THE TAKING OF BEVERLY HILLS

Sidney J. Furie je zagazio duboko u fazu tezgarenja kada je snimio THE TAKING OF BEVERLY HILLS, praktično DIE HARD rip-off koji je kupila Columbia a onda odlučila da ga ni ne pusti u bioskope kako treba, u kome glavnu ulogu Ken Wahl, velika televizijska zvezda koja nikako nije uspevala da iskorači u svet filma.

Ken Wahl igra kvoterbeka lokalnog tima koji dolazi na Beverli Hils povodom humanitarnog skupa na kom se skupio krem ovog naselja, da bi potom ostao zatečen tokom pokušaja lokalnih policajaca da isprave nepravdu što čuvaju bogataški kraj u kom oni sami ne mogu da priušte život, i da pod krinkom lažne ekološke katastrofe evakuišu stanovnike i poharaju im imovinu. 

Međutim, Wahl propusti upozorenje da je nastupila tobožnja opasnost zbog izlivanja hemikalije i sa policajcem koji se predomislio kreće da mrsi konce pljačkašima.

Imamo dakle sve DIE HARD momente osim što je sandbox ceo deo grada, ali ostalo je tu - počev od diverzije koja prikriva pravi karakter akcije negativaca.

Nažalost, Wahl pokazuje dobru volju i dosta energije, ima nekoliko prigodno goofy akcionih prizora ali ovo nije film koji bitno odskače od nečega što bi koju godinu pre snimio Cannon, i Furie, tada već na pragu sedme decenije pokazuje jednu efikasnost, ali ne i majstorstvo koje krasi njegova najbolja dela iz druge polovine šezdesetih. Naprosto ovo je ipak poprilično garden variety akcijaš svog vremena, sa manje para nego što ambijent u kom se dešava zaslužuje ali opet ne i bez sredstava.

Furie je barem u svemu ovome efikasan. Nije ni senka onog majstora koji je bio, ali pokazuje da je B-akcioni film preduzeće koje može da vodi s dve leve ruke.

* * / * * * *

MOMAK I DEVOJKE

MOMAK I DEVOJKE je bio frustrirajuće blizu toga da bude dobar Apollonov film. Naime, pored pouzdane realizacije Ivice Vidanovića, imao je i nešto najbliže star wattageu viđeno kod Apollona. Scenarista film Rok Radiša i Tamara Aleksić su se odlično snašli u glavnim ulogama. Iako je Aleksićka mnogo popularnija i uspešnija glumica od Radiše, ovde su pokazali jako uspelu hemiju i nastupili ravnopravno kao centralni par u romantičnom zapletu. Kada se tome doda odlično odabrana i visprena devojčica u ulozi deteta koje junak protiv svoje volje mora da čuva, i tako se i upoznaje sa svojom izabranicom - dobijamo tri osnovne role u kojima imamo dobar izbor glumaca i dobru glumačku igru što je za romantičnu komediju najvažnije.

Međutim, scenario Roka Radiše ima jedan suvišan pseudokriminalistički zaplet u kom pomalo pratimo ilustraciju šta se desilo sa ocem devojčice oko koje se gradi zaplet, suvišan i po miljeu u koji je smešten i po sadržaju i po pretencioznoj izvedbi koja odstupa od žanra. I uopšte mehanika zapleta mimo osnovne priče o detetu i dvolje ljudi koji se preko njega zaljubljuju uglavnom je nevešta i suvišna.

Isto tako, film umnogome zavisi od montažnih sekvenci kako bi pokazao razvoj odnosa, što ne samo da dobija jednu mehaničku manifestaciju već umanjuje broj izazovnih i važnih dramskih scena kroz koje se razvija odnos.

Dakle, nukleus filma iako nimalo originalan imao je potencijala, nukleus glumačke igre ga je i imao i razvio ga je ali je forma gotovo u svakom pogledu podbacila. Ipak, u deficitu ovakvih sadržaja kod nas, možemo reći da je reč o časnom pokušaju.

* * / * * * *

SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

THE LONGSHOTS

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *

SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

KALEV

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom je Aivar Kuusmaa jedan od najznačajnijih protagonista, rekao bih da je potpuno izgubio razum.

KALEV Ovea Mustinga, estonskog profesionalca sa čijim sam se radom upoznao preko špijunske serije REETUR, govori o istorijskoj sezoni talinskog Kaleva kada su osvojili poslednje prvenstvo SSSRa (iako je tehnički odigrano još jedno ali je bilo sa mnogo manje vanruskih timova). 

Ekipa Jaaka Salumetsa imala je u svom sastavu osvajača seulske medalje Tilta Sokka, bio je tu Aivar Kuusmaa ubitačni šuter, Babenko takođe kao i prvi i jedini Amerikanac u istoriji sovjetske like Gordon Jackson, igrač koji je recimo igrao pre toga neku poluprofesionalnu košarku u SAD ali je bio veliko osveženje iz više razloga.

Glavni junak filma je Jaak Salumets, doajen estonske košarke koji je navodno kao mladi sovjetski reprezentativac jednom nadigrao Doctora Ja (Juliusa Ervinga za mlađe) ali je imao problema sa Gomeljskim ali i Kondrašinom. Tako je Salumets osvojio samo jednu medalju na Eurobasketu 1973. godine iako se smatra da je mogao više.

U sezonu 1990/1991. Kalev ulazi kao ekipa rezigniranih ljudi. Kuusma je probao u Americi, Sokk je imao ponudu nije mogao da ode, Estonija se odvaja - narod ih smatra izdajnicima što se odlučuju da igraju sovjetsko prvenstvo a oni opet žele da igraju jer su košarkaši i žele da se takmiče i da od nečega žive, ali svaki potez im je pod lupom, naročito jer Salumets u sastavu ima Ruse, kako one iz Rusije tako i etničke Ruse rodom iz Estonije.

Salumets na nagovor Riha Soonika, svog sekretara kluba kreće da vesternizuje ekipu.i dovodi prvog Amerikanca u sovjetsku ligu a na terenu u pauzama igraju čirlidersice.

S jedne strane, KALEV je vrlo sveden. Iako je verovatno da imamo više likova koji su uključeni u priču ovde imamo jednog tipskog novinara kao predstavnika sedme sile koja je ometala ekipu, jednog zvaničnika Saveza kao predstavnika sovjetske države, i film je generalno racionalno i svedeno postavljen, kao i estonska košarka kada funkcioniše - rade ono što znaju i izbegavaju ono što im ne ide.

Otud ovde nema masovki ali ima dovoljno evokativnih rekonstrukcija nekih događaja. Fino je napravljen arhitektonski kontrast između progresivnijeg modernizma u Estoniji i haosa po unutrašnjosti Rusije, Ukrajine ili Tadzikistana gde se ide na gostovanja. U jednom trenutku Gordon Jackson, odrastao u detroitskom getu kaže da nikada nije video takvo siromaštvo, a saigrači mu kažu, "Nisi video Rusiju" i tada kreće njihova turneja po Lugansku, Saratovu i sličnim lokacijama.

U principu sam narativ o tome da je Kalev postao šampion je zanimljiv jer su Estonci uvek bili undersized ekipa i verovatno je haos u SSSRu, neigranje Litvanaca (iako su njihovi košarkaški radnici posle napada u Viljnusu podržali Kalev kao baltički vid otpora) itd. dosta pomogao tome. Ovde ima svega, kupovine utakmica, čime Kalev jednom pribegne, kupovine sudija, opšte korupcije i rasula ali i utiska da su centralne košarkaške vlasti radile protiv Kaleva.

Ipak, s druge strane, Musting nije prećutao šovinizam sa kojim su se suočili Rusi koji su se zatekli u Estoniji tada iako članovi Kaleva, tako da se može reći da je film uravnotežen.

Film ne ulazi, čak i ne imenuje do kraja konflikt koji gradi a to je konflikt između Salumetsa i starog sovjetskog trenera. U zbilji je to bio lično Gomeljski, a u filmu je to Kondrašin koji je zapravo koliko znamo njemu pomogao u karijeri, ali ga je Volnov iznova opstruirao, no u filmu je to izgleda spojeno pa u dvoboju sa Kondrašinom u finalu, punom lošeg animusa, Salumets trijumfuje.

Glumci u ulogama košarkaša deluju krupnije od estonskih igrača tog vremena iako su scene košarke generalno solidne i nema mnogo modernih zahvata u starinskoj košarci kao što često običavaju ovi filmovi prepuni sportskog patriotizma.

Kalev je jedan razuman, umeren film, i zanimljiva priča o jednom ekscesu iz istorije sovjetske klupske košarke.

* * 1/2 / * * * *

AIR

AIR Bena Afflecka je film koji se bavi jednom fusnotom iz istorije košarke koja je promenila sport.

Alex Convery je napisao istinitu priču o odluci Sonny Vaccara da stavi svoju reputaciju na crtu i celokupan godišnji košarkaški budžet Nikea uloži u jednog mladog rukija koji nije bio čak na prvi pik. Zvao se Michael Jordan.

Vaccaro je kasnije to uradio jednom i za Adidas kada je sličan potez napravio za Kobea Bryanta. I ponovo je pogodio, ali Nike danas ima Kobeov legacy, Adidasa se malo ko seti.

U vreme kada je Vaccaro odlučio da forsira ovaj rizik, Converse je držao najveći deo tržišta košarkaških patika. Nike ga je kupio 2003.

Dakle, Sonny Vaccaro je stvorio imperiju kakvu danas znamo ali je istovremeno kroz karakteristike Jordanovog ugovora sa Nikeom dao sportistima moć bez presedana i učinio da im samo klupsko angažovanje bude sekundarni izvor prihoda što je na neki način i deformisalo i pomoglo sport.

Iza ove priče stoji film o jednom apsolutnom autsajderu, hazarderu ali i bukvalno kockaru, zaposlenom u firmi koja je u usponu ali ne vidi neki biznis u bavljenju košarkom. On međutim prepoznaje da je Jordan budući superheroj sporta i to na osnovu njegovog čuvenog koša sa koledža, na osnovu njegovog držanja, stava, načina na koji je primio loptu za koju su svi mislili da ide Worthyju. Sa njegovim utiskom da je Jordan superheroj zapravo i kreće nova era sportiste superheroja koju je načeo Ali, ali do kraja definisao upravo MJ.

Međutim, u datom trenutku, sama košarka, sama NBA kao organizacija, stanje na tržištu itd. išli su nasuprot Vaccarovog instinkta.

Na delu je dakle priča o autsajderu koji jedini veruje u nešto a na kraju uspeva i svi ostali shvataju da je bio u pravu i počinju da veruju sa njim.

Videli smo to sto puta, ali to i jeste priča koja ne izlazi iz mode, baš zbog toga što je poneko ponekad majstorski izvede kao Affleck.

U tom smislu, sve ove partikularnosti su nevažne, AIR funkcioniše i kao priča o nekom čoveku koji je mogao biti izmišjen, naprosto Affleck je izveo jedan old school holivudski film o borbi, o autsajderima i snu i njegovom ostvarenju, samo sada u srednjim godinama, iznova u ekipi sa Mattom Damonom, svojim saigračem iz GOOD WILL HUNTINGa kojim su pokazali da su zapravo veoma ozbiljni kreativci.

U odnosu na Converyjev inicijalni scenario, tačno se oseća rukopis kako je iz njega eliminisana ona nevažna naknadna pamet i očuvana ona neophoda, a potom kako su u realizaciji čak i teško svarljivi message movie momenti, Richard Curtis speechevi i slične intervencije spakovane u nešto efektno, gde nešto što bi izazivalo averziju izaziva prijatan smešak pun ironije.

Dakle, Affleck je napravio film koji je među najuspelijim predstavnicima nečega što smo mislili da nam stiže zdravo za gotovo, i ovo je superioran segment njegovog košarkaškog diptiha početog pred koronu sa THE WAY BACK Gavina O'Connora. 

Robert Richardson koji je možda i najveći živi direktor fotografije ima poslednjih godina malo hit and miss rezultate. AIR međutim pripada prvoj grupi, i nudi jednu doduše upadljivu estetsku intervenciju a to je rekonstrukcija looka osamdesetih u fakturi slike. To je jako dobro izvedeno, snažno evocira atmosferu. Ovo je film u kom se dosta govori, iako Affleck pokušava da to razigra, ali ne treba da brinemo - ne zaboravite Robert Richardson je slikao Stoneov TALK RADIO, doktorsku disertaciju o tome kako uspešno snimiti vibrantan film u kom se mnogo priča.

Matt Damon je u vajbu iz STILLWATERa, u pogledu boyish goodlooksa poništen, ugojen ali i dalje energičan. On je ključna figura celog ovog poduhvata, sa inteligentnom podrškom Jasona Batemana i samog Afflecka.

Jordana nikada ne vidimo kao junaka osim po obodima kadra i Viola Davis je glavni predstavnik porodice u ulozi njegove majke. Treba imati na umu da su u biopicovima o NBA zvezdama, majke vrlo često način na koji se prilazi temi - setimo se televizijskih filmova o Isiah Thomasu i Kevinu Durantu. Alfre Woodard je ostvarila čak veoma upečatljivu rolu kao Thomasova majka a Viola Davis igra majku tolike ikone, da je njen istorijski značaj nekako čak i nadilazi iako je veoma cenjena glumica. Ali Viola je stari školovan kadar i obavlja zadatak taman onako kako treba.

AIR je prva produkcija studija koji su napravili Damon i Affleck - Artist Equity, sa idejom da bude United Artists našeg doba i da učini stvari isplativijim za umetnike. Na neki način ova priča je jako dobar manifest za celu tu koncepciju jer govori o jednom sličnom slučaju iz sveta sporta.

AIR je izuzetan film na temu sporta. Posle KING RICHARDa ponovo imamo šampiona i GOATa koji je dobio dostojan film o jednoj maloj priči kroz koju razumemo veliku.

* * * * / * * * *