MOND

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *

ROAD HOUSE

 Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zato bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Conor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *

EMBATTLED

 EMBATTLED Nikolaja Sarkisova, ovom prilikom prigodno potpisanog kao Nick Sarkisov je film u nekoj čudnoj američko-ruskoj produkciji koji možda i ponajbolje sumira sve ono najbolje što se može videti poslednjih godina o korozivnim mačo muškarcima iz Heartlanda.

Odakle se Sarkisov pojavio i snimio ovakvu filmčinu, sa maltene nepogrešivom glumačkom podelom, ja ne znam. Cela Sarkisovljeva priča je čudna, njegova biografija deluje ili skroz bizarno ili krajnje fishy, izaberite sami, te samim tim činjenica da je snimio OVAKAV film deluje skroz nerealno, ali hej EMBATTLED je tu.

Snimljen je po scenariju Davida McKenne, kultnog pisca moje generacije zbog filma AMERICAN HISTORY X, i ovde se on vraća snagom koju nije pokazao posle tog filma iako je neko vreme radio dosta da bi mu potom zvezda ugasnula, koliko sam shvatio zbog izvesne nekooperativnosti. Da li je ovo kambek? Teško je reći, EMBATTLED je jedan od onih filmova koji su mnogo bolji nego što je iko očekivao ali nemaju iza sebe infrastrukturu da ih izgura dovoljno daleko. No, što se mene tiče, McKenna ovde pravi kambek što nije lako jer pored AHX volim i njegov scenario za nastavak SCARFACEa u formi igra kojim me je zarazio Mehmet.

EMBATTLED je priča o sinu megapopularnog MMA borca iz Alabame koji živi sa majkom i bratom ometenim u razvoju, i jedva sastavljaju kraj s krajem jer iz nekog razloga prebopgati otac ne plaća alimentaciju. Razlozi za to su naizgled nejasni jer prihvata sinove, ali kako se priča razvija shvatamo da u porodici postoji trauma nasilja koja je podelila nekadašnji bračni par.

Smešten u svet MMA koji podilazi najnižim porivima raje iz Heartlanda, ovaj film maksimalno kapitalizuje kroz prikaz tog miljea ali i kroz strukturu borilačkog filma. Sve ono što je napipao Gavin O'Connor u WARRIORu ovde je "leglo" i desilo se kako treba, počev od podele koja je perfektna na svim mestima, a predvodi je Stephen Dorff koji je proteklih godina ulazeći polako u šerifovske godine postao zaista prejeben tip, i ovde je ščepao lik za gušu i nije ga pustio do kraja.

Teško je reći da Dorff nema veliku karijeru, snimio je zaista za svog vakta sve i svašta, od pobednika Venecije, do kultnih strip ekranizacija, ali nije postao zvezda. To ga dovodi u poziciju da često igra likove ispod nivoa svog umeća, ali nadam se da će role kao što je ova vfemenom da pokažu kakav talenat se tu nalazi i da ga treba iskoristiti dok je još u snazi.

Ako je Dorffova rola galvanizovala film kao celinu, važno je naglasiti da su i svi ostali glumci sjajni i da imaju neverovatnu hemiju, od Darrena Mana u ulozi sina, do Elizabeth Reaser u ulozi majke. Colin McKenna sin Davida McKenne igra sina ometenog u razvoju zbog Williamsovog sindroma i on ima taj problem i u stvarnosti. Prikaz osobe sa smetnjama u razvoju je veoma topao, duhovit, bez ikakve preterane sentimentalnosti i veoma je afirmativan i koliko god ta reč bila istrošena "osnažujući".

U vizuelnom pogledu, Sarkisov se drži povišenog realizma, inscenacije su energične a Holanđanin Paul Ozgur, direktor fotografije u usponu, pokazuje da je dorastao najozbiljnijim zadacima.

MMA borbe su pokazane energično, krvavo, uzbudljivo i odbojno u isto vreme, baš kako treba. EMBATTLED izvlači maksimum iz oslanjanja na MMA milje, i u domenu animiranja publike i u domenu socijalne kritike koju iz toga može da proizvede.

Kako je ovako jak senzibilitet za jednu par excellence američku temu pronašao Sarkisov ostaje pitanje, ali biće da je dobra saradnja sa McKennom igrala značajnu ulogu.

Što se mene tiče, jedan od filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

REDBELT

Pogledao sam REDBELT Davida Mameta, courtesy of Ginger.

Reć je o zanimljivom filmu u kome se Mamet na svoj prepoznatljiv način bavi temom koju do sada nije doticao a to je mixed martial arts fighting. Ovaj film čini zanimljiv double bill sa NEVER BACK DOWN koji američku fascinaciju mixed martial arts borbama smešta u adolescenstki milje.

Iako spoj Mameta sa mixed martial artom deluje bizarno, REDBELT bi se u domenu borilačkog filma mogao posmatrati kao varijacija na bokserski film u kome je samo zamenjena borilačka veština koja se praktikuje u ringu. Međutim, u dramaturškom smislu, REDBELT je us suštini bokserski film sa sve borcem koji preferira amaterizam u odnosu na komercijalizaciju, učiteljem pod čijim je toplim skutima napravio prve korake, žene koja ga tera da uđe u proefsionalizam, ljigavim menadžerima i ljudima koji od borbe prave šoubiznis...

Sve su to elementi koji postoje u bokserskim melodramama još od tridesetih i četrdesetih. Stoga, uvođenje druge veštine u taj kontekst pre svega čini da se REDBELT površno percipira kao nešto novo, radikalno ili paradoksalno jer je Mamet upleten u sve. Međutim, ma koliko Mametovo uplitanje u film o mixed martial artsu delovalo neobično, isto tako se niko od nas ne bi iznenadio kada bi on pisao film o boksu.

Unutar same strukture, iako je nesumnjivo reč o filmu u kome ima borilačkih scena, i iako te borilačke scene vrlo često imaju funkcju u izražavanju likova, Mamet se nalazi na svom terenu pošto filozofija trenera điuđicua može da bude jako dobar poligon za njegove dijaloške sparinge. Štaviše, Mamet uspeva da do maksimuma dovede verbalni segment borilačkog sporta i istočnjačkih borilačkih veština. Štaviše, REDBELT bi mogao upravo zbog spoja verbalnog i neverbalnog, i smeštanja cele priče u scenske uslove (teretana kao scena, ring kao scena, ljudi se kostimiraju kako bi trenirali ili ušli u ring) lokacija i radnji koje imaju inherentnu teatralnost, da bude zanimljiva pozorišna predstava, a da ne bude lišen niti jednog od svojih aduta.

Ono što bi REDBELT sprečilo da bude pozorišna verbalno-koreografska predstava jeste prilično odsustvo mogućih alternativnih čitanja, iako Mamet više nego u drugim recentnim filmovima pokušava da ih unese. Naime, sasvim je jasno da Mamet u ovom filmu pokušava da se vrati svojim uslovno rečeno angažovanim korenima koje je pišući melodičan dijalog i con zaplete u međuvremenu sasvim izgubio. REDBELT uporno pokušava da maltene bude WATER MACHINE smešten u uslove borilačkog filma i da se obračuna sa demonima komercijalizacije koji vrebaju iza svakog ćoška i spremni su ne samo da potpuno izmene ljude i nateraju ih na greh, nego se dešava da samo okrznu čoveka i potpuno mu unište život. To jeste simpatična poenta, naročito ako se ima na umu da kroz tu fobiju Mamet zapravo pokušava da govori o sebi i Holivudu, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Mamet kreira jednog junaka koji je previše nevin i previše pun ideala da bi bio iole uverljiv.

Možda takav junak može da postoji u miljeu u kome se dešavao Mametov WATER MACHINE, jer to je druga epoha, strahote sveta nisu svima bile opšte poznate, ili pak takav čovek može da postoji u nekom izolovanoj verskoj zajednici, međutim toliki stepen nevinosti kod čoveka koji je vodio relativno aktivan sekularni život je prosto apsurdna. Ipak, bavljenje čistotom američkog sna i stvaranje takvih anđeoskih likova jeste na neki način Mametov pečat, no to slabo pije vodu na filmu. Chiwetel Ejiofor je napravio vrlo solidan nastup u okvirima zadatog materijala i teško da bi iko drugi napravio više sa ovakvim tekstom. Inače, zanimljiva je paralela između ovog junaka i Djimonovog gurua u NEVER BACK DOWN. Ne samo da je u oba slučaja glavni junak crni guru pun raznih saveta kojima kroz principe borbe zapravo objašnjava životnu filozofiju, već ima nekih sličnosti i na nivou zapleta.

Drugi hronični problem, i Mametov pečat je svakako ta mreža prevare na kojoj se bazira zaplet. Kao i uvek u jednom trenutku, junaci počnu jedni drugima toliko da zabadaju nož u leđa da se priča u priličnoj meri relativizuje a gledalac izgubi odnos prema karakterima. Toga ima i u REDBELTu ali svakako manje nego u HEISTu.

Scene borbe su cool. Nisu spektakularne ali imaju određenu energiju koja se upravo graniči sa neverbalnim teatrom.

REDBELT nije uspeo da reinventuje Mameta, ali ga je u određenom smislu renovirao, postavio u neke sveže okolnosti i razbio je maniristički niz u kome se našao. Još uvek nisam gledao seriju THE UNIT ali čini mi se da u nekim scenama, Mamet referiše na nju, naročito u subplotu o snimanju filma. Ne znam kako REDBELT stoji u odnosu na nju, ali iako suštinski nema promena, činjenica je da se izdvaja u odnosu na Mametove recentne flickove.

* * ½ / * * * *

WARRIOR

Pogledao sam WARRIOR Gavina O`Connora, borilacki film koji uspeva da profunkcionise uprkos brojnim nedostacima i nekonzistentnostima. Pre svega, WARRIOR se nadovezuje na tradiciju indie borilackog filma koje reprezentuju RED BELT, WRESTLER i FIGHTER, ali u sebi ima ponajvise ROCKY atmosfere od sva cetiri i na kraju, uprkos svim indie potezima skrece apsolutno u pravcu katarzicnog borilackog mejnstrima.

Moramo imati na umu da je MMA ocigledno novi boks i da ce na filmu sve vise preuzimati funkciju koju je boks imao u starijim filmovima. I ne samo to, reklo bi se da je MMA postao svojevrsni etalon za cvrstinu medju savremenim holivudskim macoima - Soderbergh je zvao Ginu Carano da mu glumi u filmu, Mamet pokazuje ogromno interesovanje za tu temu, Gosling sprema film sa Refnom o borbama na Tajlandu a Tom Hardy i Joel Edgerton su se satrli od tuce i treninga u WARRIORu.

Intrigantna je ta transformacija forme koja se javlja u novoj generaciji broilackih filmova. Dok je WRESTLER bio krajnje raspolucen tim spojem sentimentalnog i naivnog sportskog filma na papiru i iyuyetno pretencioznog rediteljskog postupka, sto ce biti svojstvo i sledeceg filma Darrena Aronofskog, kod Gavina O`Connora taj spoj funkcionise znatno bolje, mada ne i perfektno.

U svetu u kome je nastao prvi ROCKY, to je bio film koji je bio nominovan za oskare u ozbiljnim kategorijama, a danas WARRIOR pretenduje na nagrade, na postovanje, i to mora da stekne i citavim deonicama koje asociraju na bajat oskarovski materijal. S druge strane, cini se da je pretvaranje B-filma u okosnicu mejnstrima postalo toliko da film mora da naglasi svoje likove odredjenim indie postupcima ne bi li sugerisao publici da ga shvati ozbiljno.

Ruku na srce, Gavin O`Connor jeste druga liga indie reditelja sa mejnstrim pretenzijama i spada u red onih koji imaju ambiciju da Holivud vrate ozbiljnim storytelling korenima. U PRIDE AND GLORY Gavin O`Connor je pokusao da kroz jednu bajatu krimi pricu ponudi vivisekciju jednog drustvenog sloja kakvu je nudio americki film sedamdesetih ali na kraju u tome nije uspeo jer taj film naprosto nije bio dovoljno zanimljiv. WARRIOR jeste dovoljno zanimljiv, ali pored te stilske neuravnotezenosti gde se nezgrapno spajaju indie senzibilitet i sentimentalna melodrama, on ima i jedan sustinski ideoloski problem.

Naime, WARRIOR je film o blue collar momcima koji sa punim ubedjenjem smatraju da se mogu na ovaj ili onaj nacin ostvariti kroz MMA. Medjutim, WARRIOR je istovremeno i film za te momke. Dakle, on je samo delimicino prikaz tog sveta a u velikoj meri je film pravljen i po meri tog sveta.

U ideoloskom smislu, WARRIOR takodje iznenadjujuce podilazi desnim stremljenjima americkih marginalaca, mada ruku na srce, on vise prikazuje njihovu kulturu bez komentara nego sto je slavi. To je potpuno legitimna ideoloska koncepcija i nemam nista protiv ali sama po sebi je protivna indie estetici koja ipak definise ovaj rad. Otud, ne bi me zacudilo da je indie predznak pre svega bio produkcioni manevar a ne istinsko autorsko opredeljenje.

Naravno, mnoga velika dela su nastajala sa takvim namerama, prosle godine smo imali izvanredni Affleckov THE TOWN, a WARRIOR nije film na tom nivou.

Pa ipak, ono sto WARRIOR jeste sasvim je dovoljno da ga preporuci. Pre svega, ono gde je Gavin O`Connor slab jeste forma ali Hardy, Edgerton i Nolte to nadoknadjuju u glumi. Oni su stvarno ozbiljno prisustvo u kadru i svoje uloge igraju sa punim ubedjenjem. Edgertonov lik je na granici neuverljivosti ali su zato Hardy i Nolte savrseni i njihovi likovi su uverljivije postavljeni sto daje opravdanje za njihovo metodsko igranje.

Kad je rec o samim borbama, WARRIOR prolazi kroz citav dijapazon emocija, ukljucujuci i onu iz ROCKY IV kada se nepobedivi ruski borac Koba a JJ Perry je zaista napravio izvanrednu koreografiju koja ga cini punopravnim koautorom filma. Inace, JJ je jedan od gurua velikog upliva MMA boraca u DTV film i on je dosta zasluzan za njihov konacni proboj i u mejnstrim. Nekoliko MMA vedeta se mogu videti u manjim ulogama u WARRIORu.

WARRIOR je film koji svojim trajanjem i slobodom koju sebi uzima Gavin O`Connor pokazuje velike ambicije. Rec je o filmu koji nije dorastao tim ambicijama ali je dovoljno emotivan, naivan u jednom zdravom - muskom - smislu da na kraju sve to deluje u redu.

* * * / * * * *

BOYKA

BOYKA Todora Čapkanova je prvi film u UNDISPUTED serijalu u kome je junak veći deo filma nas slobodi. Objektivno gledano u tom rešenju se mogla naći velika klopka jer veliki deo tog DTV šmeka u serijalu i proističe iz te svedenosti postavke i smeštanja u zatvor. S druge strane, prvi film je snimio Walter Hill i to je bio njegov poslednji dobar i ozbiljan film. DTV renesandsy vodio je Isaac Florentine, koji se ovde pojavljuje samo kao producent.



Čapkanov se međutim odlično snašao u ulozi reditelja i uprkos tome što mu ovo nije bio debi, odnosno nije ono što mu je do sada prepuštano da radi a to su SyFy Channel i Asylum radovi, pokazao je da može da ponovi ono šo čemu je Florentine poznat u pogledu akcije, ali i da na nivou same priče i melodrameske potke sve režira sa jednim drskim minimalizmom iz “less is more” ključa tako da pored hiperkinetičnosti, BOYKA ima neki vrlo poseban gritty identitet na nivou prikaza junaka i njihovih odnosa. U filmu nema comic reliefa niti spontanog humora, sve je sumorno i tvrdo.


Akcija je odlična, a drago mi je da sam prepoznao neke koreografije na nivou pojedinačnih udaraca iz JESENI SAMURAJA i u BOYKI pošto ga je radila ista kaskadesrska ekipa. Naravno, sam način snimanja akcije je drugačiji, BOYKA se bazira na agresivnim zvučnim efektima i agresivnim pokretima kamere u pokušaju da se akcija zabeleži integralno, pto naravno dovodi do raznih egzibicija sa ubrzavanjem i usporavanjem slike. Taj efekat osim u par slo mo akcenata nismo koristili u JESENI jer nam je cilj bio mnogo više mainstream look borbi.


BOYKA želi borbe koje su gritty, energične, jednostavne i kao takve su i napravljene, tako da Čapkanov radi po Florentineovom playvbooku i od njega se ne odmiče.


Za razliku od trećeg dela, Scott Adkins je ovde jedini značajan akcioni heroj, nema faca kao što je Marko Zaror i uvođenja nekih novih lica. Sve ostalo su kaskaderi ali Scott Adkins itekako može da iznese ceo film kao jedina akciono-glumačka faca.


Činjenica da se ekipa opredelila za ovako svedenu formu pokazuje da Lerneri čuvaju low cost politiku proizvodnje ali da isto tako nemaju nameru da na bilo koji način rizikuju i kompromituju “umetnički integritet” ovog serijala koji se ispostavio kao zbilja kultni produkt kuće Nu Image.


Stoga i ne čudi da je film posvećen sećanju na preminulog Danny Lernera.


* * * / * * * *

UNDISPUTED 3: REDEMPTION

Pogledao sam UNDISPUTED 3: REDEMPTION Isaaca Florentinea, ali mi je trebalo malo vremena da artikulišem utisak jer ovaj film stoji kao nova faza u razvoju DTV estetike.

Naime, ovo je film u kome je glavni junak Bojka, negativac koji postane sapatnik u drugom delu, Prvi film je bio theatrical rad u kome su se susretli Ving Rhames i Wesley Snipes u režiji Waltera Hilla. Drugi je bio sniman u Bugarskoj sa Michael Jai Whiteom kao začinom koji svemu treba da pruži viši nivo i ukus theatrical iskustva. Treći je, međutim, čista unapologetic DTV priča, bez ikakvog pokušaja da komunicira sa svetom mejnstrima, bioskopa, bilo čega. Naravno, uvek možemo reći da je tu Čileanac Marko Zaror, koji ima izvesnu težinu u geek zajednici, ali je theatrical samo u rodnoj zemlji, i da budem iskren, nisam imao priliku da naiđem na njegove filmove, mada bih voleo da overim nešto od toga.

Dakle, čak je i J.J. Perry otišao i sada radi majore. Florentine je u izvesnom smislu regenrisao ne samo DTV već i major scenu.

Na neki način, ekipa UNDISPUTED 3 je toliko DTV da podseća na očajnike koji su protagonisti filma. Ako je ranije dakle bilo osramoćenih šampiona iz slobodnog sveta, sada su samo inmatesi unutra.

I upravo kao što inmatesi nekako najbolje funkcionišu među sobom, i razumeju se, tako i U3 ima svoju autohtonu DTV estetiku koja je potpuno pročišćena.

Nesumnjivo je da klasikke akcionog žanra čine filmovi koji su bili genrebenderi koji su na ovaj ili onaj način umeli da obogate idiome, međutim, vremenom, akcioni film je postao kao i horor opterećen svim onim domenima koje je u njemu prepoznala teorija i u strukturalnom smislu, akcioni film je počeo da se degeneriše.

U3 je u tom smislu potpuno čist. Svakako da publici sklonoj mejnstrim akciji deluje glupo, nedorađeno i rudimentarno, a poznavaoci filmskog zanata bi mogli imati primedbe na to što se u filmu optika praktično i ne koristi ili ako je i ima to su neki groteskni široki objektivi, montaža je prepuna jeftinih trikova i sl.

Međutim, ovaj film jedan drugi adut a to je vraćanje prljavštine akcionom filmu i udaljavanje ovog žanra od multipleksa i industrije. Florentine u izvesnom smislu radi isto ono što i Chabrol u art-house filma, bez obaziranja na potrebe mejnstrim publike za zaokruženim filmom eksperimentiše u onim domenima u kojima je on najjači, i ja tako i gledam na ovaj film.

U tom smislu, nije važno da li Florentine to radi svesno ili zato što ne zna bolje, ali on je uspeo da izgradi jedan potpuno samosvojan i autohton koncept akcionog filma u kome je dosledan i nema koketiranja sa mejnstrimom.

S jedne strane, njegov adut su borbe. Dok je J.J. Perry bio tu, bilo je više wireworka, sada je tu Latrell Stovall - za kog se čini da će uskoro otići iz DTVa takođe - koji je suprotan J.J.u i mnogo više je na liniji čistog MMA sa malo enhancementa. Florentine usotalom već dosta koristi usporavanja i ubrzavanja da bi akcentovao udarce i poteze tako da su oni kompatibilni.

Činjenica da su junaci u ringu, u bokserskim gaćama čini da se stvar radi bez previše rigginga, sa dosta otvorenim kartama i to sve poteze čini još impresivnijim. Iako ima nekih koji se ne slažu, ja mislim da je Scott Adkins skoro sasvim kompletirana akciona zvezda kojoj fali jedan segment a to je signature način borbe. Međutim, U3 svakako nije film u kome se to može postići jer je sam stil akcije vrlo direktan.

Drugi aspekt u kome je Florentine jak je postavka jednostavnih badassova koji funkcionišu a u Scottu Adkinsu koji je njegovo svojevrsno otkriće je našao glumca koji to odlično kanališe. Bojka je uspeo da izraste od jednog izvorno disposable lika polu-mistke ličnosti koja u freeze-frameu zaključuje film. To samo naizgled deluje lako, ali u suštini potrebno je tu itekako ozbiljno glumačko i rediteljsko vođenje.

Raniji DTV naslovi su uvek imali tendenciju da imitiraju A-naslove i da budu neka vrsta jeftinije kopije tih filmova. avi lerner i cela post-Cannon ekipa bili su pioniri tog postupka i u mnogim svojim naslovima su pravili razne kombinacije kako bi po postigli. Od tih varijanti najbolje su se ispostavile one sa početka dvehiljaditih kada su doveli HK majstore da rade Seagala i Van Dammea te su tom prilikom nastali njihovi ponajbolji filmovi poput REPLICANTa, IN HELL ili BELLY OF THE BEAST.

Ipak, u istorijskom smislu, smatram da je Florentineov rad ne samo značajniji već da je u izvesnom smislu već i prepoznat jer je on uspeo da baveći se jednom ovako ekskluzivonom formom koja ne podilazi trendovima ili preovlađujućim kriterijumima izgradi ime i vlastitu poetiku. Vremenom, nisu samo Will-O'-The-Wisp i Vern poznavaoci Florentiena već i mnogi drugi.

Ono što je u političkom smislu najzanimljivije jeste ko je zapravo publika ovog reditelja i ove vrste filma izvan svojevrsne grupe filmskih intelektualaca? To je ono što je meni interesantno. Na koji način danas Florentine komunicira sa ovim filmom na terenu, na ulicama a aduta za ulicu ima jer kod njega uvek igraju martial artisti sa street credom.

U tom smislu, ovaj film pored Scott Adkinsa ima jedan specifičan hook za kotivisanje publike a to je Marko Zaror koji barem u Čileu ima težinu na terenu a logično je očekivati da je bitan u celoj Južnoj Americi. Ako tome dodamo da je reditelj Izraelac, glavni glumac Britanac a setovi su u Bugarskoj, U3 iz amerike dobija samo originalni predložak i distributivnu mrežu koju treba da nahrani. U izvesnom smislu dakle ovo je neamerički žanrovski film koji se obraća intelektualcima, marginalcima i Južnoamerikancima. Skoro kao Žižek...

SPENCER CONFIDENTIAL

SPENSER CONFIDENTIAL je prvi odlazak Petera Berga i Marka Wahlberga na Netflix, i dosta logično opredelili su se žanrovski format kakav samo tamo može da se snimi a to je ono što bi narod gledao ali baš za to ne bi platio kad bi bilo u bioskopu.

Napravili su ekranizaciju Roberta B. Parkera, plodnog američkog krimi pisca čiji je rad na junaku Spenseru posthumno nastavio bostonski novinar crne hronike Ace Akins. Po Spenseru je snimljena TV serija tokom osamdesetih i nekoliko TV filmova, a Berg ga po scenariju Sean O'Keefea i veterana Briana Helgelanda dosta slobodno adaptira u origin film, vrlo labavo oslonjen na roman WONDERLAND koji je inače pisao Ace.

Šta je format koji bi narod gledao a ne bi platio?

Buddy film po mustri iz osamdesetih, sa određenim promenama. Dok su raniji buddy filmovi bili smešteni na obalama, u Los Anđelesu ili Njujorku, ovaj je smešten u Bostonu, i Berg se vraća u Wahlbergov rodni grad posle cenjenog PATRIOTS DAYa izrazito raspoložen da ga zabeleži. Isto tako, ovoga puta, meci, pištolji i automati nisu u prvom planu. Ovo je film u kome negativci ubijaju ali i tu je ubistvo više krajnje sredstvo. Za standarde 80s buddy filma, body count je skroman, iako akcije ima dosta ali mahom je bazirana na pesnicama.

Posle filma MILE 22, niko ne može optužiti Berga da izbegava nasilje i vatreno oružje tako da i ovde, uprkos fokusu na pesnice, donosi dosta maštovitog nasilja, i ume da bude brutalniji nego kad se puca.

Isto tako posle MILE 22 gde je zategao formu na svim poljima do pucanja, napravivši i narativno i vizuelno nešto što je jako blizu filma budućnosti, kada su neki narativni žargoni duboko ugrađeni u psihu gledalaca, Berg ovde popušta dizgine i SPENSER CONFIDENTIAL je bitno relaksiranije režiran. U tom smislu, ko očekuje Bergov multicam mayhem neće ga dobiti, i imaće osećaj kao da je ovo jedan izduvan balon. U tom smislu, filmu možda nedostaje jedan sloj estetizacije kroz fotografiju i produkcioni dizajn kakav su imali ovi nategnutiji Bergovi radovi.

Međutim, u toj relaksiranoj formi, Berg pokazuje da itekako vlada fundamentima. Film je duhovit, akcija je mišićava, glumci su odlični, i to nas dovodi do ključne teme za svaki buddy film.

To su Mark Wahlberg i Winston Duke. Duke je sada zvezda u usponu. Bio je odličan u BLACK PANTHERu, i da tamo nije bilo Michaela B. Jordana, mogao bih ga nazvati najbitnijim glumačkim delom slagalice. Onda je briljirao u US. I sada kod Berga, Duke gradi sjajan, atipičan lik, potpuno drugačiji od onoga što bi karakterisalo crnog junaka u buddy filmu, bližeg Gloveru iz LETHAL WEAPONa nego Murphyju u 48 HRS. ali sa vrlo interesantno izgrađenom personom.

Alan Arkin i Iliza Schlesinger su im sjajna podrška ako se sve ovo pretvori u serijal, a Berg na to neprikriveno pretenduje i taj nukleus je izvanredan.

Ono što je veoma važno u ovom filmu a prolazi relativno nezapaženo jeste skript koji potpisuju O'Keefe i Helgeland. U njemu je sama misterija koju rešavaju glavni junaci više u domenu howdunita nego whodunita, u smislu da je od starta jasno da određeni likovi nemaju dobre namere i da su upetljani u nešto loše, samo ne znamo na koji način. I to je manje zanimljiv deo scenarija. Ono što je međutim zanimljivije jeste odnos među likovima i način kako se neke tipične konvencije osvežavaju kroz zanimljive situacije, i duhovite mikro-preokrete. Berg se kroz celu tu stvar kreće kao alfa-gorila, vrlo samouvereno, čineći da sklapanje ovakve celine deluje vrlo lako.

SPENSER CONFIDENTIAL je paradoksalno dobro podmazana mašina kakve se odavno ne proizvode, a stvara utisak kao nešto što gledamo svaki dan. Otud, može se desiti da ovaj film ostane potcenjen. Srećom, imamo Netflix.

* * * / * * * *