PUKOTINA U LEDU

PUKOTINA U LEDU je povratnički film Maje Miloš posle četrnaest godina od njenog debija KLIP koji je osvojio nagradu u Roterdamu i podigao naš film na jedan nivo na kom do sada nije bio, uspevši da zaživi u art house krugovima širom sveta, i kroz festivale i kroz distribuciju a da s druge strane postane generacijski film omladine u Srbiji, naročito tinejdžerki koje su u njemu prepoznale da se bavi realnim psihološkim i socijalnim problemima.

Malo koji film je uspeo da pomiri ove dve stvari, čak i kada je profilisan kao klasičniji blokbaster jer umetnički ispit je jedno, glednoast je drugo, ali trajno mesto u društvu i filmografiji koja živi u narodu je nešto treće.

KLIP je ostavio dubok trag i kada se na to doda četrnaest godina od prvog filma, PUKOTINA U LEDU kao Majin drugi film dobija dozu mistike jer kriterijumi prema kojima se njen rad meri su visoki i ono što je snimila pre je i dalje veoma živo u našoj kulturi.

Po mnogo čemu, PUKOTINA U LEDU jeste direktan naslednik KLIPA. Ponovo je to u osnovi ljubavna priča o usamljenoj devojci sa društvene margine koja želi da se izbori za svoje mesto. U KLIPU je to mesto u srcu jedne bitange koja je pravi momak za pogrešne devojke, u PUKOTINI U LEDU je to mesto u zajednici pre svega.

U tom pogledu, PUKOTINA U LEDU govori o aktualizaciji jedne mlade žene koja kroz ljubav pronalazi način da preokrene svoj život.

Maja Miloš je svoj scenario izgradila direktnim oslanjanjem na PEPELJUGU i ovo je ekranizacija bajke u formi socijalne erotske melodrame gde je glavna junakinja Pepeljuga, njen Princ je simpatični brogrammer, a Maćeha i Zle sestre su nova porodica koju njen otac udovac želi da zasnuje iz najbolje namere jer i on želi da iznova nađe svoje mesto posle gubitka koji ih je izbacio iz težišta.

Posle mnogih analiza bajki u kojima su one prepoznavane kao priče namenjene starijima ali i razumljive deci, sa poukama koje nose duboku životnost i važe u svim dobima ali na drugi način, Maja Miloš to provodi u praksi, i gradi svoj narativ na način koji je savršeno savremen, prilagođen provokativnom gledalačkom senzibilitetu a pritom i gotovo zbunjujuće dosledan u odnosu na bajku. Otud oslanjanje na bajku ne deluje ni kao trik, ni kao vic, niti je toliko primetno dok se film gleda, ali se prepoznaje ako ne tokom a ono posle gledanja, kao dodatni sloj duhovne igre koji pruža zadovoljstvo.

Za razliku od KLIPA, PUKOTINA U LEDU je film koji je disciplinovaniji, sa većim pripovedačkim i vizurelnim fokusom na svoju princezu koju u jednoj veoma predanoj i zahtevnoj ulozi igra Jovana Stojiljković, nastavljajući svoje delovanje u žanru erotske melodrame koje je započela u PANAMI Pavla Vučkovića. Ovo je film koji je njen u punom smislu te reči i potvrdila se kao izuzetan domaćin.

Njen partner je Marko Grabež, glumac u usponu koji ređa zanimljive uloge i ovde dobija glavnu koja će svakako njegovoj karijeri dodati još jedan stepen više. Za razliku od KLIPA gde su glavni glumci bili Isidora Simijonović i Marlon Brutal, tada naturščici, ovde su glavne uloge odigrali profesionalni glumci i Maja Miloše je pokazala kako se veoma dobro snalazi i sa protagonistima koji svoje uloge grade na drugi način.

Isto tako, u KLIPU su sporedne uloge igrali (tada) manje poznati glumci, ovde su to redom zvezde, Ljuba Bandović igra oca, Nataša Ninković igra maćehu, a film je prepun veoma nadahnutih zvezda čak i u cameo ulogama. Ipak, izuzev dvoje glavnih, osnovna kopča sa publikom ostvarena je kroz lik najbolje drugarice glavne junakinje u tumačenju Anđele Jovanović. Anđela Jovanović je već ranije najavljivala ogroman potencijal i uloge je uvek igrala pouzdano, no ovu izvrsno postavljenu i napisanu ulogu je odigrala izuzetno energično i emocionalno sugestivno.

Svet arhetipske surovosti bajke zamenio je svet tranzicione Srbije u kome mlade žene koje atraktivno izgledaju imaju prepoznat položaj u mačističkoj hijerarhiji. Maja Miloš u ovom filmu čak ni ne ide do kraja u prikazivanju apsolutne korozije našeg društva i slike mlade žene u njemu, recimo nema sveta rijaliti programa ni u tragovima, ali objektivifikacija i kao proces i kao moneta su u punom zamahu.

U tom pogledu, ono što je najzanimljivije jeste da žene, iako se nalaze u nepovoljnom društvenom položaju koji je prepoznatljiv i realan, nisu pasivne žrtve, i u svemu tome prave izbore, vrlo često pogrešne. Autorka ženama u ovom filmu ne oduzima deo odgovornosti za položaj u kom su se našle i film ne podilazi nažalost nerealnim vizijama nekakvog osnaženja i otpora koji još uvek postoji isključivo na filmu.

Po mnogo čemu odnosi među junacima razbijaju klišee i tipične formule koje promoviše savremeni evropski film,

U stilskom pogledu, ovo je erotska melodrama sa oniričkim elementima i blago povišenim realizmom u izvedbi, što film istovremeno čini prijemčivim i najširoj publici, iako je ukorenjen u art house. Sa filmom ANORA deli dosta tema, ali i činjenicu da može da komunicira sa publikom. Iako bi bilo previše redukcionistički reći da je ovo "srpska ANORA" jer se filmovi ne poklapaju sasvim, u operativnom smislu se može koristiti i takav opis kako bi se ugođaj predočio gladalištu.

Maja Miloš koristi arhetipsku priču da na bazi nje prikaže ljudski razvoj svoje junakinje ali i da zarobi aktuelni trenutak našeg društvenog brodoloma. Zato je film i arhetipski i aktuelan i zato verujem da će živeti dugo.

PUKOTINA U LEDU će sasvim sigurno ponoviti uspeh KLIPA u našoj kulturi i među publikom bi mogla ostvariti trajno prisustvo.

* * * / * * * *

POLISMORDAREN

 Nastavljamo sa razmišljanjima o filmskim adaptacijama roditelja nordic noira Pera Wahlooa i Maj Sjowall.

POLISMORDAREN je još jedan film u kom Martina Becka igra Gosta Ekman, i ponovo je on detektiv koji zapravo nema ključni protagonizam.

Peter Keglevic se ovoga puta mnogo slabije snašao nego u filmu STOCKHOLM MARATHON i ovde ne možemo da popustljivi prema filmu jer je uprkos bioskopskoj sudbini ipak primarno televizijski.

Ovo je nažalost slaba adaptacija u svakom pogledu jer posle inicijalnog zločina kome delimično svedoče dvoje mladih otpadnika, sledi istraga u kojoj detektivi deluju da im je kudikamo interesantnije nego publici, ali da njima sve to nije previše uzbudljivo, i imamo jako dugu digresiju sa mladim svedocima koja je znatnim delom van ikakve funkcije u odnosu na celinu.

Međutim, devojku među svedocima igra Anica Dobra, koja je inače u svojoj nemačkoj karijeri overila neke bitne kriminalističke institucije, počev od kultne serije TATORT pa nadalje, a u ovoj koprodukciji je igrala veoma mladu devojku, reklo bi se tinejdžerku, iako ona u tom trenutku ima tridesetak godina.

Naravno, to znamo mi, i nama je to bizarno, a ona donosi svoju specifičnu vedrinu i šarm po kojima je znamo i gradi zapravo upečatljiv lik, ali unutar celine koja ne zna šta bi sa sobom pa ni sa tim likom.

No, ako imamo u vidu da televizijski krimići imaju tradiciju značajnih glumačkih gostovanja, njena rola jeste bitna u ovom serijalu ekranizacija Becka, pa je i treba smatrati upečatljivom jer postiže emociju i ima pivotalni uticaj na ukupni zaplet. U tom pogledu ovo jeste prototipska ulogu kakvu glumci treba da igraju u ovakvim postavkama, ako nisu naravno glavni detektivi.

Otud za srpsku publiku ovaj film čak i ima da pruži nešto dragoceno. Ostalima, teško.

SLALOM

DOWNHILL RACER Michaela Ritchieja postavio je skijanje kao sport usamljenika i izgradio zanimljivu psihološku i egzitencijalističku studiju kroz razrađivanje teme kompeticije koja će kasnije biti opsesivan predmet mnogih radova tog autora.

Fransucki film SLALOM Charlene Favier koji je doživeo srpsku premijeru na ovogodišnjem FESTu bavi se skijanjem kroz priču o mladoj devojci koja želi da bude šampionka, potiče iz porodice razvedenih reditelja gde su oboje nekako digli ruke od nje i posvetili se svojoj potrebi za srećom, ostavivši je samu da juri svoj san.

Međutim, pored sporta, ona mora i da ispunjava druge životne uloge a u njima je potpuno usamljena i mora da se snalazi sama. Jedina osoba koja se bavi njom je ambiciozni trener sa kojim ubrzo ulazi u nedoličnu seksualnu vezu.

SLALOM se bavi pričom o sazrevanju glavne junakinje i odnosu trenera i takmičarke ne prilazi iskuljučivo kao priči o seksualnom zlostavljanju, iako naravno možemo zapaziti određene tonove toga, barem utioliko što se kultura dovoljno izmenila da se sada drugačije gleda na te stvari.

Ovo je više priča o (ne)mogućnosti ljubavi nego o iskorišćavanju, ali svakako da tenzični svet aspiranata na vrhunske rezultete stvara jasan utisak da se tom pretis-loncu ne mogu donositi racionalne odluke.

Međutim, aspekt seksualnog iskorišćavanja takmičarke iz pozicije trenera i zloupotreba dinamike moći jeste jedna od tema filma, iako nije jedina, pa verujem da je zbog aktuelnosti ona u prvom planu kod većine gledalaca.

Charleve Favier je snimila izuzetno atmosferičan film, veoma estetizovan kroz fotografiju Yanna Maritauda koji je maksimalno iskoristio sve što nude kako eksterijeri skijališta tako i enterijeri prostora za treninge koji odišu specifičnom atmosfrom privremenosti koja se prenosi i na odnose među junacima.

Sport nije integralni deo ovog filma u smislu da je takmičenje njegova okosnica, ali jeste kao osnov na kom se bazira dinamika moći među likovima, te na neki način ova melodrama govori o sportu mnogo više od raznih hagiografskih naslova. 

* * * 1/2 / * * * *

I, TONYA

Craig Gillespie je za svoj najuspešniji film sa kojim konkuriše na oskarima poaradoksalno morao da se vrati na svoj nepravedno marginalizovani debi, komediju MR WOODCOCK. Pre desetak godina ovaj film je kapitalizovao tada već zaokruženu matthauovsku personu Billy Bob Thorntona i umesto njega u ovom filmu takav džangrizac i cinični lik kanališe Allison Janney u ulozi majke Tonye Harding. Samu Tonyu igra Margot Robbie u make or break ulozi koja je treba da posluži da prikaže sve njene talente, i u tom pogledu I, TONYA je izvanredan showcase. Margot Robbie uspeva da isprati celokupnu tranformaciju i všeslojnost svog lika, da umnogome zarobi sav paradoks zapravo naizmenično bizarne i tragične sudbine Tonye Harding.

Ono što Gillespie u rediteljskom pogledu greši jeste neprestana želja da nam dodatno podvuče koliko su okolnosti Tonyinog života bizarne, kao da mi to ne možemo sami da vidimo. Ove godine smo imali film BORG McENROE koji se bavi sličnim ličnostima, pre svega Borgom koji je slično Tonyi Harding došao iz klasnog miljea u kome se ne očekuje da igraš tenis tzv. "beli sport" a samodisciplina i napetost sporta kojim se bavio učinio ga je svojevrsnim mentalnim invalidom. Tonya Harding ima sličnu putanju, dolazi iz white trash miljea i slično McEnroeu, nameće se kao "rokenrol umetnička klizačica", a kao Borg prevailazi klasnu podelu u kojoj njen milje prosto ne daje umetničke klizačice.

Međutim, ona je van klizališta okružena sebičnim moronima koji nisu čak ni u stanju ni da je eksploatišu kao izvor zarade, ona svemu tome doprinosi kroz svoj slab karakter i neobrazovanost tako da kada budalaština dostigne kritičnu masu - neizbežna je tragedija.

Gillespie želi da snimi sportski WOLF OF WALL STREET i u tome načelno uspeva. I, TONYA je stvarno dinamičan i duhovit film sa izuzetnom centralnom rolom Margot Robbie. Ono što međutim na kraju čini da ne dobacuje do Scorsesea jeste to što se u pojedinim momentima previše trudi i na nivou postupka ima barem jednom probijanje četrvtog zida viška, premda se svako od njih tehnički maestralno urađeno.

Scenario je pisao Steve Rogers, potpisnik mahom generic romcoma i ovo je za njega svakako veliki iskorak u domen autorske respektabilnosti.

Ako uzmemo u obzir da su moje zamerke na ovaj film mahom akademske u pogledu stila i da to što meni smeta većem delu publike ne samo da neće smetati već može biti i adut, I, TONYA je svakako uspešan film koji je ispunio svoj zadatak, ali i podsetio na Michaela Ritchiela kome mnogo duguje i njegove priče o kompetitivnom duhu američke sirotinje.

* * * / * * * *

ЛЕГЕНДА No 17

Pogledao sam biografski film ЛЕГЕНДА No 17 Nikolaja Lebedjeva, priču o čuvenom ruskom hokejašu Valeriju Harlamovu po kome se danas dodeljuje nagrada za najboljeg ruskog igrača u NHL. Reč je o velikom hokejašu koji je uprkos svojoj građi i nešto nižoj figuri uspeo da se nametne kao vođa sovjetske reprezentacije i plasira svoj nekonvencionalni stil unutar strogog Tarasovljevog sistema.



Lebedjev je ruski reditelj bioskopskog spektakla, ljubiteljima fantasyja poznat po ekranizaciji ВУКОДАВА i ЛЕГЕНДА No 17 u pogledu realizacije ne manjka u domenu spektakla. Lebedjev uspeva da izvuče maksimum visceralnosti iz svake situacije kako na terenu tako i van njega a u Danili Kozlovskom ima izuzetnog saradnika. Kozlovski je ne samo ubedljiv kao sportista već odlično uspeva da izgradi i psihološki profil lika. Harlamov prolazi kroz uspone i padove i Kozlovski to fino plasira kroz harizmatičnu igru i underplay.


Ono gde je pored Lebedjevljeve vešte realizacije i izuzetne pojave i igre Kozlovskog, ovaj film značajan jeste ideološki i uopšte filmski tretman moćnog imaginarijuma sovjetskog sporta. ЛЕГЕНДА No 17 suptilno fetišizuje i kritikuje taj tvrdi socijalistički sistem sporta, sa intervencijama na najvišem političkom nivou, trenerima despotima, vojnim klubovima koji okupljaju najbolje igrače i profesionalnim iskušenjima koja za amatere stižu za Zapada.


Iako se ne može reći da su Kanađani prikazani kao negativci, sasvim sigurno je da Lebedjev više insistira na njihovim goonovima, na njihovoj fizičkoj superiornosti pa i nepristojnim NHL ponudama. No, film u tom pogledu ostaje negde u srednjem dometu sportske ksenofobije.


Lebedjevljev film je po svojoj formi klasičan biopic koji hagiografski prilazi svom junaku, prati njegov životni put uz određene intervencije kojima tom životnom putu daje dramsku celovitost. U tom smislu, naročito u pogledu Harlamovljevog privatnog života ЛЕГЕНДА No 17 uzima sebi dosta sloboda, doduše manje nego recimo MONTEVIDEO.


Ipak, ono gde film odlazi u neuverljivost nije toliko često i nije toliko značajno za njegovu opštu ubedljivost. Iako je teško uzeti ga kao istorijski dokument, sasvim sigurno funkcioniše kao priča o junacima i njihovim željama i preprekama na tom putu. Iako je sportski film otišao nekoliko koraka dalje u pogledu odnosa prema junacima i njihovim rezultatima kao recimo u ANY GIVEN SUNDAY ili FRIDAY NIGHT LIGHTS ali ЛЕГЕНДА No 17 je punokrvni sportski film starog kova koji uspeva da estetizuje sport, proizvede emociju kod gledalaca i kroz sportsku priredbu ispriča priču o junacima.


Reč je ambicioznom porjektu, koštao je deset miliona eura, kao oba MONTEVIDEA ilustracije radi, a samo u Rusiji je zaradio preko 30 miliona dolara i isplatio se. Ako imamo u vidu da je ove godine kod nas izašao BIĆEMO PRVACI SVETA, totalni fijasko u filmskom pogledu, vrlo je poučno pogledati film ЛЕГЕНДА No 17 kao primer na koji način se može prikazati sportski trijumf iz vremena koje se danas smatra kontroverznim.


* * * / * * * *

ЛЁД

ЛЁД Olega Trofima je neobičan ljubavni film u kome se prožimaju socijalna i sportska melodrama sa elementima mjuzikla. Poprilično neuobičajeno za ruski film ovo je istovremeno žestok crowdpleaser ali i filmsi prilično sofisticiran zahvat i žanrovski spoj kakav se retko sreće.



U osnovi zapleta, ponovo imamo posla za Copywoodom. Naime, ЛЁД preuzima elemente američkog filma CUTTING EDGE iz 1992. o romansi i saradnji temperamentne umetničke klizačice i hokejaša, spoju elegancije i grubosti u miljeu zimskog sporta itd. U periodu Peak obrade umetničkog klizanja kroz film I, TONYA, ЛЁД donosi jedan bitno afirmaitvniji pogled na taj sport iako naravno u samoj osnovi ne negira sve kontradikcije koje ga prate kao i svaki pojedinačni sport koji iziskuje izuzetnu psihičku snagu i posvećenoat, čak i kada se eventualno radi u paru.


Taj spoj mistifikacije i demistifikacije sporta koji Trofim donosi u svom filmu na liniji je najuspešnijih američkih sportskih filmova, onih koji istovremeno afirmišu magiju sporta ali ga i dekosntruišu u meri u kojoj je prosečan gledalac upućen u njegovo naručje.


U samoj osnovi, ЛЁД je visokoestetizovan i fikcionalizovan prikaz sporta, međutim sasvim sigurno je bitan kao ostvarenje u ovoj grupi filmova jer se na kraju krajeva likovi upravo ispoljavaju kroz delovanje na klizalištu, kroz ono što je njihova sportska disciplina.


U osnovi svega je ljubavna priča, film implicira da su najbolji klizački parovi neumitno ljubavnici i sportska manifestacija tih ljubavnih vrtloženja izložena je upravo kroz nemogućnost jednog para da nastavi da nastupa onda kada je ljubav završena, odnosno kroz sposobnost drugog para da snagom svog odnosa nadoknade manjak svoje veštine.


U pogledu ritma, vizuelnosti, atrakcije, za Trofima nema tajni. ovo je izuzetno vešto realizovan film koji je izuzetno spektakularan i efektan za gledanja. Aleksandr Petrov radi ono što je već pokazao kao harizmatični lead u nekoliko ruskih blokbastera a Miloš Biković se pojavljuje kao glavni antagonista u trećoj najvažnijoj ulozi u filmu, i izuzetno je dobar. Konačno, ovaj film je star-making turn za Aglaju Tarasovu za koju verujem da će posle ooga postati značajna zvezda ruskog filma i zauzeti prostor koji je nekada imala Oksana Akinšina čije je vreme malo ipak prošlo. Ona je izuzetno šarmantna sa spojem girl next door emocije i sposbnosti da bude glamurozna u okolnostima melodramskog ekscesa.


ЛЁД je zanimljiv genrebending ruski blokbaster, koji uprkos copywoodskoj matrici pokazuje da ova kinematografija svoju autentičnost u domenu visoko gledanog filma postiže upravo spremnošću da ovakvoj temi da tentpole tretman.


* * * / * * * *

SLAP SHOT

Reprizirao sam SLAP SHOT George Roy Hilla, svakako jednu od ključnih sportskih komedija, smeštenu u milje nižerazrednih hokejaških liga. Paul Newman u ovom filmu nastavalja uspešnu saradnji su Hillom, jednim od zanimljivijih i u osnovi potcenjenih reditelja šezdesetih i sedamdesetih, uprkos tome što je snimio niz odličnih i barem dva kapitalna filma, BUTCH & SUNDANCE i THE STING.

SLAP SHOT je takođe izuzetan film, pošto se ne oslanja na klasične holivudske žanrove vesterna i krimića i ne preispituje ih kao što su radili SUNDANCE i STING onda nije uspeo da se nametne kao istorijski bitan naslov. S druge strane, u vreme kada se ovaj film pojavio slične priče o kompeticiji unutar američkog društva i uopšte o tamošnjoj kulturi takmičenja, između ostalog i u sportu radio je Michael Ritchie, na čiji opus SLAP SHOT svakako može da se referiše.

Naime, Ritchie je snimio BAD NEWS BEARS po scenariju čuvenog Billa Lancastera od timu netalentovane dece koja počinju da pobeđuju u bejzbolu igrajući prljavo. Hill je snimao po scenariju takođe čuvene Nancy Dowd (koja se često potpisivala muškim imenom i SLAP SHOT je iznenađujuće muževan scenario) je priča o nižerazrednom hokejaškom timu koji shvata da će propasti ukoliko ne počne da pobeđuje i prvilači pažnju. Oni odlučuju da postanu goonovi, i tučom i skandalima nerviraju protivnike. To dovodi do preporoda tima, počinju da pobeđuju, pridružuje im se publika ali polako počinju da osećaju da su se udaljili od same suštine sporta ali i da im se ne isplati da joj se vraćaju.

BAD NEWS BEARS je priča o kompeticiji i ljudima koji u njoj učestvuju na jednom apsurno malom nivou, među netalentovanom decom. SLAP SHOT je smešten među odrasle koji su ceo svoj životni vek posvetili sportu u kome nisu puno toga postigli i bave se poslom u kome neki ljudi zarađuju milione a oni pak jedva krpe kraj sa krajem, putuju razdrndanim autobusom i spavaju po ćumezima. Oba filma pokazuju kako se do pobede dolazi zapravo odustajanjem od pravila sporta, s tim što se BAD NEWS BEARS bavi samom prirodom sporta nasuprot kompeticije a SLAP SHOT se bavi odnosom sporta i gledališta.

Ritchiejev film ima mahom decu u glavnim ulogama tako da je humor više nestašan nego prljav. Hill i Dowd sa druge strane pored samog terena prikazuju i sliku van terena, pesimistično rasulo američkog društva poznih sedamdesetih, dotiču se bračnih odnosa, seksualne politike, ekonomske krize i naravno moralnog sunovrata.

Hill izvanredno balansira između komedije, često gross outa i nasilja, sa ozbiljnim tonovima, odlično ih prepliće, o čemu možda najbolje svedoči sam kraj filma koji je maestralan.

Hill je u ovoj formi imao konkurenciju i nije bio jedini koji se bavio ovom vrstom društvene kritike u spoju sa raspojasanom komedijom ali je u tome bio možda i najboli.

* * * 1/2 / * * * *

JAGUAROV SKOK

Reprizirao sam JAGUAROV SKOK Aleksandra Đorđevića, jedan od filmova koji spadaju red naslova koje ljudi vole da mrze. Reč je o nepretencioznom repertoarskom filmu koji je nastao u vreme posle Titove smrti kada sa jedne strane filmski autori dobijaju slobodu sa kojom na određeni način ne znaju šta da rade, a drugi gube gube omiljenu temu za rad, dočim žanbrovska kritika u Berogradu i Zagrebu prilazi domaćoj repertoarskoj/žanrovskoj produciji krajnje kritično i sa negativnom predrasudom.

JAGUAROV SKOK su radili Aca Đorđević i DP Đorđe Nikolić, ekipa koja je realizovala OTPISANE, dakle to su već prekaljeni veterani jugoslovenske žanrovske produkcije koji jako dobro vladaju inscenacijama krimića i akcije, a Nikolić je bio DP na vrlo zaniljivo režiranom filmu Gordona Hesslera THE MISFIT BRIGADE (a dobacio je i do major reditelja snimajući TWELVE CHAIRS Mela Brooksa). JAGUAROV SKOK je međutim nastao po scenariju Gordana Mihića, tada još uvek izuzetno relevantnog pisca koji njihovu žanrovsku osnovu obogaćuje nekim izuzetno zanimljivim rešenjima.

U prvoj polovini filma, Mihić i Đorđević dosta lenjo postavljaju zanimljivu priču o beogradskom luzeru Bogiju koji radi kao šofer u organizaciji za kulturnu razmenu a deo prihoda ostvaruje i kao polužigolo ne bi li uspeo da zbrine svoju kćerkicu koja je ostala sa njim kada ju je napustila majka narkomanka.

Prikaz narkomana je prilično tvrd, tretirani su kao globtroteri koji boluju od smrtonosne bolesti, sasvim na liniji naše tadašnje kinematografije u senci Jovanovićevih PEJZAŽA U MAGLI.

Kada jednog dana, majka sa prijateljima otme dete i odvede ga u Njujork, Bogi odlazi da je nađe. Međutim, naći dete u Njujorku je traženje igle u plastu sena i da bi to ostvario on uporedo mora da počne da se snalazi i radi povezujući se sa mutnom srpskom dijasporom koju predvodi njegov prijatelj iz detinjstva Čarli.

Od momenta kada junaci odu u Ameriku, film ulazi u višu brzinu i tada stvari postaju mnogo zanimljivije, kombinuju se arhetipske situacije snalaženja u Americi sa elementima crnog talasa i krimića i tek tu film dobija puni integrirtet.

Ljubiša Samardžić je osvežavajuće lišen goofy detalja i pokušaja humora kao Bogi. Voja Brajović je odličan kao ljigavi Mačaj, i u sličnom je štimu kao u HALO TAXI i NACIONALNOJ KLASI. Miki Krstović je kao i uvek odlična faca u ulozi Čavketa, Čarlijevog brata a Jelisaveta Seka Sablić je sjajna u lucindoj novotalasovskoj minijaturi.

Šteta je što Bogijevog sidekicka Čarlija ne igra harizmatičniji glumac od Mladena Nedeljkovića koji je ipak poprilično opskuran epizodista, ali s druge strane, Vera Čukić nije onoliko iritantna kao inače.

JAGUAROV SKOK spada u onaj red filmova koji su se jednim delom "olupali" time što su u jugoslovenskim uslovima pokušali da budu američki film. Ali u ovom konkretnom slučaju, baš zahvaljujući Mihićevom scenariju koji je kvintesencijalno na liniji srpskog Novog talasa i sa finom dozom apsurda na kome je stasavao uspeva da očuva mnogo više integriteta, ne samo u odnosu na slične filmove iz naše kinematografije već i u odnosu na pokušaje drugih kinematografija da se late Amerike kombinujući svoju vizuru i tamošnje filmske tradicije.

JAGUAROV SKOK nije film internacionalnog kalibra ali jeste jako zanimljiv deo tradicije jugslovenskog filma, između ostalog i kao neka vrsta žanrovskog eksperimenta jer nije reč o čistom krimiću već upravo o prožimanju lokalnih rešenja sa uspostavljenim stilemama.

U domenu same strukture krimića Mihić nije najveštiji, pre svega na nivou rasporede događaja i akcenata ali je u pojedinim aspektima vrlo inventivan.

Đorđević i Nikolić su snimili film koji je bliži sedamdesetim nego osamdesetim, ali je vrlo efikasan i uspeva da dosta efektno iskoristi njujorške lokacije. Film je inače bio koprodukcija sa jednim jugoslovenskim emigrantom čija je kasnija sudbina bila misteriozna, pominjalo se čak i da je kasnije uhapšen, doduše zbog stvari koje nemaju veze sa kinematografijom.

U odnosu na prvi utisak, JAGUAROV SKOK mi deluje mnogo više left-field nego ranije i svakako da zaslužuje veću pažnju.

* * * / * * * *

DOWNHILL RACER

Pogledao sam DOWNHILL RACER Michaela Ritchieja, adaptaciju romana Oakley Halla. U ovom filmu Ritchie je do maksimuma iskoristio svoje dokumentarističko iskustvo i stvorio je film koji se koristi naracijom baziranom na upadanju u sred scena, bez klasično postavljene drame, sa detaljima koje gledalac sam sklapa u celinu. To je tehnika kojom su se tokom sedamdesetih dosta služili reditelji a Ritchie je u svojim filmovima poput RACERa i CANDIDATEa otišao možda i najdalje u toj tehnici. Pored ove novoholivudske dimenzije naracije, DOWNHILL RACER je jedan od najznačajnijih sportskih filmova u istoriji.

Značajan je iz više razloga, najpre zato što ovo nije rags to riches priča. Ovo je priča o ceni pobede koja je visoka i nije isključuvo bazirana na trudu, talentu i sličnim idealističkim atributima već i na tuđoj nesreći, žrtvovanju mnogih stvari uključujući lično sazrevanje ne bi li pojedinac postao savršen u toj jednoj oblasti kojom se bavi. U tom smislu glavni junak kog igra Robert Redford nije harizmatičan, on je vrlo hladan, polu-obrazovan, distanciran od okoline i diskretan, spreman da se obraduje tuđoj nesreći, doduše ne da je i izazove. Redfordov lik je redak u sportskom filmu i po stepenu ambivalencije ANY GIVEN SUNDAY Olivera Stonea je naslednik DOWNHILL RACERa a i narativne tehnike im se u priličnoj meri poklapaju. Naravno, Ritchie pripada elegantnim šezdesetim/sedamdesetim i govori o sportu kojim se bave situirani belci po Alpima dočim Stone uranja u svet kiča i steroidnomg mačizma svojstvenog NFLu.

Redford je napravio atipičnu ulogu, kao i kod Ritchieja u CANDIDATEu, dakle on je napravio karakter koji nema movie star harizmu, uzdržao se od unošenja ličnog šarma u celu priču i ostvario je jednu od najsolidnijih uloga svoje karijere.

Pored Redforda i Ritchieja, važno je naglasiti izuzetno realizovane skijaške scene, koje pokazuju da je Ritchie uz specifičan rad na karakterima iz dokumnetarizma doneo i tradiciju izvanrednog location shootinga. Dokumentarni footage, televizijski snimci su sjajno integrisani a Redforda ima sasvim dovoljno u tim scenama da se ne stvori distanca usled svesti o tome da skija dubler.

Mnogi se žale da je DOWNHILL RACER studija karaktera koji nije mnogo zanimljiv. ja mislim da je to upravo najveća snaga ovog filma, što pokazuje zapravo blagu duhovnu hendikepiranost vrhunskog sporta. I što je još važnije DOWNHILL RACER je sportski film za koji zapravo nije potrebno poznavanje sporta kojim se bavi da bi se razumeo.

* * * * / * * * *

SONJA

SONJA je film Anne Sewitsky o Sonji Henie, čuvenoj norveškoj šampionki u umetničkom klizanju koja je sredinom tridesetih, kada je završila amatersku karijeru a započela profesionalnu, otišla u Holivud da ispuni svoj san i postane glumica. Uprkos akcentu i raznim drugim limitirajućim faktorima, u tome je uspela i do početka četrdesetih, bila je jedna od najvećih zvezda studija Fox i jedna od najplaćenijih glumica. 

Anne Sewitsky je trostruka učesnica Sundancea i napravila je hrabar potez - praktično biopic o Norvežanki u Holivudu i uspela je da pronađe ključ kako će njena rekonstrukcija delovati skrupulozno i prihvatljivo. Film je garniran Sonjinim klizačkim nastupima, kao što su bili i njeni filmovi i njihova rekonstrukcija je poprilično autentična, uz veliki trud glumice Ine Marie Wilman (koja nije klizačica kao Sonja Henie) i uz dar za detalje (recimo voda na ledu u holivudskom studiju koji se topio zbog vreline rasvete).

Sewitska je snimila film koji na kraju krajeva ne govori laskavo o Sonji. Prikazuje je kao jako ženu koja je ćesto umela da bude preduzimljivija od muškaraca koji su je okruživali ali te vrline i upornost je pratila osvetoljubivost, agresija prema sebi i prema okolini, sklonost ka finansijskim malverzacijama uprkos tome što je bila vrlo darovita poslovna žena, ali ie neshvatanje kada se treba povući sa klizališta.

Njene veze sa nacistima su takođe nagoveštene u ovom filmu ali Sewitska ne otvara tu bolnu temu iz Sonjinog života, praktično preskačući Drugi svetski rat.

Film se bavi periodom od 1936. do 1956. godine, ali seže kroz arhivu do kraja njenog života, kao i u flešbekovima u detinjstvo.

Ine Marie Wilman je napravila ozbiljnu glumačku kreaciju i odigrala je Sonju Henie sa integritetom, bez imitacije. Uprkos tome što Norvežani imaju relativno kontradiktoran odnos prema Sonji Henie, ovakva problematizacija njene ličnosti nije prihvaćena u samoj Norveškoj jer su oni prelomili da je ona ipak njihova olimpijska heroina, dočim prema njenom holivudskom opusu nemaju razvijen odnos.

SONJA definitivno nema tu kinetičku snagu nečega kao što je I, TONYA ali je zanimljiv kao klinički hladan biopic o jednoj intrigantnoj osobi.

* * 1/2 / * * * *