... ALL THE MARBLES

U svom poslednjem i verovatno tehnički najslabije sklopljenom filmu, Robert Aldrich je bio u stanju da pokaže zašto je veliki reditelj.

... ALL THE MARBLES iz 1981. je priča o sitnom menadžeru kog igra Peter Falk i dve devojke iz tag teama koji putuju Amerikom, od sale do sale, a bogami i po vašarima i takmiče se u profesionalnom rvanju.

Film je predug, mogao je biti koncizniji, bolje montiran i ozbiljnije tonski obrađen, ima zaista masu pre svega tehničkih problema. Međutim, Aldrich uprkos tome uspeva da nas uvede u svoj svet i da zaista izgradi jednu narodnu jednostavnu priču o ljudima sa margije koji pokušavaju da prežive ali i da uspeju, u neprestanom smenjivanju borbe za golu egzistenciju i jurenja snova.

U toj kontradikciji, Aldrich istovremeno pravi atmosferičnu sliku života na putu, a ambijentima privremenosti kao što su dineri pri pumpama, motelske sobe, svlačionice provincijskih sala, borbe u kojoj su ulozi u apsolutnom iznosu sitni ali u životnom ogromni, i pritom tretira profesionalno rvanje i dalje kao sport, a ne kao predstavu.

Aldrich u tom smislu poštuje kayfabe i uprkos tome što film nije savršeno izveden i dalje ima sposobnost da nas kao vrhunski profesionalni rvač ubedi da je ono što gledamo stvarno. 

U ovoj fazi karijere, Aldrich se očigledno našao u svojoj zapuštenoj sali i trećerazrednom ringu ali nije izašao iz uloge vrhunskog pripovedača do poslednjeg trenutka. I zato je ovo jedan od filmova koji uspeva da prevaziđe svoju izvedbenu nesavršenost.

U tehničkom pogledu ovaj film možda zaslužuje * * ali u emotivnom i gledalačkom svakako * * *

DARK MATCH

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *

THE IRON CLAW

U suštini veoma tragična sudbina porodice profesionalnih rvača koja je ponela očev pseudonim Von Erich opisana u filmu THE IRON CLAW, čak je i umanjena time da je umesto petorice žive braće, broj sveden na četiri, paradoksalno jer se jedna od sudbina ponavljala i preklapala.

Zamislite životnu priču porodice u kojoj sin koji je izvršio suicid biva izbačen iz filma o njima jer ih ima već dvojica, a jedan ima sličnu sudbinu kao on, ali je zanimljiviji.

Dakle, reč je o jednoj teškoj drami zapravo smeštenoj u svet američkog profesionalnog rvanja u kome je takmičenje režirano ali bol od fizičkog napora je pravi, i gde je sve jedna laž namenjena publici, što ne znači da i sami učesnici ne žive u laži.

I ta tema laži je meni najzanimljivija u ovom filmu. Naime, pater familias je bio značajan rvač u svoje vreme ali nije osvojio "titulu", a ona je zapravo stvar publiciteta i dogovora. E sad, on to prenosi na svoje sinove, i sve njih uključuje u profesionalno rvanje, pritom svestan da to zapravo nije sport i da je to krvavo zarađen novac.

Neobična je ta fatalna privlačnost profesionalnog rvanja za koje je učesnicima jasno da je zapravo način za ljude sa dna kace da nešto zarada, u kojoj je publici jasno da je sve inscenirano i da to sve nije stvarno, i opet nekako taj dogovor baziran na laži funkcioniše, pa u sebe usisava i situirane ljude sa nekim drugim interesovanjima.

Sean Durkin kroz priču o porodici Von Erich namerava da obuhvati nekoliko decenija u istoriji ove gladijatorske zabave i u tome uspeva, pravi istinitu priču koja elaborira tragizam koji znamo iz THE WRESTLERa obuhvatajući sve, od malih lokalnih promotera do velikih mega-korporacija kao što su WWF, WWE i slične stvari.

U pojedinim momentima, Durkin odlazi predaleko u nekim rešenjima, kada prikazuje smrt pojedinih junaka, ali kao i u bokserskom filmu, tako je i ovo žanr koji trpi razna rešenja, pa mu se na kraju ne može osporiti emocionalna snaga.

Kao i u bokserskom filmu i savremenom filmu o kečerima naprosto se računa na tu melanholiju njihovih uništenih tela i života.

Zac Efron je za ovaj film skroz transformisao svoje telo. Nije uložio toliku energiju da nabilduje svoje glumačke sposobnosti i sasvim sigurno je ovo mogla biti nijansiranija rola ali je i dalje prilično dobra. S druge strane, Jeremy Allen White je toliko jak glumac da svoju rolu igra nonšalantno, deluje da je to "s dve leve ruke" posle decenije i kusur kod Johna Wellsa, ali nije to nimalo lako. Holt McCallany i Maura Tierney imaju nezahvalne role, on kao stoički pater familias koji želi da obezbedi porodici sigurnost jedino kako zna, sa finom dozom despotizma i manipulativnosti, i ona kao žena koja razume da porodica ima specifične vidove funkcionisanja ali sa emotivnim sklopom koji ne može da isprati sva iskušenja.

THE IRON CLAW deluje kao film na kom su svi mislili da snimaju nešto jako važno, i taj trud svih sektora je evidentan. Durkin ipak nije dovoljno veliki reditelj da postigne tu veličinu filma kojoj stremi, ali srećom tema i žanr su takvi da nude pomoć i na kraju ovo sve jeste vredno gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *

THE WRESTLER

Pogledao sam THE WRESTLER Darrena Aronofskog.

Posle ovog filma zaista sam upitan kuda zapravo ide američki nezavisni film, pre svega u intelektualnom smislu. Mešavina žanrova i stilova koju je Darren pokušao da napravi u ovom filmu je u najmanju ruku besmislena, da ne koristim neke oštrije izraze.

U samoj svojoj suštini, scenario za film THE WRESTLER je staromodna bokserska melodrama smeštena u kontekst profesionalnog rvanja. Dakle, borac na zalasku shvata da mora da se povuče, pokušava da ponovo uspostavi normalan život koji je vlastitom krivicom, a i usled bavljenja borbom, zapustio, to mu ne ide, shvata da jedino moža da nađe spokoj i prihvatanje u ringu i da tamo treba da umre, ljudi iz njegove okoline odluče da ga prihvate ali tada je već kasno, on je krenuo putem bez povratka.

To je jedna velo lepa, upotrebljiva matrica koja se već decenijama koristi na filmu, a u ovom konkretnom slučaju aplicirana je na film o rvaču koji želi da se smuva sa striptizetom (kliše kurve dobrog srca) i da se pomiri sa kćerkom koju je zapustio dok je bio na vrhuncu.

I to bi sve bilo u redu kada bi proizvodilo neku vrstu emocije. Međutim, Aronofsky sve to režira na tragu Von Triera u danima BREAKING THE WAVES, dakle sa dosta pseudodokumentarnosti, dosta prljavim načinom snimanja, dekomponovanim kadrovima, praćenjem protagonista dok bauljaju kroz svet i sl.

Na taj način, Aronofsky emotivno hladi ovu priču koja jedino može da funkcioniše kao hiperemotivni melodramski šund. Ona je u realističkom ključu potpuno neuverljiva, besmislena, a glavni junak umesto tragičnog heroja postaje neka vrsta imbecila koga pratimo jer je frik pa je to zanimljivo.

U tom kontekstu, Mickey Rourke i Marisa Tomei su potpuno zloupotrebljeni. Mickey koristi svoje narušeno fizičko stanje kao adut u ovoj ulozi, ali na kraju meni je bilo više žao njega koga Aronofsky koristi kao cirkusku atrakciju nego junaka koji tobož ima tragičnu sudbinu. Isto važi i za Marisu. Ona mi je jedna od najdražih glumica i raduje me da je vidim golu u ulozi striptizete u ovom filmu. Međutim, ta uloga nije nikakav big deal, niti zahtev, sem što je pola filma gola u njemu, tako da je njena uloga svedena na nivo čistog exploitationa. Spoj ovih meni dragih glumaca koji mi je bio inicijalni draw da ga gledam, na kraju mi je delovao žalosno.

Naravno, sa Mickeyem u kadru i Marisom sporadično, Aronofsky do te mere ima šta da snima da WRESTLER nikada ne postaje sasvim nezanimljiv kao fenomen ili kao gledalačko iskustvo, ali kada se sve sumira, reč je o potpuno bezvrednom delu čija ambicija mi zaista izmiče.

Naime, scenaristga je vrlo dosledno napisao jednu elegičnu melodramu o sumraku dva klišetizirana lika iz holivudske bajke koji su svoju snagu i egzistenciju crpeli iz svojih tela i sada su pali na dno. I mislim da je u tom ključu i morao da je snimi.

U protivnom, njegovi junaci deluju kao karikature koje su gledale previše filmova i stradaju zbog toga.

Von Trier je svoj postupak u BREAKING THE WAVES uspevao da opravda interesantnom pričom koja se poigrava konvencijama. THE WRESTLER nije to, on je pokušaj da nam se kao realizam proda nešto što evidentno nije ubedljivo.

* * / * * * *

FIGHTING WITH MY FAMILY

FIGHTING WITH MY FAMILY Stephena Merchanta je neobičan hibrid. Reć je o WWE biopicu koji je naravno tu da hagiografski ojača brend i stoji kao jedno od ostvarenja koja nameravaju da biografski obrade životne priče značajnih ljudi iz ovog miljeu, dočim je stilski i po temi i po ključnim kreativcima ovo zapravo britanski film.



Dakle, FIGHTING WITH MY FAMILY je na neki način ono što MCU nije uspeo da uradi dovodeći razne reditelje a WWE uspeva, a to je da razbije rukopis ne samo kroz izbor teme nego i kroz stil. Izuzev Taike Waititija u MCU, niko unutar tako velikih franšiza nije odlazio toliko daleko od određenog okvira očekivanja kao Merchant u ovom filmu.


Stephen Merchant je, kao što znamo, velikan britanske komedije, i ono što donosi ovom filmu, onaj sloj “fikcije” koji on donosi biografiji ličnosti čiji je životni izbor sportska zabava formulisana kao vrhunska fikcija, jeste upravo britanski humor. Dok Florence Pugh u ulozi legendarne rvačice Paige još i mora da prođe character arc svojstven svakom konvencionalnom sportskom biopicu, onda su njeni roditelji koje igraju Nick Frost i Lena Headey tipičan društveni talog iz britanske komedije, sirov, pomalo pokvaren ali pun ljubavi. Ceo britanski deo Merchant tretira kao britcom, negde na ničijoj zemlji između televizije i filma ali srećom pretežući na stranu bioskopa.


Sam uspon glavne junakinje je naravno “američki” i delom se dešava u Americi i Merchant uspeva da dobro uklopi taj američki segment u kome je generalno manje ubedljiv kada nisu u kadru The Rock koji igra samog sebe i Vince Vaughn koji igra WWE skauta i kouča koji muštra Paige kroz NXT program.


Vaughn je prava solucija za tu rolu jer on upravo ume da napravi balans između komedije i realističke američke glume, igranja sa punim ubeđenjem i emotivnim rasponom, i on zapravo predstavlja tu ključnu sponu koja zaokružuje Merchantov film.


Stoga, FIGHTING WITH MY FAMILY je film sa jakim autorskim pečatom i fanovi Stephena Merchanta neće biti razočarani. Ovo je film sa integritetom autorskog filma i to je vrlo zanimljivo ako imamo u vidu kako je sigurno ušuškan ne samo u milje WWE već u njegov imaginarij kao brenda.


Svakako da je Florence Pugh glavni deo ovog showa, ali već pomenuta autorska atipičnost filma, pa konačno i sve ove sporedne karike koje čine celinu zapravo pomažu da njena uloga bude deo nečega što na kraju ipak nije samo by the numbers sportski biopic, odnosno da izgleda kao da nije.


Odluka WWE da pokene biografske projekte o svojim velikanima predstavlja novu fazu u okvirima tog brenda je su njihovi prvi filmovi imali pre svega svrhu da od rvača naprave glumce. Sada od rvača prave respektabilne filmske likove, ali za sada još uvek ne odustaju od fikcionalizacije što je vrlo zanimljivo.


Merchant svakako nije reditelj od kog se može očekivati visoka estetizacija borbi, ali se na kraju od njega dobila jedna specifična stilizacija života.


* * * / * * * *