FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.
Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.
Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.
Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.
* * / * * * *
Приказивање постова са ознаком Olimpijada. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Olimpijada. Прикажи све постове
четвртак, 26. новембар 2020.
FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY
субота, 15. август 2020.
ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES
Pogledao sam ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES koji su režirali producent Thomas Langmann i reditelj Frederic Forestier, Death Wishu odranije poznat kao reditelj filma PEACEKEEPER sa Dolph Lundgrenom.
Ovaj neobični tim snimio je najskuplji evropski film svih vremena koji je koštao čak 93 miliona dolara, odnosno 76 miliona eura, i kako se čini izgleda da će taj novac biti i vraćen pošto je film za sada zaradio 59 miliona dolara u Francuskoj, 9 miliona u Rusiji, 44 000 dolara u Srbiji, itd.
Od novog ASTERIXa sam dobio ono što sam i očekivao. Dok je prvi bio promašaj, a drugi sa Kleopatrom bio nešto dinamičniji, ekranizacija stripa o Olimpijadi, pre svega raduje zbog snažne skepse prema olimpizmu. I strip i film tretiraju sudije i MOK kao korumpirane a napitak pomaže da se u priču uvuče motiv sveprisutnog dopinga. Ništa od ovoga svega naravno nije novo, ali do sada nije plasirano tako eksplicitno u filmu koji je namenjen deci. Iako deci sećanja vrlo brze hlape, volim da vidim da im neko nudi ovoliku skepsu prema savremenom olimpizmu u ovako razdraganoj oblandi. Šteta je samo što film na neki način nije adresovao i minhensku olimpijadu.
Trajanje od 116 minuta je malo surovo i čini mi se da je film morao biti kraći no priču ponajviše zaustavljaju celebrity cameos sportista kao što su Michael Schumacher koji praktično ima i čitavu ulogu u zapletu, zatim Zinedine Zidanea, Tony Parkera, Amelie Mauresmo, i sl. Da njih nije bilo, i film bi bio dinamičniji a opet ne bi imao taj vanfilmski celebrity star power po kome je ASTERIX poznat.
Ukratko, iako je retko kada zaista zanimljiv i smešan, kao što je to strip, novi ASTERIX se zaista trudi i na tom nivou ispunjava gledaoca energijom. I samim tim čini mi se da je izuzev trajanja sasvim ispunio svoj cilj a to je zabava dece. Ono što me je takođe obradovalo je da ima publike u Domu Sindikata i da očigledno ovakve franšize još uvek mogu da rasteranu publiku.
* * / * * * *
Ovaj neobični tim snimio je najskuplji evropski film svih vremena koji je koštao čak 93 miliona dolara, odnosno 76 miliona eura, i kako se čini izgleda da će taj novac biti i vraćen pošto je film za sada zaradio 59 miliona dolara u Francuskoj, 9 miliona u Rusiji, 44 000 dolara u Srbiji, itd.
Od novog ASTERIXa sam dobio ono što sam i očekivao. Dok je prvi bio promašaj, a drugi sa Kleopatrom bio nešto dinamičniji, ekranizacija stripa o Olimpijadi, pre svega raduje zbog snažne skepse prema olimpizmu. I strip i film tretiraju sudije i MOK kao korumpirane a napitak pomaže da se u priču uvuče motiv sveprisutnog dopinga. Ništa od ovoga svega naravno nije novo, ali do sada nije plasirano tako eksplicitno u filmu koji je namenjen deci. Iako deci sećanja vrlo brze hlape, volim da vidim da im neko nudi ovoliku skepsu prema savremenom olimpizmu u ovako razdraganoj oblandi. Šteta je samo što film na neki način nije adresovao i minhensku olimpijadu.
Trajanje od 116 minuta je malo surovo i čini mi se da je film morao biti kraći no priču ponajviše zaustavljaju celebrity cameos sportista kao što su Michael Schumacher koji praktično ima i čitavu ulogu u zapletu, zatim Zinedine Zidanea, Tony Parkera, Amelie Mauresmo, i sl. Da njih nije bilo, i film bi bio dinamičniji a opet ne bi imao taj vanfilmski celebrity star power po kome je ASTERIX poznat.
Ukratko, iako je retko kada zaista zanimljiv i smešan, kao što je to strip, novi ASTERIX se zaista trudi i na tom nivou ispunjava gledaoca energijom. I samim tim čini mi se da je izuzev trajanja sasvim ispunio svoj cilj a to je zabava dece. Ono što me je takođe obradovalo je da ima publike u Domu Sindikata i da očigledno ovakve franšize još uvek mogu da rasteranu publiku.
* * / * * * *
STREETS OF GOLD
1986. godine izašao je film STREETS OF GOLD Joe Rotha. Roth će ubrzo postati jedan od najpoznatijih i najplaćenijih čelnika studija u istoriji Holivuda i ovaj film će, kao i ostatak njegove rediteljske karijere biti fusnota u biografiji jednog mogula. Međutim, te 1986. godine STREETS OF GOLD je delovao kao realistički, hladnoratovski rip-off ROCKYja. Sliku o ovom filmu dodatno je pokvarilo to što je i sam Rocky Balboa uzeo učešće u Gladnom ratu godina dana ranije kada se potukao sa Ivanom Dragom u četvrtom delu.
Baziran na romanu koji je napisao jedan od producenata filma Deszo Magyar film govori o bivšem sovjetskom bokserskom šampionu koji zato što je Jevrejin nije dbio priliku da se takmiči na Olimpijadi, izazvao incident i dobio doživotnu zabranu bavljenja boksom i sada dolazi kao emigrant u Njujork gde radi najbednije poslove. Njega ira Klaus Maria Brandauer, u to vreme već oskarovac.
Na ulici sreće par mladih i perspektivnih momaka koje počinje da trenira prvo kako bi zaradio novac a zatim kako bi ih izveo na "grudge match" protiv sovjetske reprezentacija. Njih igraju mladi Adrian Pasdar i Wesley Snipes.
Nažalost, ovaj film ne fokusira previše odnos između Brandauera i Snipesa pa zato ni nema kultni status i čini se kao priličan cop out što se kao mladi šampion koji preuzima funkciju osvetničke pesnice izdvaja belac Adrian Pasdar.
Deo kritike smatra kako publika nije bila spremna za crnog šampiona koji će se osvetiti Rusima u ime ovog disidenta, ali ja ne bih išao toliko daleko. Pre bih rekao da je Wesleyevo ispadanje iz igre suviše nevešto ostvareno pa zato deluje toliko artificijelno.
Drugopotpisani scenarista na ovom filmu inače bio je Richard Price, ali ovo niti je njegov autorski scenario niti spada među njegove ubedljivije rane radove.
Roth je imao pravo bogatstvo u glumačkoj podeli. Brandauer je sjajan glumac i doneo je finu dozu slovenske razbraušenosti liku Rusa a nije ga pretvorio u karikaturu. Pasdar je tokom osamdesetih bio pripreman za zvezdu ali nešto se desilo pa taj potencijal nije ispunio a Wesley Snipes je u određenoj meri hendikepiran pozicijom svog lika d apokaže više u karakternom pogledu.
Otud, osim Brandauera u određenoj meri ostatak glumačkih kapaciteta nije iskorišćen, a i Brandauer igra junaka koji po svojoj iznijansiranosti nadilazi film u kome se zatekao.
Rothova rediteljska egzekucija u vizuelnom pogledu je uredna ali ponegde nesigurna i na kraju ono što je najviše devalviralo film u startu a to je oslanjanje na formulu čini da na kraju baš to i spase film. ROCKY je naprosto previše potentna formula da bi izneverila.
* * 1/2 / * * * *
Baziran na romanu koji je napisao jedan od producenata filma Deszo Magyar film govori o bivšem sovjetskom bokserskom šampionu koji zato što je Jevrejin nije dbio priliku da se takmiči na Olimpijadi, izazvao incident i dobio doživotnu zabranu bavljenja boksom i sada dolazi kao emigrant u Njujork gde radi najbednije poslove. Njega ira Klaus Maria Brandauer, u to vreme već oskarovac.
Na ulici sreće par mladih i perspektivnih momaka koje počinje da trenira prvo kako bi zaradio novac a zatim kako bi ih izveo na "grudge match" protiv sovjetske reprezentacija. Njih igraju mladi Adrian Pasdar i Wesley Snipes.
Nažalost, ovaj film ne fokusira previše odnos između Brandauera i Snipesa pa zato ni nema kultni status i čini se kao priličan cop out što se kao mladi šampion koji preuzima funkciju osvetničke pesnice izdvaja belac Adrian Pasdar.
Deo kritike smatra kako publika nije bila spremna za crnog šampiona koji će se osvetiti Rusima u ime ovog disidenta, ali ja ne bih išao toliko daleko. Pre bih rekao da je Wesleyevo ispadanje iz igre suviše nevešto ostvareno pa zato deluje toliko artificijelno.
Drugopotpisani scenarista na ovom filmu inače bio je Richard Price, ali ovo niti je njegov autorski scenario niti spada među njegove ubedljivije rane radove.
Roth je imao pravo bogatstvo u glumačkoj podeli. Brandauer je sjajan glumac i doneo je finu dozu slovenske razbraušenosti liku Rusa a nije ga pretvorio u karikaturu. Pasdar je tokom osamdesetih bio pripreman za zvezdu ali nešto se desilo pa taj potencijal nije ispunio a Wesley Snipes je u određenoj meri hendikepiran pozicijom svog lika d apokaže više u karakternom pogledu.
Otud, osim Brandauera u određenoj meri ostatak glumačkih kapaciteta nije iskorišćen, a i Brandauer igra junaka koji po svojoj iznijansiranosti nadilazi film u kome se zatekao.
Rothova rediteljska egzekucija u vizuelnom pogledu je uredna ali ponegde nesigurna i na kraju ono što je najviše devalviralo film u startu a to je oslanjanje na formulu čini da na kraju baš to i spase film. ROCKY je naprosto previše potentna formula da bi izneverila.
* * 1/2 / * * * *
GOLDENGIRL
Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.
Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.
Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.
To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.
Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.
Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.
U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.
* * / * * * *
Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.
Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.
To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.
Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.
Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.
U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.
* * / * * * *
ONE DAY IN SEPTEMBER
Pogledao sam ONE DAY IN SEPTEMBER Kevina Macdonalda, sa kojim je osvojio oskara za dokumentarni film.
Reč je o izvanrednom dokumentarnom filmu o palestinskom napadu na izraelske sportiste u Minhenu 1972. godine. Macdonald se u svom filmu isključivo fokusira na događaje koji su se zbivali u Olimpijskom selu, i sve zakulisne radnje koje su se događale oko otmice, gledano iz vizure porodica sportista, nemačkih zvaničnika koji su imali jednu agendu i izraelskih koji su imali sasvim drugu, ali i iz vizure jednog od Palestinaca otmičara koji je do snimanja filma uspeo da preživi sve pokušaje Izraelaca da ga našu i ubiju.
Uz BBCjev BAYONET koji se bavi izraelskom odmazdom, ONE DAY IN SEPTEMBER čini odličan dokumentarni uvod u gledanje igranog double billa SWORD OF VENGEANCE i MUNICH.
Neki kritičari su zamerali Macdonaldu što je određene tragične trenutke a naročito snimke leševa prikazao kao montažnu sekvencu urađenu na pesmu Deep Purple. Primetio sam to rešenje ali ga zaista nisam našao ni neukusnim, ni banalnim, već sasvim funkcionalnim pošto muzika jako dobro uspeva da evocira period u kome se sve ovo dešavalo.
I uopšte, Macdonald odlično bira dokumentarni materijal sa kojim barata tako da je u filmu ostvario briljantnu rekonstrukciju perioda u svakom smislu, i zato ne čudi što je kasnije vrlo lako prešao u svet igranog filma gde podjednako uspešno stvara fikcionalne svetove i sveukupnost njihove atmosfere što je na primer uspeo u LAST KING OF SCOTLAND koga karakteriše odlična rekonstrukcija atmosfere.
ONE DAY IN SEPTEMBER je odličan, kaloričan dokumentarac koji u svojim najboljim delovima, po Godardovoj paradigmi uspeva da funkcioniše kao igrani film.
* * * * / * * * *
Reč je o izvanrednom dokumentarnom filmu o palestinskom napadu na izraelske sportiste u Minhenu 1972. godine. Macdonald se u svom filmu isključivo fokusira na događaje koji su se zbivali u Olimpijskom selu, i sve zakulisne radnje koje su se događale oko otmice, gledano iz vizure porodica sportista, nemačkih zvaničnika koji su imali jednu agendu i izraelskih koji su imali sasvim drugu, ali i iz vizure jednog od Palestinaca otmičara koji je do snimanja filma uspeo da preživi sve pokušaje Izraelaca da ga našu i ubiju.
Uz BBCjev BAYONET koji se bavi izraelskom odmazdom, ONE DAY IN SEPTEMBER čini odličan dokumentarni uvod u gledanje igranog double billa SWORD OF VENGEANCE i MUNICH.
Neki kritičari su zamerali Macdonaldu što je određene tragične trenutke a naročito snimke leševa prikazao kao montažnu sekvencu urađenu na pesmu Deep Purple. Primetio sam to rešenje ali ga zaista nisam našao ni neukusnim, ni banalnim, već sasvim funkcionalnim pošto muzika jako dobro uspeva da evocira period u kome se sve ovo dešavalo.
I uopšte, Macdonald odlično bira dokumentarni materijal sa kojim barata tako da je u filmu ostvario briljantnu rekonstrukciju perioda u svakom smislu, i zato ne čudi što je kasnije vrlo lako prešao u svet igranog filma gde podjednako uspešno stvara fikcionalne svetove i sveukupnost njihove atmosfere što je na primer uspeo u LAST KING OF SCOTLAND koga karakteriše odlična rekonstrukcija atmosfere.
ONE DAY IN SEPTEMBER je odličan, kaloričan dokumentarac koji u svojim najboljim delovima, po Godardovoj paradigmi uspeva da funkcioniše kao igrani film.
* * * * / * * * *
Пријавите се на:
Постови (Atom)