U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.
A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.
1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.
Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988. godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.
Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.
Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.
Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.
Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.
Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.
Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.
Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.
Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.
U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje.
Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.
Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.
Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.
Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.
Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.
Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.
