THE LONG ROAD TO THE HALL OF FAME: FROM TONY KING TO MALIK FARRAKHAN

Tony King, poznat danas kao Malik Farrakhan je čovek kog sam upoznao pre ravno 20 godina na prvom beogradskom koncertu Public Enemyja. Ostavio mi je utisak zanimljivog lika, veterana raznih političkih procesa, rasnih trvenja i dešavanja. Sećam se da sam se raspitivao malo kod njega o nekim Blaxploitation facama koje volim i to je bilo manje-više to.

Tony King je šef obezbeđenja Public Enemyja od druge godine njihovog rada kada su ga upravo Farrakhanovi ljudi preporučili i ovaj film bez mnogo intervencija prikazuje njega i njegovog brata "danas" ali i u periodima ranije.

Ovaj film iz 2015. godine prikazuje trenutak kada su Tony i njegov brat Charles bili predloženi za ulazak u Hall of Fame kao prva dva rođena brata afroameričkog porekla u istoj ekipi, a zaigrali su za Buffalo Billse. Treba imati na umu da su oni u onom domenu rekorda, da ne kažem bizarnih dostignuća i da nisu bili bitni NFL igrači.

Posle NFLa, Brother Malik ulazi na film i igra epizode u nizu filmova među kojima su neki baš superkultni kao GANJA & HESS a on se posebno ponosi ulogom u SPARKLE u kom je rano pojavljivanje Irene Cara što je na neki način imalo refleksiju na Luhrmannovu seriju THE GET DOWN ali to je neka druga priča.

Brother Malik je čovek koji je bistriji nego što je prikazan u ovom filmu. Proveo je vreme pored sjajnih govornika ali on nije jedan od njih. Vrlo često izgovara opšta mesta i autor ga ne uvodi u zanimljivije segmente priče. Možda je to opservacioni momenat, možda nešto drugo ali do kraja ostaje utisak da se o Brother Maliku mogao napraviti artikulisaniji film.

Pa ipak, ako vas zanima Nation of Islam, Public Enemy, Blaxsploitation a pomalo i NFL, ovde opet ima za svakoga ponešto važno.

* * / * * * *

THE GAMBLER

Rupert Wyatt je po scenariju Williama Monahana snimio superioran rimejk filma THE GAMBLER koji je po scenariju Jamesa Tobacka režirao Karel Reisz. Čini se da je između Tobacka i Reisza postojao i generacijski i stilski jaz, i njihov film iz 1974. godine je ostao pre svega zanimljiv. Rimejk nastao četrdeset godina kasnije, i što je zanimljivo isprva najavljen kao režija Todda Phillipsa, takođe unosi neke neuobičajene elemente ali uspeva da ih uspešno integriše.

Najmanje zanimljiv aspekt ovog rimejka je priča, iako je menjana u odnosu na original, koji je pak inspirisan Dostojevskim u određenoj meri. Snaga rimejka je u načinu kako je realizovan, i pre svega kako je neke neočekivane i moćne energetske kapacitete uklopio i iskoristio.

James Caan je bio mačo junak, sa emotivnom stranom, dočim je Mark Wahlberg u jednoj tobože nijansiranoj a zapravo vulgarnijoj eri, jedan od jačih simbola blue collar heroja koji ima moralni kodeks, ili ga stiče tokom priče, ima jaku emociju, ali cerebralan svakako nije. Caan je u tom smislu bio logičniji izbor za ulogu korodiralog profesora koji se bavi kockom od Wahlberga, ali na kraju cele priče, Wyatt uspeva da učini da i njegovom glumcu verujemo kao kockaru.

THE GAMBLER je film o onome što glavnog junaka, nesporno inteligentnog, harizmatičnog i najpre situiranog uvlači u svet kocke, a to nije samo hazarderski adrenalin već pre svega pitanje identiteta, samoviđenja, i konačno inspiracije. Umetnik po vokaciji, glavni junak ovog filma sebe jednim delom pretvara u umetničko delo, inspiriše se samim sobom za usmenu književnost kojom se brani i kojom opsenari.

Wyatt je okružio Wahlberga sjajnim glumcima, Brie Larson je tu kao studentkinja sa kojom ostvaruje poseban odnos, Jessica Lange je majka koja mu pomaže Xti put dok je on vodi iz razočaranja u razočaranje, John Goodman i Michael Kenneth Williams su tu kao zelenaši i svi su odlični, a Wyatt je ponovio potom uspešnu saradnju sa Goodmanom i u CAPTIVE STATE.

Međutim, ključni izazov je kako svet zelenaša i ilegalne kocke iznova učiniti svežim. I Wyatt to radi glumcima, a Monahan maštovitim situacijama i neočekivanim reakcijama glavnog junaka koje odstupaju od konvencionalnog ponašanja u gangsterskom filmu. Monahan je pisao puno ovakvih scenarija, a ovaj mu je možda i najuspešniji.

Tobackov motiv point shavinga u NCAA košarci o kom je snimio ceo film HARVARD MAN postoji i ovde, adaptiran za okolnosti savremene košarke, veoma psihološki ubedljiv.

Konačno, u saradnji sa Greigom Fraserom, sjajnim snimateljem, Wyatt diže sve na najviši mogući nivo vibrantnosti filma sedamdesetih ali izvedenog tehnikom dvehiljadedesetih, i kad je reč o dizajnu, sve je praktično bez premca. Ovo je inače jedan od retkih filmova u kojima junakinja vozi "jugo" a da se to ne naglašava kao nešto komično ili naročito karakteristično, iako nosi određenu znakovitost i diskretnu simboliku.

THE GAMBLER je old school film, nešto što se danas naziva grown up moviejem, iako nije prestige picture. Ako imamo u vidu na kako se osetljivoj ničijoj zemlji našao, zapravo dobro je i prošao. Kritiku je u svoje vreme zbunio ali verujem da je one koji su ga gledali obradovao.

* * * 1/2 / * * * *

BRIAN'S SONG

BRIAN'S SONG je jedan od onih filmova koji su poznati mada ih je malo ko zaista gledao.

1965. godine iz NFL je izašao Jim Brown. I četiri godine kasnije sa Buzzom Kulikom je snimio film RIOT.

Iste godine, 1965. u NFL je ušao Brian Piccolo i šest godina kasnije Buzz Kulik je snimio film o njemu.

Brian Piccolo je bio running back za Chicago Bearse, kroz celu karijeru se mučio s tim što je premali za tu poziciju i nedovoljno brz, ali je snagom volje uspevao da se izbori za mesto u timu. Tokom svoje kratkotrajne NFL karijere, stekao je prijatelja do groba (no pun intended) Gale Sayersa, sa kojim je konkurisao za istu poziciju.

Međutim, Piccolo se razboleo od galopirajućeg kancera i ubrzo potom umro veoma mlad u 26. godini, a celokupnu sportsku javnost je obeležila priča o dirljivom prijateljstvu ove dvojice saigrača koji su bili konkurenti, a u vreme kad je bilo i tragova segregacije, pa i otvorene diskriminacije, njih dvojica su imali drugu boju kože.

James Caan igra Briana, Billy Dee Williams Galea i odlični su u glavnim ulogama. BRIAN'S SONG je televizijski film u standardnom televizijskom trajanju tog vremena od 74 minuta. Logično je da nema tipičan biopic arc sa karakterima ali Kulik uspeva da sa ovom dvojicom glumaca prikaže njihovo prijateljstvo, radosti a onda i tragediju koja ih je pogodila.

Film deluje pomalo labavo u formi jer se ne opterećuje protokom vremena i šta je kada bilo. Nema ni mnogo prilike za to u ovom trajanju, ali ukupno uzev uspeva da nam kroz priču i ove dve harizmatične role, plus podršku Jacka Wardena i Briana Caseya, samo godinu i po dana posle Brianove smrti, prikaže tu priču koja jeste sentimentalna u svojoj suštini ali je urađena muški, i slavi život a naročito Piccolov smisao za humor koji ga, sudeći po ovom viđenju nije napuštao do poslednjeg trenutka.

Niz interesantnih stvari, od dobre izvedbe u saradnji Buzza Kulika i čuvenog snimatelja Josepha Biroca, preko igra Caana i Williamsa, do relativno promptne reakcije televizije na tragediju, učinile su da se ovaj televizijski film izdvoji i na kraju čak stigne i do bioskopa. Decenijama kasnije napravljena je još jedna ekranizacija ovog slučaja.

KNIGHT OF THE SOUTH BRONX

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX je zapanjujuće vanilla televizijski film Allena Hughesa, jednog od Hughes Brothersa, o deci šahistima iz osnovne škole u Bronksu koje pokreće poluumirovljeni biznismen - belac - došavši da im predaje.

Ted Danson, televizijski sitkom star i od filma MADE IN AMERICA, prilično jak simbol mejnstrim belca u afroameričkoj zajednici igra tog ex-biznismena koji želi da se relaksira predajući u školi. Među decom ima nekoliko kasnije uspelih glumaca, a među njima se i tada i sada izdvajala Keke Palmer.

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX osim narativne efikasnosti, ne nosi naročita Hughesova obeležja, mogao je režirati bilo ko u suštini, ali film je simpatičan, konvencionalan do nivoa nelagode ali simpatično igran, sa punim ubeđenjem.

HASHIRE! T-KO BASKET BU

Pošto je u sastavu španske reprezentacije koja je osvojila Eurobasket bio Sebas Saiz, igrač tokijskog Alvarka, red je da malo vidimo šta na temu tog sporta u poslednje vreme kažu japanske filmadžije.

HASHIRE! T-KO BASKET BU Takeshi Furusawe je rutinska sportska dramedija smeštena u milje japanske srednjoškolske košarke. Glavni junak je momak koji je veoma posvećen košarci ali je napušta zbog vršnjačkog nasilja u školi koja ima najbolji tim. Odustaje od sporta i prelazi u drugu školu koja je u pogledu košarke skroz autsajderska ali gle čuda, tamo će ipak ponovo da se vrati igri pod obručima i u njoj nađe novi smisao, i izazov pred turnir na kom će sresti svoje bivše drugove.

U pogledu priče ovde nema iznenađenja, a najveće iznenađenje je začuđujuće ravna naracija, bez akcenata, bez uzbuđenja, bez neke dinamike i što je najproblematičnije bez bilo kakve estetizacije, ali ni realizma.

HASHIRE! T-KO BASKET BU je by the numbers film koji ne priliči na tako uglednoj kinematografiji kao što je japanska ni sportu koji tek treba da se sasvim probije tamo kao što je košarka.

* * / * * * *

THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *