STOCKHOLM MARATHON

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *

RAW COURAGE

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

SAMURAI MARATHON

Itakura Katsuakira je bio japanski vladar koji je ustanovio trku koja će 1955. na osnovu istorijskih zapisa biti obnovljena pod nazivom Ansei Toashi. Tačno sto godina ranije Katsuakira je kao šovinista i ksenofob, posle kontakata sa strancima smatrao da su se samuraji ulenjili i da moraju da ojačaju. Stoga je propisao da se napravi trka od trideset kilometara u kojoj će samuraji do pedeset godina starosti učestvovati ekipno. Na neki način ova trka je međufaza između antičkog događaja i de Coubertinovog modernog maratona sa Olimpijskih igara. Japanci delom smatraju da Katsuakira zapravo otac savremenog maratona.

2019. godine izašao je film o tome u režiji Bernarda Rosea, britanskog velemajstora koji ovde pravi još jednu od svojih majstorija - naime snima japanski film koji izgleda sasvim kao da ga je radio tamošnji reditelj.  

Rose potpuno uspeva da pobedi sve instinkte koje zapadni reditelji donose u film van angloameričke kulture i ovde sa japanskim glumcima pravi priču koja ima svoj koncept, integritet, i ne opterećuje se puno objašnjavanjima za publiku koja nije verzirana. Na neki  bizaran način čak film je to "japanski" da deluje kao da slabo crossoveruje do zapadne publike. Malo sam se recimo odvikao od Japanaca, pa sam imao teškoće sa glumcima i to se u filmu namenjenom za "izvoz" ne bi desilo.

Roseov film je istovremeno istorijska fusnota o samurajima ali i razvoju sporta, mejnstrim japanski film i neobični eksperimet u kom se zapadni reditelj izražava u toj formi. Rose je u egzekuciji stylish i uprkos tome što ovo nije preskup filma, iznova pokazuje koliko je Holivud izgubio što ga je gurnuo u alternativu.

SAMURAI MARATHON je čudan iskorak za Rosea, a on je poznat po takvim potezima.

* * * / * * * *

GOLDENGIRL

Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.

Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.

Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.

To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.

Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.

Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.

U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.

* * / * * * *

RUN FAT BOY RUN

Pogledao sam RUN FAT BOY RUN Davida Schwimmera, courtesy of Ginger i obradovao sam se da ponovo pogledam Pegga.

Pegg je bio i ko-scenarista ovog filma sa Michael Ian Blackom, i očigledno je da se sa njim dobija full-time job ili da barem on ne želi da igra ukoliko nema priliku da scenario malo prilagodi sebi.

Schwimmer je Peggov saigrač još iz filma BIG NOTHING i mislim da su oni još tu uspeli da pronađu nekakav zajednički jezik. Isto tako, mislim da je Scwimmer vrlo mudro odlučio da se posveti režiji pošto, iako nije neki vrhunski reditelj, barem za sada, ipak ima mnogo veću perspektivu nego kao glumac koji posle FRIENDSa nije imao relevantnijih ostvarenja.

RUN FAT BOY RUN je kad je reč o režiji vrlo pristojan, nije u samom vrhu romcoma ali je u zlatnoj sredini nesumnjivo.

Kad je reč o scenariju, tu RUN FAT BOY RUN ima najveći problem pošto film ima nekoliko high concept ideja u sebi a nijedna nije previše plauzibilna. Naime, imamo junaka koji je pobegao sa venčanja i sada, pet godina kasnije želi da mu se napuštena nevesta vrati. I to kao koncept nije loše ali zahteva znatno bolju scenarističku razradu od kasnijeg high concept rešenja da će on da istrčći maraton KAKO POSTATI HEROJ-style, kako bi mu se ona vratila.

Iako ima izvesne simetrije u trčanju sa venčanja i trčanju na maratonu, čak i u okvirima romcoma ovakva postavka je prilično neuverljiva. Dakle, pored prilično mediokritetskog, sporadično solidnog pisanja unutar scena RUN FAT BOY RUN pati od starog romcom problema a to je da se u high conceptu izgubi emocija koju bi junaci trebalo da razviju i da se razvoj njihove romanse previše uslovljava.

Uprkos svemu ovome, i priličnoj neopredeljenosti u smislu settinga (film je pisan za Njujork pa je sa ulaskom britanskih producenata prebačen u London), Pegg uspeva da ga digne na jedan dosta visok nivo, iako suštinski ne uspeva da prikrije činjenicu da ovo ipak nije prvorazredni proizvod.

Ipak, samim tim što je Pegg unutar Working Title priče, nadam se da će ga oni uskoro importovati u neki svoj romcom najvišeg kvaliteta.

* * / * * * *

KAKO POSTATI HEROJ

Juče sam pogledao KAKO POSTATI HEROJ Mladena Matičevića.

Ovaj film je uglavnom sniman u vreme dok smo Mladen i ja još govorili tako da sam poprilično upoznat sa događajima koji su u filmu prilično verno prikazani, i to mi je naravno pružilo posebno uživanje.

Film je izuzetno zanimljiv pošto govori o jednom nesvakidašnjem procesu, o čoveku koji u 40 godina odlučuje da istrči maraton, i da se od 120kg težine svede na meru u kojoj će tu ideju moći da realizuje.

Usput nailazi na osporavanja u svojoj okolini, kao i na okolnosti koje ga u tome sprečavaju.


Najmanje zanimljiv deo filma su pomalo izveštačeni sukobi sa kumom Goranom Terzićem i drugom Aleksandrom Srećkovićem Kuburom u kojima zapravo nema istinske drame niti istinskog osporavanja, i koji su poprilično artificijelni. Inače, u prvobitnoj varijanti sam i ja imao predviđeno mesto u filmu kao lik koje je podržavao Mladena u istrčavanju maratona a i kao neko ko je u tom momentu trčao vlastiti maraton prohodavanja posle preloma kolena.

Međutim, sam Mladen je apsolutna zvezda i njegov lični napor i podvig su izuzetno filmični.
U svakom slučaju, KAKO POSTATI HEROJ je najbolje dugometražno parče koje je iznedrio naš film do ovog momenta u 2007. Obavezno ga pogledajte.