CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *