FATHER STU

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *

DIARIO DE UN SKIN

Najveći autorski kuriozitet televizijskog filma DIARIO DE UN SKIN jeste činjenica da je jedan od scenarista Ramon Campos koji je kasnije izrastao u jednog od mogula španske televizije. Ovo je adaptacija istraživačkog novinarstva Antonia Salasa, jednog od najpoznatijih španskih novinara specijalizovanih za undercover ubacivanje u opasne krugove.

Ima još jedna ekranizacija njegovog rada, i to slučaja trgovine belim robljem koji se preklopio sa ovom istragom. Naime, Antonio Salas se zainteresovao za skinhede kada su mu ubili kolegu sa kojim je istraživao trgovinu belim robljem. Kolega nije bio belac i to je otpisano kao zločin iz mržnje, no njega je to privuklo da uđe u skinhed milje. Tokom istrage otkrio je da zapravo skinhedi jesu namerno ubili kolegu jer je jedan od njihovih starešina bio umešan u dovođenje devojčica u Španiju, i da je niz akcija skinheda protiv prostitutki pod okriljem borbe za porodicu i decu u stvari imao veze sa unutarmafijaškim obračunima.

Nažalost, slično Mackenziejvom filmu INFILTRATOR nastalom po zapisima drugog novinara koji se infiltrirao među skinhede, DIARIO DE UN SKIN u domenu same infiltracije deluje dosta naivno. Sredovečni Salas neverovatno brzo stiče poverenje lokalne ćelije i dolazi do onoga što je najosetljivije - a to je komunikacija sa njihovim "legalnim" delom, odnosno sa neonacistima koji nisu ulični skinhedi već su deo društvenog mejnstrima.

Pritom, Salas kako je prikazan na filmu definitivno nije neki majstor manipulacije, niti superverzirani ekspert.

No, za one koje milje zanima, imaju šta da vide, tu su Ultra Sur navijači Real Madrida, kasnije proterani sa Bernabeua, zatim sukob Hammerskin i Blood and Honour asocijacija, snimci sa naci-pank koncerata, i štošta drugo.

Međutim, osnovna dramska potka je naivna i oskudna što je šteta. Doduše, moguće je da su Salasovi izvorni materjali takođe takvi. Između ostalog - iako je reč o istinitoj priči, imena su izmenjena, pa deluje kao da je sve rađeno u neadekvatnim uslovima straha autora od teme i njenih protagonista.

RAISE THE BAR

RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.

NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.

Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.

Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.

Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.

Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.

* * * / * * * *

FE DE ETARRAS

FE DE ETARRAS Borje Cobeage je slično njegovom filmu NEGOCIADOR, prilično neuspešna komedija o ETA. Cobeaga je izgradio ime kao jedan od najuspešnijih španskih scenarista, ali i u ovom filmu uzima one joke premisu gde ni osnovni vic nije previše smešan i onda je pretvara u osamdesetak minuta razrade šale nerotkinje.

Ovog puta, priča prati radikalnu ćeliju ETA koja planira da se aktivira tokom Mundijala 2010. godine koji je Španija, kao što znamo osvojila. Bilo je nekoliko filmova koji su bili inspirisani ovim senzacionalnim uspehom. Španci previše vole fudbal da bi ovaj istorijski događaj zapostavili kao filmsku temu.

Nažalost, ovo je priča o ćeliji ETA data kroz seriju stupidnih šala jednodimenzionalnih likova čiji je osnovni posao da pokaže kako ova organizacija i njen razlog postojanja više ne postoje i kako - ako i postoji neko koga to zanima - to je više neki smešni običaj nego terorizam.

Ovako prepričano zvuči bitno zanimljivije nego što jeste. Cobeagin rediteljski postupak je sveden i krajnje neinventivan. Film o kome prosto nema šta lepo da se kaže.

* 1/2 / * * * *

FREEDOM FIELDS

FREEDOM FIELDS Nazihe Arebi je dokumentarni film o ženskoj reprezentaciji Libije u fudbalu i njihovom okupljanju uprkos haosu u zemlji i verskom fundamentalizmu koji deli društvo oko raznih pitanja pa i toga da li žene treba da igraju fudbal. Postavka zvuči politički korektno ali liči na dobitnu kombinaciju, međutim film izuzev što jako dobro izgleda u fotografskom segmentu ne uspeva da kapitalizuje ovu temu. Arebi bira opservacioni dokumentarac kao rešenje i nažalost u ovoj priči bez neke jače intervencije iza kamere nema šta naročito da se vidi.

Ne mislim da je išta trebalo lažirati ali svakako su likovi igračica i njihovi problemi mogli bolje da se montažno istešu u neke jasnije tokove. Ovako smo dobili produkciono zreo film koji lepo izgleda i ništa više.

* * / * * * *

ZLATNI DEČKO

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića nastao je po scenariju koji reditelj potpisuje sa Vukom i Aleksom Ršumovićem. Reč je o filmu koji je isprva podržan od strane Filmskog centra Srbije a potom i kao serija za Telekom, s tim što na kraju, nažalosr, deluje kao film izmontiran iz serije što je šteta, naročito ako imamo u vidu da su prvi tragovi projekta vodili ka filmskim korenima.

Naročito u drugoj polovini film zaliči na salatu složenu od nekih scena koje nas obaveštavaju dokle je stigla priča, mnogo više nego kao neki stabilan narativni tok koji ima svoj dramski razvoj, pa tako ima i nekih vrlo intenzivnih transformacija likova koje degradiraju i njih sam film.

Nažalost, ovaj problem druge polovine nije jedini u ovom filmu. U prvoj polovini uspostavlja se nešto što ćemo gledati i u drugoj, a to je da nema prave svežine u ovoj priči. Do te mere u njoj nema ničega "živog" da se ozbiljno postavlja pitanje o čemu je ovaj film jer ga je i ovako jako teško prepričati a još teže postaviti u neki idejni okvir u kom likovi i odnosi imaju razvoj i transformaciju, a što ova vrsta repertoarskog filma iziskuje.

Već u prvoj polovini filma, dok još ima nekog pripovedačkog razvoja, ređaju se scene krajnje predvidivog sadržaja gde gledalac maltene može da nasluti svaku rečenicu koju će junaci izgovoriti. Stvarima ne pomaže ni veliki trud direktora fotografije Luke Milićevića i sektora scenografije da se stvari dešavaju u zanimljivim ambijentima i prijatno izgledaju jer umesto nadoknade deficita dešava se njegovo novo naglašavanje. Taj jaz između tehničke izvedbe i sadržaja ne popravlja utisak sadržaja već ga dodatno unižava. Barem je tako u ovom slučaju.

Glumci se trude. Denis Murić se sada kao već školovan glumac dobro nosi sa glavnom ulogom. Ostali su već rutinski u svojim rolama i igraju ih po ko zna koji put. Nažalost, sve to nije dovoljno da servisira film koji nema puno toga da kaže jer vodi junaka iz jedne do druge situacije koje su veoma slične, s tim što dolazak do tog novog stanja - gde on više nije poročni a talentovani sportista već disciplinovani a talentovani sportista, izlazi pred nas kao epilog a ne kao rezultat nekakvog klimaksa u kom junak sazri.

Velika je šteta što scenario ovoga što je privoljeno u bioskopsku verziju ima tako duboke probleme, rekao bih čak da su oni nesvakidašnji čak i za naše standarde jer zalaze baš u neka od fundamentalnih pitanja onoga što gledamo.

* 1/2 / * * * *