RUMBLE THROUGH THE DARK

Braća Graham i Parker Phillips zainteresovani su za priče smeštene u flyover states i to je u korenu njihovih dosadašnjih filmova.

TUMBLE THROUGH THE DARK se u tom smislu oslonio na Aarona Eckharta kao zvezdu koja može da isprati B-film produkciono a da ga itekako uzdigne glumački, i snimili su zanimljiv spoj bokserske melodrame i krimića.

Aaron Eckhart je maksimalno posvećen ulozi ruiniranog bare knuckle borca koji se bije po ilegalnim mečevima po američkoj provinciji, a uprkos veštini specijalizovao se za "padanje" i nameštanje mečeva čime dodatno ruinira svoje telo. U tom pogledu, film me je u tretmanu glavnog junaka podsetio na SOUTHPAW i rolu Jakea Gyllenhaala u njemu.

Već delimično oštećenog mozga usled brojnih povreda, finansijski ugrožen usled neurednog života i mučen krivicom što je spiskao imanje žene koja ga je prihvatila kada su ga napustili roditelji, on luta kroz pustoš te provincije, i u tom krugu nalazi razne izazove, a svi oni se mogu rešiti samoubilačkim pristankom na "jedan poslednji meč" koji bi ga mogao koštati života, čak i da u njemu pobedi.

Ovde su Phillipsovi okupili neke iskusne bećare kao što je Rithie Coster, i kada se film bavi Eckhartom, samim ili okruženim asortimanom raznih đilkoša i zlih žena, film funkcioniše vrhunski. Kad se ode u neke elegične flešbekova koji povremeno imaju i dramsku dimenziju, film postane sentimentalan na način koji nije baš vrhunski.

Naravno bokserski film ne samo da toleriše sentimentalnost već je i podstiče, i Phillipsovi su mogli u tome biti veštiji ali u žanrovskom pogledu ništa nisu pogrešili.

Intencija da stvari učine ozbiljnim, spontano ih je naterala da sve malo uspore i to ne ide u korist filma. Michael Farris Smith je sam adaptirao svoj roman, i rekao bih da je ovo u pogledu estetizacije snažniji film od njegove druge ekranizacije iste godine DESPERATION ROAD, ali i da je ovaj drugi film u pogledu izraza bio ipak čistiji.

Neko ko je došao tražeći boksersku melodramu, neće pogrešiti. Neko ko je došao tražeći upmarket borilački film sa Aaronom Eckhartom takođe neće pogrešiti. Dakle, film funkcioniše i u pogledu onoga što je privuklo autore i u pogledu onoga što je animiralo finansijere.

Mogao je biti bolji, ali može sve to i ovako jer se puno ubeđenje s kojim je sve izvedeno, prenosi na gledaoca.

* * * / * * * *

ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

NIGHT OWLS

NIGHT OWLS Charlesa Hooda je kamerni two-hander u kom je pokušano da se napravi jedna moderna indie parafraza Wilderovog APARTMENTa ali puno je razloga što se to nije desilo.

Naprost, scenario nije vrhunski i nema organski razvoj. Čim imamo situaciju u kojoj junaci u maniru polemičke drame moraju da "otvraraju" temu razgovora, to znači da film naprosto u tom trenutku može i da se završi.

Scenario sam po sebi, nije ni najslabiji koji je na ovu temu snimljen, međutim, ne može sam da iznese film.

Adam Pally i Rosa Salazar u glavnim ulogama imaju pola potrebne snage, a slaba tačka je Pally koji je dobro zamišljen kao podela ali nažalost nije ni dovoljno magnetičan ni dovoljno kompatibilan za harizmom koju donosi Rosa Salazar. Ona kombinuje sposobnost karakterne glumice sa energijom zvezde, a on možda donekle ima ovo prvo ali svakako nema ovo drugo, a sa njom i nekoga ko je "upadljivo običan" prosto mora da igra zvezda.

Konačno, Charles Hood u inscenaciji, na solidnoj ali ne i spektakularnoj lokaciji kuće, ne nudi ništa posebno. Ne pravi se pametan, i prilično je korektan, ali to bi bilo pravo rešenje samo sa mnogo boljim skriptom i jačom voltažom glume.

Ovako NIGHT OWLS ostaje kao dostojanstven pokušaj, sa tom primedbom da je moj utisak negde na minimumu spektra očekivanja i da je realno da se nekom drugom sve ovo može dopasti više nego meni, ali verovatno ne i manje.

* * / * * * *