NE IGRAJ NA ENGLEZE

NE IGRAJ NA ENGLEZE je naslov koji svi znamo čak i ako ne znamo tačno šta je tako naslovljeno. Reč je o veoma uspelom pozorišnom tekstu na osnovu kog je potom nastala rado gledana serija.

Iz nje je nastao i film - kažem iz nje jer je pored teksta preuzeta i glumačka podela.

U životu nema garancija ni za šta. Ipak, možemo da priličnom sigurnošću da očekujemo žestoko blamiranje na RTSu.

U životu nema garancija da će na osnovu dobrog dramskog teksta nastati dobar film. Međutim, Slobodan Pešić koji ništa značajno nije radio od filma SLUČAJ HARMS, snimio je film u kom na Đurđevićevom naslovu i posmrtnim ostacima teksta parazitira neka njegova bizarna vizija kombinacije komercijalnog filma najnižeg nivoa i art house postupka najnižeg nivoa iz prohujalih vremena koji više ne postoji ni u parodijama umestnosti. Ovo nije ekranizacija Đurđevićevog komada, mada se neki delovi priče i dijaloga javljaju u filmu, ovo je samo zloupotreba tog naslova za snimanje jedne tehnički neispravne i umetnički potpuno bezvredne nebuloze koja praktično vređa umetnika koji je napisao pozorišni komad.

Kada ovo smeće već nije imalo producenta koji bi postavio pitanje Pešiću, "Izvini, a što mi kupismo ovaj komad, kad ti snimaš nešto drugo?", jer je previše očekivati producenta koji shvata da ovaj snima potpuno đubre - onda je barem RTS - koji zna šta je ovaj komad jer ga je snimao za TV teatar - mogao da ne pusti ovaj sramotni video zapis koji nazivamo filmom samo utoliko jer živimo u eri u kojoj autor verbalno definiše šta je proizveo.

Dakle, RTS je u subotnje veče, u 21h, u sred prazničnog prime timea pustio ovaj film. Već znamo da RTS kipti od privrednog kriminala. Znamo da se preplaćuje, da se finansiraju emisije koje se ne emituju. Zašto ovaj film - ako je već morao biti otkupljen - nije uzet i ostavljen neprikazan, što bi bilo najplemenitije ne samo prema autorima, ne samo prema piscu čiji je rad evidentno zloupotrebljen, već i prema publici koja ipak misli da u životu ima garancija - recimo da će na RTSu u 21h u subotu pred praznik, videti nešto smisleno.

Međutim, garancija ipak ni za šta nema. NE IGRAJ NA ENGLEZE je pušten pred ljude.

TOOMAN

 TOOMAN Morteze Farshbafa je zanimljiv scorsesovski film o usponu i padu ovinsika od fudbalskog klađenja koji u jednom trenutku stiče gotovo magijsku sposobnost predviđanja rezultata ali kako se bogati i penje na vrh tako polako gubi sve važne ljude i odnose u životu.

Film je po svom karakteru jedan veoma jednostavan moralitet, napisan maltene po postulatima magijskog realizma ako gledamo celinu i šta ona pokušava da kaže.

Međutim, sam sadržaj je skorsezijanski jer prikazuje junaka u veoma jasno determinisanim socijalnim okolnostima, u jednom visokoestetizovanom, frenetičnom ritmu, sa puno nemira u pokretima kamere kojima se pokazuje disperzija njegove pažnje i haotičnost postojanja u kojoj on pronalazi centar u klađenju koje u osnovi ritualističko, hazardersko ali i na nekom specifičnom nivou emotivno.

Junak ulazi u fazu sloma tokom jedne utakmica srpske reprezentacije što je nama dobro poznato stanje. Kada se opkladi na srpsku reprezentaciju, svakome odavde postaje jasno da je ovo priča o tome da je kocka zlo. Ali kad vidimo da opkladio na Krstajićevu Srbiju protiv Kostarike, shvatamo da je đavo tema priče.

Vremenom počinje da krši pravila koja je sam postavio kao što je recimo da se nikada ne kladi na tim za koji navija a vremenom krši i sva ostala, sve do tačke kada pobede na klađenju ne mogu da zamene smisao kog više nema.

Film traje predugo mada je dinamičan za gledanje, i u završnoj trećini počinje malo da se gubi nit. Međutim, ovaj iranski film je vizuelno potpuno atipičan za njih i veoma slobodan u prikazivanju života jedne marginalne grupe i njene anksioznosti i nesposobnosti da se uklopi u društvene tokove.

Film je inače smešten u turkmenski milje, pa se bavi i konfliktima kultura na tom nivoa premda tu nema značajnijih zahvata.

* * * / * * * *

LAY THE FAVORITE

Ne sreću se često potpuni promašaji značajnih i veštih reditelja kakav je LAY THE FAVORITE Stephena Frearsa. Ovaj film je imao dva puta, jedan da ode u pravcu respektabilnog HIGH FIDELITY sa kojim deli reditelja, scenaristu i koncept All-Star podele ili da ode put radova koje kao producenti potpisuju 50 Cent sa tandemom Emmett-Furla. 50 Cent i Emmett-Furla su pretegli, iako se barem 50 Cent ne može optužiti da je imao ikakav kreativni ili glumački input.

Frears je reditelj čiji rad i danas može da donese vrhunski kvalitet a samo mali pogled unazad, u njegovu britansku fazu, pokazuje kakav je to potencijal bio, dočim je u Holivudu uglavnom takav potencijal i ostvario. Međutim, LAY THE FAVORITE je uleteo u nekom raskoraku a Frears uprkos izvanrednoj glumačkoj podeli, nije uspeo da izvuče kvalitet iz adaptacije memoara Beth Raymer, kao ni iz glumaca koji su izuzev već standardizovanog underplaya Bruce Willisa strašno podbacili. To naročito važi za Rebeccu Hall u glavnoj ulozi.

Međutim, niko sem Frearsa nije pojedinačno kriv. Osnovni problem filma je njegova sitkomasta režija, letargičan odnos prema junacima i priči, narativ koji se raspada po svim šavovima, i poznati glumci koji samo doprinose čemernom utisku jer na njihovim licima vidimo likove iz mnogo boljih filmova.

Frears do sada nije imao ovakav film koji bi najradije svi zaboravili. Međutim, šteta je što bi da je Frears bio u formi, saradnja sa njim bila koristan dodatak ovoj ekipi sa bogatim glumačkim iskustvom jer on stvarno jeste jedan od važnijih reditelja svoje epohe.