INDIJSKO OGLEDALO

INDIJSKO OGLEDALO Zorana Amara, po scenariju Aleksandra Popovića, stoji kao jedna od najgorih šund komedija osamdesetih kada je ova forma cvetala uz pomoć finansiranja moćnih distributerskih i prikazivačkih kuća. 

Neobično je da Popović potpisuje ovakav scenario ali u suštini nije to ni skroz čudno jer ko zna šta je on zamislio a šta je završilo na filmu. Uostalom, Popović je bio hiperproduktivan i nije imao ujednačen kvalitet opusa, a u ovom filmu postoje određeni lirski momenti i dijaloške bravure koje podsećaju na njega.

Pa čak i sama situaciona postavka i neki glumci u podeli poput Slobodana Aligrudića sugerišu da je ovde dovedena jača ekipa od one koja je pohodila Čalićeve i Prelićeve filmove. Međutim, ova priča o seoskom rukometnom klubu koji je opsesija lokalnih javnih faktora i njihovom pokušaju da nameste njegov prolazak u prvu ligu ostaje samo kostur za plasiranje mase mahom stupidnih i neduhovitih gegova.

Amarova režija je diletantska, neosmišljena, bez osećaja za atmosferu, izbor objekata i film jedino što ima su natprosečno dobri glumci, i po talentu i reputaciono. Ipak, nisu naši glumci ipak nikada bili dovoljno probirljivi da izbegnu ovakve zamke.

U istoriji ipak, INDIJSKO OGLEDALO ima izvesno mesto, naime, reč je o jednom od retkih filmova u svetskim okvirima, na temu rukometa, uz malobrojne azijske filmove o tom sportu.

BRAĆA MUSEMIĆ

Edin Isanović i Nihad Ušanović snimili su film o Braći Musemić koji se samim činom prikazivanja na festivalu AJB Docs kvalifikuje kao film ali mislim da bismo ga počastili statusom televizijskog dokumentarca.

BRAĆA MUSEMIĆ je priča o Vahidinu i Nusrefu Musemiću, dvojici čuvenih bosanskih špiceva koji su obojica doneli titulu Sarajeva u doba SFRJ i Velike četvorke i svaki na svoj način obeležili svoju epohu. Dakle, da, svaki je imao svoju epohu, nisu se bavili fudbalom u isto vreme jer je Vahidin petnaest godina stariji. Praktično to već samo po sebi bi moglo biti zanimljiva karakteristika njihove priče ali otprilike pola filmovi autori čak ni ne kažu taj podatak i gledalac koji ništa ne zna o njima misli da su oni savremenici i da su njihovi uspesi bili istovremeni i uporedivi.

Dokumentarni film je izrazito vizuelno neinspirisan, a i ono što u njemu deluje kao bljesak ideje koji iskoračuje iz talking heads estetike je čist kliše i mahom se tiče snimaka iz drona njihove rodne Janje.

Arhivski materijal je s druge strane dosta dobar jer ima dosta privatne arhive koja nije naročito ekspresivna ali nije česta u našim dokumentarcima.

Na kraju, BRAĆA MUSEMIĆ gotovo da ne razumeju šta je zaista zanimljivo u sudbini ove dvojice sportista, i mnogo se vrti u krug u nekim privatnim pričama koje nisu naročito konkluzivne.

Isanović i Ušanović bi morali još mnogo da uče da bi snimali bolje televizijske priloge. Braća Musemić su odlična prilika ali nisu dobili adekvatan film o sebi, za sada.

TIGAR

Da bih posle CREED 3 malo došao sebi, reprizirao sam TIGRA Milana Jelića, jedan od najrelevantnijih filmova u njegovoj rediteljskoj karijeri.

Po scenariju Gordana Mihića, Jelić je snimio dinamičnu socijalnu melodramu sa dosta crnog humora o bokseru koji u završnici karijere gubi svoju ženu, a potom i čast, da bi potom kao penzionisani sportista krenuo da radi skromne fizičke poslove koje mu pronalazi klub. Na tom putu upoznaje mladog delinkventa koji ga postepeno odvodi na svoju stranu pogleda na svet iako je inicijalno sportista hteo da ga prevaspita.

Međutim, u društvu koje truli, delinkvent je onaj koji deluje i zrelije i spremnije za životne izazove, i sportista ubrzo od prevaspitača postaje prevaspitanik, pošavši polako stranputicom sitnog kriminala.

Mihićeva slika jugoslovenskog društva poznog titoizma prikazuje svet razoren korupcijom, konzumerizmom i partokratijom, u njemu amaterski sport postoji kao poseban vid gladijatorske perverzije gde borci više nisu zaista kao rimske preteče tu da bi svojim nasiljem zabavljali publiku već da bi bili hobi partijske nomenklature srednjeg ranga.

Jedina instanca u kojoj sistem funkcioniše jeste kažnjavanje "malog čoveka" i onemogućavanje njegovih naivnih pokušaja da "izmuva" malo sreće za sebe.

Predrag Popović Pega je slikao ovaj film vibrantno u svom stilu. Kadriranje je energično, sa dosta pokreta kamere i snimanja iz ruke, koje je inače karakterisalo najbolje radove ovog direktora fotografije. Jelićev rad sa glumcima uspeva da izvuče maksimum iz onoga što donose zvezde a podela je ispunjena personality actorima dobro postavljenim u funkciju.

Zanimljiva je upotreba muzike sa radija koji igra važnu ulogu u životima ovih usamljenika, premda sama selekcija pesama ne deluje do kraja osmišljeno.

TIGAR je fina vremenska kapsula o početku kraja jednog društva kog više nema, ali je i dalje to dosta dobar i emotivno ubedljiv film o amaterskom boksu i onome što sledi posle njega, a ne razlikuje se puno od kapitalističke brutalnosti profesionalnog.

* * * / * * * *

CREED 3

Nije lako snimiti loš film o boksu. Gotovo je nemoguće sa solidnim budžetom i Michael B. Jordanom snimiti loš film o Adonisu Creedu. Ali, snimiti tri loša filma za redom o Adonisu Creedu sa Michael B. Jordanom je pravi podvig.

Treći loš film zaredom režirao je Michael B. Jordan. U trećem delu Adonis je već u onoj fazi kad se Rocky povukao ali je još dovoljno fit da se može vratiti u ring a da to nije groteska - a biće i toga. E sad, sam Jordan iako nije mlad nije baš ni u godinama u kojima bi se uspešan bokser povlačio tako da možemo reži da on ovde malo trči pred rudu. U filmu on deluje veoma fit ali u redu, Adonis je druga generacija šampiona i recimo da zna za jadac, da neće da se povlači kao olupina i mentalni odnosno fizički invalid.

Kada mu se pojavi drug iz detinjstva koji je upravo izašao sa duge robije, za koju je delimično odgovoran i sam Adonis, on mu pruža ruku i pomaže mu da postane bokserski profesionalac, iako kreće u poznim godinama. Jasno je da će ga prijatelj ugristi za pruženu ruku i da će Adonis posle tri godine morati da se vrati u ring.

Film je zaista užasan gotovo u svakom pogledu. Idejno, pa čak i produkciono je skroman, i jedini koji donosi nešto što liči na emociju jeste Jonathan Majors u ulozi verolomnog, frustriranog prijatelja koji dobro kanališe servilnost i socijalnu neprilagođenost čoveka koji je izašao posle duge robije. Nesrećni Majors je ubrzo posle ovog filma upao u nevolje koje ga mogu skupo koštati, a u ovom filmu je on jedini znak života.

Scene porodičnog života, melodrame, svaki odnos među ljudima, to je sve istinski užasno, čak i vizuelno. Borbe su mediokritetske. ROCKY je krenuo kao socijalna drama, pa je postao rutina, pa je postao camp, pa je postao groteskni bookend. CREED je od samog početka jedna užasna konfekcija, mediokritetska kad se biju, i telenovelistična kad se vole, jedan kolaps i izvrgavanje ruglu svega onoga što smo navikli da dobijamo zdravo za gotovo.

Nedavno sam gledao SOUTHPAW, film koji samo sa par zahvata uspeva da dovoljno osveži formulu kako bi je učinio relevantnom. Čak i taj film koji ne bih sad smeštao u neki panteon sporstkog filma, deluje kao Mannov ALI u odnosu na ovo.

CREED je serijal koji me posebno iritira svojim propuštenim prilikama a sad shvatam da mu se vraćam upravo zbog neverice da će autori i dalje uspevati nemoguće.

* 1/2 / * * * *

PAIN & GAIN

Reprizirao sam PAIN & GAIN koji nisam gledao još od vremena kada je izašao i moram reći da mi je utisak isti kao onomad. Ovaj pokušaj grown up filmmakinga uz primenu njegovih tradicionalnih tehnika, meni nije bio potreban da shvatim kako je Michael Bay dobar reditelj. Međutim, u slučaju 13 HOURS trebalo mi je vremena da ukupno prihvatim njegove pokušaju grown up filmmakinga. Recimo, taj film mi je znatno napredovao u percepciji u odnosu na PAIN & GAIN.

U filmu PAIN & GAIN Michael Bay vrlo inteligentno pravi naličje svojih akcijaša. Smešten u Majami i sa junacima koje igraju Mark Wahlberg, Rock i Anthony Mackie, Bay praktično ima sve sastojke za nove BAD BOYSe ali umesto toga snima FARGO, manje-više istim tehnikama kao što je radio BAD BOYS, uz određenu intruziju post-skorsezeovskih postupaka.

Bayov testosteronski pristup savršeno odgovara ovoj priči čiji su protagonisti bodibilderi u manje-više neprekidnoj intoksikaciji kako vlastitim tako i veštačkim hormonima u svetu dekadentne niže klase bogataša u Majamiju prema kojima čovek nema puno griže savesti. 

Kada čoveku kog su oteli, mučili i orobili, policija ne veruje, nema bolje ilustracije sive zone u kojoj su se ovi tupani našli, pokazavši se gorim utoliko što su tragajući za pametnom kombinacijom koja će ih obogatiti našli zlo.

Bay umnogome odstupa od istinite priče i prilagođava je svom senzibilitetu. Stoga film sebi može da dozvoli čak i mini-akcionu završnicu kakve u stvarnosti nije bilo. Međutim, istina o ovim ljudima i njihovom moralnom i ljudskom sunovratu je tu.

Sa ovim filmom nisam imao previše problema ni onda ni sad, a ostali su isti. Uprkos visokom tempu izlaganja u prvoj polovini, ona postaje zamorna i film zapravo dolazi "na svoje" tek u drugoj polovini. Trajanje je u odnosu na potencijale priče nešto duže nego što treba i ima par scena koje su otišle stepen više u karikaturalnosti nego što treba. Ali, u principu, da, ovo je dobar pokušaj Michaela Baya da snimi film Braće Coen.

Ono što je međutim meni fundamentalno smetalo, mada nema veze sa filmom jeste to što meni kako tekoh nije bilo potrebe da Bay dokazuje bilo šta, a naročito ne da je dobar reditelj. Tako da na kraju, uprkos tome što je ovo dobar film, ipak bih više voleo da je on ove glumce skupio za potrebe nečega "njegovog" i "karakterističnog" za njega.

13 HOURS je potpuno drugačiji slučaj. On je odmak od onoga čime se Bay bavi, iako u njemu ima mnogo više potera, pucnjave, borbe i sl. I taj film vidim kao "neophodniji", a danas i zanimljiviji, iako mi je isprva PAIN & GAIN ostavljao superiorniji utisak. Danas, prosto više nije tako. Ali, sve ostalo je isto kao pre.

* * * / * * * * 

LADY BALLERS

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

THE TURKEY BOWL

THE TURKEY BOWL je film koji je režirao Greg Coolidge po scenariju koji potpisuje zajedno sa Kirkom Wardom. Nažalost, njihova reputacija iz serija WAYNE i CONTINENTAL u ovom filmu nije dosegnuta.

THE TURKEY BOWL je sportska komedija kakvu smo videli dosta puta i njen najmanji problem je svakako to što je reč o razgaženom klišeu. Naprotiv, upravo ta mustra i njeno dosledno praćenje čine jedan od aduta ovog filma.

Problem je u tome što film nije naročito smešan. Jasno se prepoznaju situacije koje su mišljene kao duhovite ali film ne dobacuje do smeha, više do toga da nam nije neprijatno kako humor promašuje. Ono što sam gore naveo kao kliše stoga tu umnogome pomaže jer film barem ima "priču" koja može da se prati kada smeha nema.

Coolidge i Ward su uspeli da skupe solidnu podelu. Glavnog junaka igra Ryan Hansen, njegovog najboljeg druga Matt Jones a antagonistu Alan Ritchson. Ipak, reklo bi se da ovi momci previše B da bi izneli film, uprkos činjenici da Ritchson sada ima solo seriju koja me unekoliko osporava.

Sama realizacija je korektna, THE TURKEY BOWL spada među one komedije čiji autori vode računa o tome šta će se dešavati na ekranu i kako će izgledati. Ipak, uprkos mejnstrimičnom izgledu, film nije uspeo da ostavi trag u bioskopima.

* * / * * * *

GRAN TURISMO

Još od nastupa Dirka Digglera na parkingu u filmu BOOGIE NIGHTS nisam video ovakvo poniženje nekog filmadžije kao što je GRAN TURISMO Neilla Blomkampa.

U njemu je Neill na neki način dobio porciju svega onoga protiv čega je stajao i onoga što je svojim radom razobličavao - od transgreisvnog i kreativnog reditelja filmova sa tentpola kapacitetima sveden je na potpisnika jednog generic filma koji je više generic od onoga kako danas ti filmovi izgledaju.

Sve ove strip ekranizacije, nastavci svega i svačega i sl. doveli su do nečega što izgleda kao kriza kreativnosti u Holivudu ali ja sam uvek stajao pri tome da kreativnosti ima jako mnogo ali se ulaže u potpuno besmislene projekte. GRAN TURISMO je međutim povratak onoga što jeste kliše gubitka kreativnosti u Holivudu.

Uprkos tome što priču potpisuju Alex Tse i Jason Hall, a scenario Hall i Zach Baylin, dakle sve redom kompetentni ljudi, sa posebnom ekspertizom upravo u svetu istinitih priča, GRAN TURISMO je film koji prvo ne uspeva da zaliči na bilo šta istinito a naročito ne na istinitu priču iako on to jeste.

Glavni junak ovog filma je Jann Marborough,  momak koji je igrao GRAN TURISMO a onda ušao na Nissanov turnir gde su sim vozači dobili priliku da voze prava trkačka kola i postigao potom značajan uspeh na Le Mansu. Ova priča je filmska ali je istinita, i prilično je neverovatna. Nažalost, u Blomkampovom filmu ova istina ne uspeva da bude išta više od cringy konstrukcije bazirane na naivnoj (mada eto život nas osporava) da se veština iz igre može preneti u stvarnost. Scenaristi i Blomkamp kroz ovaj najzanimljiviji aspekt dešavanja protrčavaju s pomalo naivne drame, da bismo onda došli u "letnji dan do podne" fazu auto trka gde se sve prepoznatljive tačke u priči, izvode s minimumom uverenja, a same trke su snimljene efektno ali bez one personalnosti i fetišizacije kakva je danas moguća, pa samim tim rezultati nisu ni blizu naslova kao što je RUSH.

Zach Baylin je pisao izuzetan scenario za KING RICHARD, ali doduše tamo je imao sjajnu podelu predvođenu Big Willom i reditelja Reinaldo Marcus Greena i taj film je delovao kao istinita priča izvedena u maniru valjano odmerenog povišenog realizma. Ovde nema ni traga tog kvaliteta, a ni Hall koji je radio AMERICAN SNIPER ne pruža ništa.

Archie Madekwe je odličan izbor za Janna ali Blomkamp ne izvlači nikakvu rolu dok David Harbour i Orlando Bloom ostavljaju jak utisak da ovde nije uspeo da dobije A-glumca koji bi možda mogao da digne celu stvar.

Jacques Jouffret je ovde dobio priliku da snimi jednu mejnstrim fotku, i ovde nema one visceralnosti ili atmosferičnosti iz MILE 22 ili FATHER STUa, i on je kopča preko film sa Reinaldo Marcus Greenom. I tu se negde preko Baylina i njega kopče sa Greenom i KING RICHARDom kao jednom od najuspelijih savremenih sportskih biopicova završavaju. Čak je i Jouffretova fotografija ovde sterilan mejnstrim što od njega ne bih očekivao ali eto desilo se.

Ovaj film nije mnogo koštao i to se vidi. Dakle, Blomkamp ovde nije izveo neki svoj kung fu i inovaciju i ne deluje da je dugo sniman, a to je bitan adut za ovu vrstu pokušaja globtroterskog spektakla.

GRAN TURISMO je igra bez zapleta. Međutim, eto, život je hteo da ona sama postane zaplet. No, Blomkamp to nije uspeo da iskoristi i snimi dobar film. Ali jeste snimio jedan sleeper za Sony koji nije u klasičnom smislu hit ali niko neće biti na gubitku. Nadajmo se da je ovim kupio kartu da se vrati u igru i da će je iskoristiti.

* 1/2 / * * * *

THE WORLD ACCORDING TO GARP

THE WORLD ACCORDING TO GARP je drugi pokušaj George Roy Hilla da ekranizuje kultni a nefilmabilni roman i ovog puta mu to uspeva, neuporedivo bolje nego u slučaju SLAUGHTERHOUSE-FIVE.

Uprkos. tome što verovatno deo gledališta može imati teškoće da shvati šta je svrha ove priče o životnom putu jednog neobičnog čoveka u neobičnim okolnostima, a to je nasleđe romana Johna Irvinga koje se ne može zaobići, ovo je jedna skrupulozna adaptacija koja pre svega pravi poučne poteze na polju dramaturgije.

Naime, George Roy Hill raznim filmskim sredstvima, počev od scenarija Stiva Tešića, preko ritma, vizuelnih i glumačkih rešenja uspeva da izgradi celinu od jedne suštinski epizodične strukture. THE WORLD ACCORDING TO GARP tehnički jeste sastavljen od hronološki poređanih epizoda iz života svog naslovnog junaka ali suštinski radi kao celina u kojoj je svaka epizoda organski povezana sa celinom. Dok je u SLAUGHTERHOUSE-FIVE taj osećaj da je junak "unstuck in time" gradio agresivnom epizodičnišću i fragmentacijom gde na kraju ništa više nije imalo veze ni sa čim, ovde radi suprotnu stvar - iz vremenski razdvojenih epizoda i životno separatnih situacija gradi osećaj celine, pre svega kroz junake i kontinuitet njihovih odnosa i međusobnih osećanja. 

Ovaj film je višeslojan, ali u osnovi funkcioniše kao jedna bildungs komedija, sa slojevima satire i društvene kritike ispod toga.

Robin Williams je glumac prema kome imam averziju a nisam ljubitelj ni Glenn Close, no oni nose film na impresivan način. Nema sumnje da bih neuporedivo više uživao s nekim drugim glumcima, ali ovima se ne može osporiti da su uradili ozbiljan posao.

Film je tehnički impresivan. George Roy Hill je u Warnerovoj produkciji snimio klasičan prestige picture u kom se nije štedelo da bi se cenjeni literarni izvornik preneo na ekran, i svojim raznim sposobnostima je učinio da sve funkcioniše, od glume do pada aviona na kuću u kom reditelj (inače pilot) ostvaruje kameo.

THE WORLD ACCORDING TO GARP je najviše u pogledu glumaca "film svog vremena" jer danas Robin Williams i Glenn Close znače mnogo više i nose neke dodatne konotacije ali postupak i sam izgled su veoma sveži.

* * * 1/2 / * * * *

THE TAKING OF BEVERLY HILLS

Sidney J. Furie je zagazio duboko u fazu tezgarenja kada je snimio THE TAKING OF BEVERLY HILLS, praktično DIE HARD rip-off koji je kupila Columbia a onda odlučila da ga ni ne pusti u bioskope kako treba, u kome glavnu ulogu Ken Wahl, velika televizijska zvezda koja nikako nije uspevala da iskorači u svet filma.

Ken Wahl igra kvoterbeka lokalnog tima koji dolazi na Beverli Hils povodom humanitarnog skupa na kom se skupio krem ovog naselja, da bi potom ostao zatečen tokom pokušaja lokalnih policajaca da isprave nepravdu što čuvaju bogataški kraj u kom oni sami ne mogu da priušte život, i da pod krinkom lažne ekološke katastrofe evakuišu stanovnike i poharaju im imovinu. 

Međutim, Wahl propusti upozorenje da je nastupila tobožnja opasnost zbog izlivanja hemikalije i sa policajcem koji se predomislio kreće da mrsi konce pljačkašima.

Imamo dakle sve DIE HARD momente osim što je sandbox ceo deo grada, ali ostalo je tu - počev od diverzije koja prikriva pravi karakter akcije negativaca.

Nažalost, Wahl pokazuje dobru volju i dosta energije, ima nekoliko prigodno goofy akcionih prizora ali ovo nije film koji bitno odskače od nečega što bi koju godinu pre snimio Cannon, i Furie, tada već na pragu sedme decenije pokazuje jednu efikasnost, ali ne i majstorstvo koje krasi njegova najbolja dela iz druge polovine šezdesetih. Naprosto ovo je ipak poprilično garden variety akcijaš svog vremena, sa manje para nego što ambijent u kom se dešava zaslužuje ali opet ne i bez sredstava.

Furie je barem u svemu ovome efikasan. Nije ni senka onog majstora koji je bio, ali pokazuje da je B-akcioni film preduzeće koje može da vodi s dve leve ruke.

* * / * * * *

MOMAK I DEVOJKE

MOMAK I DEVOJKE je bio frustrirajuće blizu toga da bude dobar Apollonov film. Naime, pored pouzdane realizacije Ivice Vidanovića, imao je i nešto najbliže star wattageu viđeno kod Apollona. Scenarista film Rok Radiša i Tamara Aleksić su se odlično snašli u glavnim ulogama. Iako je Aleksićka mnogo popularnija i uspešnija glumica od Radiše, ovde su pokazali jako uspelu hemiju i nastupili ravnopravno kao centralni par u romantičnom zapletu. Kada se tome doda odlično odabrana i visprena devojčica u ulozi deteta koje junak protiv svoje volje mora da čuva, i tako se i upoznaje sa svojom izabranicom - dobijamo tri osnovne role u kojima imamo dobar izbor glumaca i dobru glumačku igru što je za romantičnu komediju najvažnije.

Međutim, scenario Roka Radiše ima jedan suvišan pseudokriminalistički zaplet u kom pomalo pratimo ilustraciju šta se desilo sa ocem devojčice oko koje se gradi zaplet, suvišan i po miljeu u koji je smešten i po sadržaju i po pretencioznoj izvedbi koja odstupa od žanra. I uopšte mehanika zapleta mimo osnovne priče o detetu i dvolje ljudi koji se preko njega zaljubljuju uglavnom je nevešta i suvišna.

Isto tako, film umnogome zavisi od montažnih sekvenci kako bi pokazao razvoj odnosa, što ne samo da dobija jednu mehaničku manifestaciju već umanjuje broj izazovnih i važnih dramskih scena kroz koje se razvija odnos.

Dakle, nukleus filma iako nimalo originalan imao je potencijala, nukleus glumačke igre ga je i imao i razvio ga je ali je forma gotovo u svakom pogledu podbacila. Ipak, u deficitu ovakvih sadržaja kod nas, možemo reći da je reč o časnom pokušaju.

* * / * * * *

SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

THE LONGSHOTS

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *

SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

KALEV

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom je Aivar Kuusmaa jedan od najznačajnijih protagonista, rekao bih da je potpuno izgubio razum.

KALEV Ovea Mustinga, estonskog profesionalca sa čijim sam se radom upoznao preko špijunske serije REETUR, govori o istorijskoj sezoni talinskog Kaleva kada su osvojili poslednje prvenstvo SSSRa (iako je tehnički odigrano još jedno ali je bilo sa mnogo manje vanruskih timova). 

Ekipa Jaaka Salumetsa imala je u svom sastavu osvajača seulske medalje Tilta Sokka, bio je tu Aivar Kuusmaa ubitačni šuter, Babenko takođe kao i prvi i jedini Amerikanac u istoriji sovjetske like Gordon Jackson, igrač koji je recimo igrao pre toga neku poluprofesionalnu košarku u SAD ali je bio veliko osveženje iz više razloga.

Glavni junak filma je Jaak Salumets, doajen estonske košarke koji je navodno kao mladi sovjetski reprezentativac jednom nadigrao Doctora Ja (Juliusa Ervinga za mlađe) ali je imao problema sa Gomeljskim ali i Kondrašinom. Tako je Salumets osvojio samo jednu medalju na Eurobasketu 1973. godine iako se smatra da je mogao više.

U sezonu 1990/1991. Kalev ulazi kao ekipa rezigniranih ljudi. Kuusma je probao u Americi, Sokk je imao ponudu nije mogao da ode, Estonija se odvaja - narod ih smatra izdajnicima što se odlučuju da igraju sovjetsko prvenstvo a oni opet žele da igraju jer su košarkaši i žele da se takmiče i da od nečega žive, ali svaki potez im je pod lupom, naročito jer Salumets u sastavu ima Ruse, kako one iz Rusije tako i etničke Ruse rodom iz Estonije.

Salumets na nagovor Riha Soonika, svog sekretara kluba kreće da vesternizuje ekipu.i dovodi prvog Amerikanca u sovjetsku ligu a na terenu u pauzama igraju čirlidersice.

S jedne strane, KALEV je vrlo sveden. Iako je verovatno da imamo više likova koji su uključeni u priču ovde imamo jednog tipskog novinara kao predstavnika sedme sile koja je ometala ekipu, jednog zvaničnika Saveza kao predstavnika sovjetske države, i film je generalno racionalno i svedeno postavljen, kao i estonska košarka kada funkcioniše - rade ono što znaju i izbegavaju ono što im ne ide.

Otud ovde nema masovki ali ima dovoljno evokativnih rekonstrukcija nekih događaja. Fino je napravljen arhitektonski kontrast između progresivnijeg modernizma u Estoniji i haosa po unutrašnjosti Rusije, Ukrajine ili Tadzikistana gde se ide na gostovanja. U jednom trenutku Gordon Jackson, odrastao u detroitskom getu kaže da nikada nije video takvo siromaštvo, a saigrači mu kažu, "Nisi video Rusiju" i tada kreće njihova turneja po Lugansku, Saratovu i sličnim lokacijama.

U principu sam narativ o tome da je Kalev postao šampion je zanimljiv jer su Estonci uvek bili undersized ekipa i verovatno je haos u SSSRu, neigranje Litvanaca (iako su njihovi košarkaški radnici posle napada u Viljnusu podržali Kalev kao baltički vid otpora) itd. dosta pomogao tome. Ovde ima svega, kupovine utakmica, čime Kalev jednom pribegne, kupovine sudija, opšte korupcije i rasula ali i utiska da su centralne košarkaške vlasti radile protiv Kaleva.

Ipak, s druge strane, Musting nije prećutao šovinizam sa kojim su se suočili Rusi koji su se zatekli u Estoniji tada iako članovi Kaleva, tako da se može reći da je film uravnotežen.

Film ne ulazi, čak i ne imenuje do kraja konflikt koji gradi a to je konflikt između Salumetsa i starog sovjetskog trenera. U zbilji je to bio lično Gomeljski, a u filmu je to Kondrašin koji je zapravo koliko znamo njemu pomogao u karijeri, ali ga je Volnov iznova opstruirao, no u filmu je to izgleda spojeno pa u dvoboju sa Kondrašinom u finalu, punom lošeg animusa, Salumets trijumfuje.

Glumci u ulogama košarkaša deluju krupnije od estonskih igrača tog vremena iako su scene košarke generalno solidne i nema mnogo modernih zahvata u starinskoj košarci kao što često običavaju ovi filmovi prepuni sportskog patriotizma.

Kalev je jedan razuman, umeren film, i zanimljiva priča o jednom ekscesu iz istorije sovjetske klupske košarke.

* * 1/2 / * * * *

AIR

AIR Bena Afflecka je film koji se bavi jednom fusnotom iz istorije košarke koja je promenila sport.

Alex Convery je napisao istinitu priču o odluci Sonny Vaccara da stavi svoju reputaciju na crtu i celokupan godišnji košarkaški budžet Nikea uloži u jednog mladog rukija koji nije bio čak na prvi pik. Zvao se Michael Jordan.

Vaccaro je kasnije to uradio jednom i za Adidas kada je sličan potez napravio za Kobea Bryanta. I ponovo je pogodio, ali Nike danas ima Kobeov legacy, Adidasa se malo ko seti.

U vreme kada je Vaccaro odlučio da forsira ovaj rizik, Converse je držao najveći deo tržišta košarkaških patika. Nike ga je kupio 2003.

Dakle, Sonny Vaccaro je stvorio imperiju kakvu danas znamo ali je istovremeno kroz karakteristike Jordanovog ugovora sa Nikeom dao sportistima moć bez presedana i učinio da im samo klupsko angažovanje bude sekundarni izvor prihoda što je na neki način i deformisalo i pomoglo sport.

Iza ove priče stoji film o jednom apsolutnom autsajderu, hazarderu ali i bukvalno kockaru, zaposlenom u firmi koja je u usponu ali ne vidi neki biznis u bavljenju košarkom. On međutim prepoznaje da je Jordan budući superheroj sporta i to na osnovu njegovog čuvenog koša sa koledža, na osnovu njegovog držanja, stava, načina na koji je primio loptu za koju su svi mislili da ide Worthyju. Sa njegovim utiskom da je Jordan superheroj zapravo i kreće nova era sportiste superheroja koju je načeo Ali, ali do kraja definisao upravo MJ.

Međutim, u datom trenutku, sama košarka, sama NBA kao organizacija, stanje na tržištu itd. išli su nasuprot Vaccarovog instinkta.

Na delu je dakle priča o autsajderu koji jedini veruje u nešto a na kraju uspeva i svi ostali shvataju da je bio u pravu i počinju da veruju sa njim.

Videli smo to sto puta, ali to i jeste priča koja ne izlazi iz mode, baš zbog toga što je poneko ponekad majstorski izvede kao Affleck.

U tom smislu, sve ove partikularnosti su nevažne, AIR funkcioniše i kao priča o nekom čoveku koji je mogao biti izmišjen, naprosto Affleck je izveo jedan old school holivudski film o borbi, o autsajderima i snu i njegovom ostvarenju, samo sada u srednjim godinama, iznova u ekipi sa Mattom Damonom, svojim saigračem iz GOOD WILL HUNTINGa kojim su pokazali da su zapravo veoma ozbiljni kreativci.

U odnosu na Converyjev inicijalni scenario, tačno se oseća rukopis kako je iz njega eliminisana ona nevažna naknadna pamet i očuvana ona neophoda, a potom kako su u realizaciji čak i teško svarljivi message movie momenti, Richard Curtis speechevi i slične intervencije spakovane u nešto efektno, gde nešto što bi izazivalo averziju izaziva prijatan smešak pun ironije.

Dakle, Affleck je napravio film koji je među najuspelijim predstavnicima nečega što smo mislili da nam stiže zdravo za gotovo, i ovo je superioran segment njegovog košarkaškog diptiha početog pred koronu sa THE WAY BACK Gavina O'Connora. 

Robert Richardson koji je možda i najveći živi direktor fotografije ima poslednjih godina malo hit and miss rezultate. AIR međutim pripada prvoj grupi, i nudi jednu doduše upadljivu estetsku intervenciju a to je rekonstrukcija looka osamdesetih u fakturi slike. To je jako dobro izvedeno, snažno evocira atmosferu. Ovo je film u kom se dosta govori, iako Affleck pokušava da to razigra, ali ne treba da brinemo - ne zaboravite Robert Richardson je slikao Stoneov TALK RADIO, doktorsku disertaciju o tome kako uspešno snimiti vibrantan film u kom se mnogo priča.

Matt Damon je u vajbu iz STILLWATERa, u pogledu boyish goodlooksa poništen, ugojen ali i dalje energičan. On je ključna figura celog ovog poduhvata, sa inteligentnom podrškom Jasona Batemana i samog Afflecka.

Jordana nikada ne vidimo kao junaka osim po obodima kadra i Viola Davis je glavni predstavnik porodice u ulozi njegove majke. Treba imati na umu da su u biopicovima o NBA zvezdama, majke vrlo često način na koji se prilazi temi - setimo se televizijskih filmova o Isiah Thomasu i Kevinu Durantu. Alfre Woodard je ostvarila čak veoma upečatljivu rolu kao Thomasova majka a Viola Davis igra majku tolike ikone, da je njen istorijski značaj nekako čak i nadilazi iako je veoma cenjena glumica. Ali Viola je stari školovan kadar i obavlja zadatak taman onako kako treba.

AIR je prva produkcija studija koji su napravili Damon i Affleck - Artist Equity, sa idejom da bude United Artists našeg doba i da učini stvari isplativijim za umetnike. Na neki način ova priča je jako dobar manifest za celu tu koncepciju jer govori o jednom sličnom slučaju iz sveta sporta.

AIR je izuzetan film na temu sporta. Posle KING RICHARDa ponovo imamo šampiona i GOATa koji je dobio dostojan film o jednoj maloj priči kroz koju razumemo veliku.

* * * * / * * * *

NE IGRAJ NA ENGLEZE

NE IGRAJ NA ENGLEZE je naslov koji svi znamo čak i ako ne znamo tačno šta je tako naslovljeno. Reč je o veoma uspelom pozorišnom tekstu na osnovu kog je potom nastala rado gledana serija.

Iz nje je nastao i film - kažem iz nje jer je pored teksta preuzeta i glumačka podela.

U životu nema garancija ni za šta. Ipak, možemo da priličnom sigurnošću da očekujemo žestoko blamiranje na RTSu.

U životu nema garancija da će na osnovu dobrog dramskog teksta nastati dobar film. Međutim, Slobodan Pešić koji ništa značajno nije radio od filma SLUČAJ HARMS, snimio je film u kom na Đurđevićevom naslovu i posmrtnim ostacima teksta parazitira neka njegova bizarna vizija kombinacije komercijalnog filma najnižeg nivoa i art house postupka najnižeg nivoa iz prohujalih vremena koji više ne postoji ni u parodijama umestnosti. Ovo nije ekranizacija Đurđevićevog komada, mada se neki delovi priče i dijaloga javljaju u filmu, ovo je samo zloupotreba tog naslova za snimanje jedne tehnički neispravne i umetnički potpuno bezvredne nebuloze koja praktično vređa umetnika koji je napisao pozorišni komad.

Kada ovo smeće već nije imalo producenta koji bi postavio pitanje Pešiću, "Izvini, a što mi kupismo ovaj komad, kad ti snimaš nešto drugo?", jer je previše očekivati producenta koji shvata da ovaj snima potpuno đubre - onda je barem RTS - koji zna šta je ovaj komad jer ga je snimao za TV teatar - mogao da ne pusti ovaj sramotni video zapis koji nazivamo filmom samo utoliko jer živimo u eri u kojoj autor verbalno definiše šta je proizveo.

Dakle, RTS je u subotnje veče, u 21h, u sred prazničnog prime timea pustio ovaj film. Već znamo da RTS kipti od privrednog kriminala. Znamo da se preplaćuje, da se finansiraju emisije koje se ne emituju. Zašto ovaj film - ako je već morao biti otkupljen - nije uzet i ostavljen neprikazan, što bi bilo najplemenitije ne samo prema autorima, ne samo prema piscu čiji je rad evidentno zloupotrebljen, već i prema publici koja ipak misli da u životu ima garancija - recimo da će na RTSu u 21h u subotu pred praznik, videti nešto smisleno.

Međutim, garancija ipak ni za šta nema. NE IGRAJ NA ENGLEZE je pušten pred ljude.

A DAY OUT

Alan Bennett je ostvario plodnu saradnju sa Stephenom Frearsom na britanskoj televiziji i televizijski film A DAY OUT iz 1972. godine je jedna od njih. Ovaj film prati članove biciklističkog kluba Halifax koji polaze na izlet i onda na tom putu nailaze na razne prepreke, najviše u međusobnim odnosima.

Nažalost, Bennettov pristup tekstu u ovom filmu mi nije bio do kraja jasan i nije mi prijao. To je neka svedena, pomalo apsurdna engleska dramedija u kojoj je neizrečeno bitno koliko i izrečeno a izrečeno je prilično bezveze.

Zanimljivo je da se decenijama kasnije, Frears vratio biciklistima snimivši film THE PROGRAM o Lanceu Armstrongu i njegovoj doping aferi, bioskopski film sa bitno drugačijim predznakom.

MATCHFIT

Čuveni sportski novinar specijalizovan za fudbal, jedan od najvećih doajena u toj oblasti Brian Glanville napisao je kratku priču koju je u serijalu televizijskih filmova RED LETTER DAY adaptirao Willis Hall.

U energičnoj izvedbi potcenjenog Gordona Flemynga koji je uprkos nekim izuzetnim, iako neprepoznatim filmovima, veći deo svoje karijere proveo na televiziji, ova priča o mladom pacijentu jednog engleskog sanatorijuma koji sreće svog idola, fudbalskog trenera kog veoma poštuje, dobija pored sentimentalne i jednu u suštini vedru notu.

Glavni junak ima ulogu straight guya od kog se odbijaju ekscentričnosti drugog glavnog junaka, sujetnog fudbalskog trenera ozbiljno narušenog zdravlja koji hrli ka oporavku ne bi li ponovo počeo da se bavi onim što ga je i gurnulo u bolničku postelju a to je vođenje fudbalske ekipe. Pun gorčine prema protivnica i ubeđenja da sve najbolje zna, trener na samrti galavnizuje svog mladog sapatnika pomažući njegovom boljem oporavku ali lagano iscrpljujući sebe.

MATCHFIT uspeva da bude i sentimentalan ali i "muški" mali film, u kom je ishod poznat ali je izveden sa punim ubeđenjem.

THE LONG ROAD TO THE HALL OF FAME: FROM TONY KING TO MALIK FARRAKHAN

Tony King, poznat danas kao Malik Farrakhan je čovek kog sam upoznao pre ravno 20 godina na prvom beogradskom koncertu Public Enemyja. Ostavio mi je utisak zanimljivog lika, veterana raznih političkih procesa, rasnih trvenja i dešavanja. Sećam se da sam se raspitivao malo kod njega o nekim Blaxploitation facama koje volim i to je bilo manje-više to.

Tony King je šef obezbeđenja Public Enemyja od druge godine njihovog rada kada su ga upravo Farrakhanovi ljudi preporučili i ovaj film bez mnogo intervencija prikazuje njega i njegovog brata "danas" ali i u periodima ranije.

Ovaj film iz 2015. godine prikazuje trenutak kada su Tony i njegov brat Charles bili predloženi za ulazak u Hall of Fame kao prva dva rođena brata afroameričkog porekla u istoj ekipi, a zaigrali su za Buffalo Billse. Treba imati na umu da su oni u onom domenu rekorda, da ne kažem bizarnih dostignuća i da nisu bili bitni NFL igrači.

Posle NFLa, Brother Malik ulazi na film i igra epizode u nizu filmova među kojima su neki baš superkultni kao GANJA & HESS a on se posebno ponosi ulogom u SPARKLE u kom je rano pojavljivanje Irene Cara što je na neki način imalo refleksiju na Luhrmannovu seriju THE GET DOWN ali to je neka druga priča.

Brother Malik je čovek koji je bistriji nego što je prikazan u ovom filmu. Proveo je vreme pored sjajnih govornika ali on nije jedan od njih. Vrlo često izgovara opšta mesta i autor ga ne uvodi u zanimljivije segmente priče. Možda je to opservacioni momenat, možda nešto drugo ali do kraja ostaje utisak da se o Brother Maliku mogao napraviti artikulisaniji film.

Pa ipak, ako vas zanima Nation of Islam, Public Enemy, Blaxsploitation a pomalo i NFL, ovde opet ima za svakoga ponešto važno.

* * / * * * *