U suštini veoma tragična sudbina porodice profesionalnih rvača koja je ponela očev pseudonim Von Erich opisana u filmu THE IRON CLAW, čak je i umanjena time da je umesto petorice žive braće, broj sveden na četiri, paradoksalno jer se jedna od sudbina ponavljala i preklapala.
Zamislite životnu priču porodice u kojoj sin koji je izvršio suicid biva izbačen iz filma o njima jer ih ima već dvojica, a jedan ima sličnu sudbinu kao on, ali je zanimljiviji.
Dakle, reč je o jednoj teškoj drami zapravo smeštenoj u svet američkog profesionalnog rvanja u kome je takmičenje režirano ali bol od fizičkog napora je pravi, i gde je sve jedna laž namenjena publici, što ne znači da i sami učesnici ne žive u laži.
I ta tema laži je meni najzanimljivija u ovom filmu. Naime, pater familias je bio značajan rvač u svoje vreme ali nije osvojio "titulu", a ona je zapravo stvar publiciteta i dogovora. E sad, on to prenosi na svoje sinove, i sve njih uključuje u profesionalno rvanje, pritom svestan da to zapravo nije sport i da je to krvavo zarađen novac.
Neobična je ta fatalna privlačnost profesionalnog rvanja za koje je učesnicima jasno da je zapravo način za ljude sa dna kace da nešto zarada, u kojoj je publici jasno da je sve inscenirano i da to sve nije stvarno, i opet nekako taj dogovor baziran na laži funkcioniše, pa u sebe usisava i situirane ljude sa nekim drugim interesovanjima.
Sean Durkin kroz priču o porodici Von Erich namerava da obuhvati nekoliko decenija u istoriji ove gladijatorske zabave i u tome uspeva, pravi istinitu priču koja elaborira tragizam koji znamo iz THE WRESTLERa obuhvatajući sve, od malih lokalnih promotera do velikih mega-korporacija kao što su WWF, WWE i slične stvari.
U pojedinim momentima, Durkin odlazi predaleko u nekim rešenjima, kada prikazuje smrt pojedinih junaka, ali kao i u bokserskom filmu, tako je i ovo žanr koji trpi razna rešenja, pa mu se na kraju ne može osporiti emocionalna snaga.
Kao i u bokserskom filmu i savremenom filmu o kečerima naprosto se računa na tu melanholiju njihovih uništenih tela i života.
Zac Efron je za ovaj film skroz transformisao svoje telo. Nije uložio toliku energiju da nabilduje svoje glumačke sposobnosti i sasvim sigurno je ovo mogla biti nijansiranija rola ali je i dalje prilično dobra. S druge strane, Jeremy Allen White je toliko jak glumac da svoju rolu igra nonšalantno, deluje da je to "s dve leve ruke" posle decenije i kusur kod Johna Wellsa, ali nije to nimalo lako. Holt McCallany i Maura Tierney imaju nezahvalne role, on kao stoički pater familias koji želi da obezbedi porodici sigurnost jedino kako zna, sa finom dozom despotizma i manipulativnosti, i ona kao žena koja razume da porodica ima specifične vidove funkcionisanja ali sa emotivnim sklopom koji ne može da isprati sva iskušenja.
THE IRON CLAW deluje kao film na kom su svi mislili da snimaju nešto jako važno, i taj trud svih sektora je evidentan. Durkin ipak nije dovoljno veliki reditelj da postigne tu veličinu filma kojoj stremi, ali srećom tema i žanr su takvi da nude pomoć i na kraju ovo sve jeste vredno gledalačko iskustvo.
* * * / * * * *
Нема коментара:
Постави коментар