međutim, NEXT GENu me je privukao zaplet blizak BIG HERO SIXu koji mi se jako dopao a dobio sam nešto još moćnije od toga.



NEXT GEN deluje kao susret Neilla Blomkampa i Pixara. Pixarov dar za dizajn i vizuelnost prepleten je blomkampovom pričom o robotu-ratniku koji razvija odnos sa devojčicom koja ga pronalazi i počinje da shvata životne prioritete i vrednosti bolje nego ona, pa ih na kraju njima i poučava.


Tema iskustva koje oblikuje mašinu mi je izuzetno bliska, ne samo zbog toga što sam se njome bavio u jednom celovečernjem i jednom kratkometražnom scenariju (u ovom kratkom na neobično sličan način NEXT GENu zapravo), pa može biti da sam subjektivan u ovom slučaju. Međutim, NEXT GEN iskoračuje od BIG HERO SIXa u smeru WALL-Eja u pojedinim aspektima.


Dizajn kineskog grada budućnosti je vibrantan, i bio mi je jako uzbudljiv, isto važi i za pixarovsko-karikaturalni dizajn likova. Tehnika napreduje i NEXT GEN iako nekoliko puta jeftiniji, sa budžetom od 22 miliona dolara izgleda tehnički bolje od Birdovih INCREDIBLESa. Naravno, nivoi na kojima je danas Pixar nisu tema ali ako imamo u vidu kontekst, NEXT GEN je tehnički apsolutno relevantan domet danas.


Autori na vrlo lep način sučeljavaju anarhičan duh filmova kao što je CHAPPIE sa nečim što može da se prikazuje deci a mnogi detalji u filmu su dobrodošlo grungy i dobrodošlo scifi kao u MARS NEEDS MOMS, sa kojim deli i sklonost ka suspenseu i neočekivano efektnim pretnjama po glavne junake.


Film je završio na Netflixu i odlazi samo u kineske bioskope. To mi je pomalo žao jer iako verujem da je to smislen potez za producente, mislim da bi bilo lepo videti ovaj film na velikom ekranu. U svakom slučaju, u pogledu dizajna i dinamike pruža i više nego dovoljno senzacija za kućno gledanje.


Voice cast je odličan i igra u mnogim slučajevima against type. Siguran sam da će i voice cast privući deo publike i učiniti ovaj film dovoljno gledanim da izbori zasluženi status.


* * * * / * * * *

SKATE KITCHEN

SKATE KITCHEN Crystal Moselle je inovativan skejterski film u pogledu toga što su ovog puta glavne junakinje devojke. Dakle, nasuprot Larry Clarku i Gus Van Santu koji su se bavili estetizacijom "samoće muškog skejtera", ovde su glavne junakinje vrlo otresite i raspričane devojke iz autentične skejt grupe Skate Kitchen. Devojke su autentične i glumački zrele tako da su u potpunosti uspele da izgrade likove koji funkcionišu dobro na ekranu, pre svega kroz underplay iz kog proizilazi ubedljivost. U tom pogledu SKATE KITCHEN je maksimalno kapitalizovao "dokumentarni" stil snimanja jer je u glumačkoj razradi svakodnevnih situacija dobio izuzetno veštu dramsku rekonstrukciju. Štaviše, glumačka veptina svih ljudi na ekranu, a među njima ima i profesionalnih glumaca dovela je do dobro izgrađenog balansa i konzistentnog izraza.

TILVA ROŠ je važan film za našu kinematografiju i zanimljiv doprinos u ovom podžanru ali glumački SKATE KITCHEN ipak postiže bolje rezultate kad se suoči sa izazovima snimanja naturščika i njihovog uparivanja sa profesionalcima.

Iz dobrog balansa naturščika i profesionalaca proističe i dobar balans između dokumentarnog i estetizovanog tako da prelazi iz snimanja glavnih protagonistkinja u neke lirske pasaže deluje potpuno konzistentno i ne remeti stilsko jedinstvo filma.

Kao i vožnja skejta, tako je i ovaj film čitav u balansu, i rekao bih da je tu tačku uspeo da sprovede do kraja vrlo ubedljivo, i da se nametne kao izuzetno zanimljivo delo bez posezanja za jeftinim trikovima kojih su se laćali i Van Sant i Clark. Zaplet je rudimentaran ali taman onoliko melodramski koliko je potrebno da bi se film zaokružio, i da bi ispričao svoju priču iza zabeleženih ljudi i situacija, prirode i društva.

* * * / * * * *

CREED 2

ROCKY IV je 1985. godine bio primer dekadencije u serijalu i za 91 minut trajanja je uspeo da nam prikaže u kojoj je životnoj fazi Rocky, da oplačemo Apolla, upoznamo Ivana Draga, jednog od najikoničnijih Balbopinih protivnika i da u svemu tome još dobijemo vrlo detaljnu montažnu sekvencu treninga sa jasno postavljenim kontrastom između dvojice boksera i klimaktičnu borbu. CREED 2 je 2018. primer respektabilnog nastavka u kome za 130 minuta imamo reprizu lika Apollovog sina iz prethodnog filma, imamo pojavljivanje Draga iz ROCKY IV, sa podrazumevanjem da taj film znamo napamet, imamo lik njegovog sina kao novost i o njemu ne saznamo apsolutno ništa, i montažnu sekvencu u kojoj između dvojice boraca nema nikakve bitne razlike. Kako je moguće da je prethodni film, u vreme izlaska otpisan kao šund, šovinizam i budalaštima uspeo da za 40 minuta manje uvede više toga novog i nezaboravnog?

Jedan razlog za to je svakako to što je Stallone tada imao jasnu ideju šta snima, a sada je to film koji preozbiljno prilazi nečemu što bi trebalo da je jednostavno. Sporedne teme porodičnih odnosa, trudnoće i porodiljskog staža Adonisove supruge, oduzimaju vremena koliko i borba, svaka junakova dilema je jedno tri puta postavljena i detaljno prodiskutovana kao da postoji mogućnost da on odluči da se ne bije na kraju u revanšu u Moskvi. U tako razvučenom i pretencioznom postupku nemoguće je pokriti sve ono što je tupavo u ovoj vrsti filma a neizbežno je 2018. kao i 1985. s tim što je tolerancija publike prema takvim stvarima bitno različita u zavisnosti od forme. 130 minuta je format filma u kome reditelj ipak ima nešto da kaže, ili je barem reč o nekom opštem spektaklu. CREED 2 nažalost nije ni jedno ni drugo, a što je najgore od svega, ultimate fighter izabran za Dolphovog sina nema ni jedan posto ikoničnosti koju je nosio Ivan Drago, kao jedan suštinski stripovski stilizovan lik.

Iako sam bio ubeđen da je upravo put "očeva i sinova" trebalo da bude tema prvog CREEDa, umesto tuče s nekim slučajnim prolaznikom, ispostavilo se da ova ekipa ne može da napravi dobar film čak ni sa formulom u kojoj je teško pogrešiti.

Međutim, možda je još veći greh ove ekipe u tome što ne čita novine, pa je tema novog Hladnog rata potpuno zapostavljena u ovom filmu. Štaviše, Drago i sin su prikazani kao žrtve tranzicije u nekim okolnostima koje više liče na sredinu devedesetih nego na aktuelni trenutak. Jedini trag nečega potencijalno zanimljivog ali neistražen jeste činjenica da Moskovljanin Drago sada živi u Kijevu, dok ga posle sinovljeve pobede Rusi ne prime nazad. Kijev sam po sebi nije baš neki simbol za progon iz Rusije, niti je jasno zašto je Drago socijalni slučaj ako je posle raspada SSSR bio uspešan profesionalac? Ovako ispada da su ga 1985. komunisti prognali u Kijev gde je on proveo vreme kao samohrani otac gajeći sina koji će biti bolji bokser nego on.

Za razliku od ROCKY IV, ovde je jedini i isključivi motiv obeju strana finansijski, i naravno za Adonisa sentimentalni. Uprkos tome što možda sam Stallone ne želi da ponavlja istu "grešku" i stavlja svoj film u političku funkciju, potpuno je jasno da bi sami junaci ovog filma to uradili. Stoga, ako je prvi film bio raspirivanje Hladnog rata, onda je ovaj mogao biti njegova osuda, a na kraju je ostao samo prećutkivanje. Tako nažalost, imamo film o dvojici boraca koji se uzdaju u se i u svoje kljuse, i nijedan od njih nema "celu zemlju u svom uglu ringa" što je bio jedan od osnova drame 1985. godine.

Radovala me je informacija da će Steven Caple Jr režirati CREED 2 jer mi je na debiju ostavio bolji utisak nego Coogler. Nažalost, rezultat je marginalno bolji a to je šteta jer ovaj serijal u Michaelu B. Jordanu ima možda i najkvalitetniji repro-materijal u glumačkom pogledu.

* * / * * * *

BOYKA

BOYKA Todora Čapkanova je prvi film u UNDISPUTED serijalu u kome je junak veći deo filma nas slobodi. Objektivno gledano u tom rešenju se mogla naći velika klopka jer veliki deo tog DTV šmeka u serijalu i proističe iz te svedenosti postavke i smeštanja u zatvor. S druge strane, prvi film je snimio Walter Hill i to je bio njegov poslednji dobar i ozbiljan film. DTV renesandsy vodio je Isaac Florentine, koji se ovde pojavljuje samo kao producent.



Čapkanov se međutim odlično snašao u ulozi reditelja i uprkos tome što mu ovo nije bio debi, odnosno nije ono što mu je do sada prepuštano da radi a to su SyFy Channel i Asylum radovi, pokazao je da može da ponovi ono šo čemu je Florentine poznat u pogledu akcije, ali i da na nivou same priče i melodrameske potke sve režira sa jednim drskim minimalizmom iz “less is more” ključa tako da pored hiperkinetičnosti, BOYKA ima neki vrlo poseban gritty identitet na nivou prikaza junaka i njihovih odnosa. U filmu nema comic reliefa niti spontanog humora, sve je sumorno i tvrdo.


Akcija je odlična, a drago mi je da sam prepoznao neke koreografije na nivou pojedinačnih udaraca iz JESENI SAMURAJA i u BOYKI pošto ga je radila ista kaskadesrska ekipa. Naravno, sam način snimanja akcije je drugačiji, BOYKA se bazira na agresivnim zvučnim efektima i agresivnim pokretima kamere u pokušaju da se akcija zabeleži integralno, pto naravno dovodi do raznih egzibicija sa ubrzavanjem i usporavanjem slike. Taj efekat osim u par slo mo akcenata nismo koristili u JESENI jer nam je cilj bio mnogo više mainstream look borbi.


BOYKA želi borbe koje su gritty, energične, jednostavne i kao takve su i napravljene, tako da Čapkanov radi po Florentineovom playvbooku i od njega se ne odmiče.


Za razliku od trećeg dela, Scott Adkins je ovde jedini značajan akcioni heroj, nema faca kao što je Marko Zaror i uvođenja nekih novih lica. Sve ostalo su kaskaderi ali Scott Adkins itekako može da iznese ceo film kao jedina akciono-glumačka faca.


Činjenica da se ekipa opredelila za ovako svedenu formu pokazuje da Lerneri čuvaju low cost politiku proizvodnje ali da isto tako nemaju nameru da na bilo koji način rizikuju i kompromituju “umetnički integritet” ovog serijala koji se ispostavio kao zbilja kultni produkt kuće Nu Image.


Stoga i ne čudi da je film posvećen sećanju na preminulog Danny Lernera.


* * * / * * * *

BREAK POINT

Pogledao sam BREAK POINT Jaya Karasa, sportsku komediju u kojoj Jeremy Sisto igra omatorelog dubl igrača a David Walton njegovog mlađeg brata kog u očaju poziva da mu pomogne da uđe na Open. Film je jednostavan, na razmeđi indie estetike i mejnstrima, sa očiglednim uplivom televizijske režije preko Jaya Karasa, i nažalost nema veliki domet ali je neprekidno simpatičan. Ipak, BREAK POINT nažalost ne uspeva da se izbori za značajije mesto među sportskim filmovima na temu tenisa, iako tu zapravo nema mnogo značajnih naslova i dobrih filmova. Walton ima vedrinu televizijske zvezde i dobra je kontra Sistu, međutim na kraju Karas ne uspeva da postigne neke od osnovnih pripovedačkih zadataka, recimo da ustanovi o kome je ovaj film i čiju transformaciju gledamo. Međutim, uprkos fundamentalnim nedostacima koji ovaj film definitvno smeštaju na mali ekran, nema sumnje da mu je nepretencioznost veliki kvalitet, plus prekaljeni i sugestivni profesonalci Amy Smart i JK Simmons u epizodnim ulogama.

* * 1/2 / * * * *