AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje. 

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

INVINCIBLE

Ericson Core, čovek kog znamo po barem dva infamozna filma, jednog koji volimo i jednog kog se gnušamo, mislim na PAYBACK i na rimejk POINT BREAKa, gde je jedan snimao a drugi režirao, kao reditelj potpisao je i Disneyev sportski biopic INVINCIBLE.

Reč je o jednoj tipičnoj, i mnogo puta viđenoj, što fikcionalnoj, što istinitoj, priči o običnom čoveku koji neočekivano ulazi u profesionalni sport.

U ovom konkretnom slučaju, to je Vince Papale, filadelfijski učitelj bez zaposlenja koji nije čak ni igrao američki fudbal na koledžu već se bavio atletikom ali ga je povremeno igrao hobistički i polu-amaterski. Kada trener Philadelphia Eaglesa, legendarni Dick Vermeil koji je tada na početku svog NFL uspona, pozove građane na otvorenu probu, Papale jedini uspe da uđe u širi sastav za pripreme i, logično, postepeno je došao do prve postave i odigrao je nekoliko sezona u NFL.

Papale nije bio u timu kada je Dick doneo Super Bowl Eaglesima, ali bio je deo tog uspona.

Marky Mark igra Papalea, Greg Kinnear je Vermeil, Elizabeth Banks je Papaleova simpatija koja će mu kasnije postati žena, iako navija za Giantse, velike rivale Eaglesa, i sve je ovde već dobro podmazano i dosta puta viđeno.

Međutim, u ovom jednostavnom, razgaženom filmu, Mark Wahlberg za početak izgleda uverljivo kao blue collar amater koji se da pretvoriti u profesionalca. Ericson Core dobro i nenamteljivo zarobljava tu atmosferu sredine sedamdesetih i sa pričom koja ne izlazi iz mode, sve što je stereotipno postaje arhetipski.

U jednoj situaciji vidi se i naš zemljak Pete Lazetich koji je tada bio deo Eaglesa, premda nijedan od saigrača iz ekipe nema neki protagonizam. Ovo je primarno priča o Papaleu, treneru koji je bio spreman da rizikuje i zajednici njegovih komšija i drugara koji su na različite načine doživljavale njegov pokušaj da ispuni san, mnogo više njihov nego njegov, reklo bi se.

Wahlberg je igrajući parafrazu Tima Ripper Owensa, iako to nije zvanično film o Judasima, odigrao sličnu ulogu zapravo u Herekovom ROCK STARu, i to je zanimljivo - ta identifikacija sa njim kao ubedljivim glumcem da uverljivo iznese transformaciju iz everymana u heroja na najvećoj sceni.

INVINCIBLE dakle ni u konceptu podele nije originalan, ali sve ideje je dobro pokupio i uklopio u celinu koja radi posao.

* * * / * * * *

RUMBLE THROUGH THE DARK

Braća Graham i Parker Phillips zainteresovani su za priče smeštene u flyover states i to je u korenu njihovih dosadašnjih filmova.

TUMBLE THROUGH THE DARK se u tom smislu oslonio na Aarona Eckharta kao zvezdu koja može da isprati B-film produkciono a da ga itekako uzdigne glumački, i snimili su zanimljiv spoj bokserske melodrame i krimića.

Aaron Eckhart je maksimalno posvećen ulozi ruiniranog bare knuckle borca koji se bije po ilegalnim mečevima po američkoj provinciji, a uprkos veštini specijalizovao se za "padanje" i nameštanje mečeva čime dodatno ruinira svoje telo. U tom pogledu, film me je u tretmanu glavnog junaka podsetio na SOUTHPAW i rolu Jakea Gyllenhaala u njemu.

Već delimično oštećenog mozga usled brojnih povreda, finansijski ugrožen usled neurednog života i mučen krivicom što je spiskao imanje žene koja ga je prihvatila kada su ga napustili roditelji, on luta kroz pustoš te provincije, i u tom krugu nalazi razne izazove, a svi oni se mogu rešiti samoubilačkim pristankom na "jedan poslednji meč" koji bi ga mogao koštati života, čak i da u njemu pobedi.

Ovde su Phillipsovi okupili neke iskusne bećare kao što je Rithie Coster, i kada se film bavi Eckhartom, samim ili okruženim asortimanom raznih đilkoša i zlih žena, film funkcioniše vrhunski. Kad se ode u neke elegične flešbekova koji povremeno imaju i dramsku dimenziju, film postane sentimentalan na način koji nije baš vrhunski.

Naravno bokserski film ne samo da toleriše sentimentalnost već je i podstiče, i Phillipsovi su mogli u tome biti veštiji ali u žanrovskom pogledu ništa nisu pogrešili.

Intencija da stvari učine ozbiljnim, spontano ih je naterala da sve malo uspore i to ne ide u korist filma. Michael Farris Smith je sam adaptirao svoj roman, i rekao bih da je ovo u pogledu estetizacije snažniji film od njegove druge ekranizacije iste godine DESPERATION ROAD, ali i da je ovaj drugi film u pogledu izraza bio ipak čistiji.

Neko ko je došao tražeći boksersku melodramu, neće pogrešiti. Neko ko je došao tražeći upmarket borilački film sa Aaronom Eckhartom takođe neće pogrešiti. Dakle, film funkcioniše i u pogledu onoga što je privuklo autore i u pogledu onoga što je animiralo finansijere.

Mogao je biti bolji, ali može sve to i ovako jer se puno ubeđenje s kojim je sve izvedeno, prenosi na gledaoca.

* * * / * * * *

ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

NIGHT OWLS

NIGHT OWLS Charlesa Hooda je kamerni two-hander u kom je pokušano da se napravi jedna moderna indie parafraza Wilderovog APARTMENTa ali puno je razloga što se to nije desilo.

Naprost, scenario nije vrhunski i nema organski razvoj. Čim imamo situaciju u kojoj junaci u maniru polemičke drame moraju da "otvraraju" temu razgovora, to znači da film naprosto u tom trenutku može i da se završi.

Scenario sam po sebi, nije ni najslabiji koji je na ovu temu snimljen, međutim, ne može sam da iznese film.

Adam Pally i Rosa Salazar u glavnim ulogama imaju pola potrebne snage, a slaba tačka je Pally koji je dobro zamišljen kao podela ali nažalost nije ni dovoljno magnetičan ni dovoljno kompatibilan za harizmom koju donosi Rosa Salazar. Ona kombinuje sposobnost karakterne glumice sa energijom zvezde, a on možda donekle ima ovo prvo ali svakako nema ovo drugo, a sa njom i nekoga ko je "upadljivo običan" prosto mora da igra zvezda.

Konačno, Charles Hood u inscenaciji, na solidnoj ali ne i spektakularnoj lokaciji kuće, ne nudi ništa posebno. Ne pravi se pametan, i prilično je korektan, ali to bi bilo pravo rešenje samo sa mnogo boljim skriptom i jačom voltažom glume.

Ovako NIGHT OWLS ostaje kao dostojanstven pokušaj, sa tom primedbom da je moj utisak negde na minimumu spektra očekivanja i da je realno da se nekom drugom sve ovo može dopasti više nego meni, ali verovatno ne i manje.

* * / * * * *

A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *

HIM

Moram  priznati da sam lojalista Justina Tippinga još od filma KICKS i da sam tada još najavio šta će snimiti sledeće.

Krenuo je dosta jako, dosta estetizovano i pokazao je da ume da pakuje čak i naizgled nespojive zamisli u funkcionalnu celinu pre svega zahvaljujući filmskoj pismenosti. Isto tako, pokazao je posle toga da zna da svaki dinar mora da se zaradi i nadničio je na serijama, od kojih su neke kao DARE ME, bile u svakom pogledu, pa i vizuelno, upečatljive.

Kada sam čuo da ga je Peele regrutovao da radi film GOAT po scenariju sa Black Lista koji sam čitao, jer je važio za jednu zanimljivu kritiku sporta, bio sam veoma uzbuđen...

U stvari, čekaj stani, hajde da krenemo ovako.

Trideset četiri godine od filma THE LAST BOY SCOUT dvanaest godna mlađi brat Damona Wayansa koji je u tom filmu ostvario ulogu Jimmy Dixa, igra GOAT kvoterbeka na zalasku ili samom kraju karijere. Situacija je takva da podseća na sam početak filma Tony Scotta, kada izluđeni igrač kreće pištoljem da uklanja protivnike i na kraju sebi raznese mozak.

HIM je film koji ulazi u tu scenu, i razrađuje je u celovečernji film.

Jordan Peele i kompanija Monkeypaw su ponovo napravili nešto izuzetno. Kao što me je impresionirao CANDYMAN koji je snimila Nia DaCosta iako sam hardkor fan originala koji je snimio Bernard Rose jer je bio horor ali i nije bio horor, tako možemo reći i za HIM da je u stvari problemski film koji se oslanja na horor.

Međutim, dok je CANDYMAN u premisi ipak bio nekakav "scary movie" (pun intended zbog Wayansa), HIM je mnogo bliži THE SUBSTANCEu Coralie Fargeat, samo sa jednom manje opštom temom.

Coralie Fargeat se bavila pitanjem starenja i položajem žene i koliko je ona uslovljena svojom pojavom, mladošću i "svežinom". I u toj priči je ušla u body horror koji se kretao od Cronenberga do Henenlottera. Tippingov film se bavi pitanjem sportiste kao tela, ali i sportiste kao mentalnog i moralnog invalida i cenom profesionalnog bavljenja sportom a najviše naravno onom najskupljom titulom GOATa.

HIM je film koji bi voleo Duci Simonović. U njemu nema "dobrog" sporta. Nema herojstva proisteklog iz rada i skromnosti nasuprot nečemu što je varanje i patologija. Sve je bolest, sve je prevara, sve je prinuda, različiti su samo nivoi ali ko želi da bude GOAT mora biti takav rođen.

Ako imamo to u vidu, HIM je zaista previše mračan za širu publiku i kada na to dodamo da se bavi američkim fudbalom, što nema neku prođu u bioskopima van Amerike, ne treba da čudi apsurno nizak internacionalni rezultat ovog filma. Iako srazmerno jeftin za pojmove studio filma, HIM nije napravio veliki posao ni u Americi, mada niko posle njega neće biti na gubitku kad izađe za kućno gledanje. No, takav rezultat je logičan jer je film zaista vrlo kritičan, mračan i sports negative do koske.

Kao neko ko je ljubitelj sporta ali kome isto tako smeta saznanje o trajnim posledicama po zdravlje koje ostavlja NFL, nisam baš bio uznemiren stepenom negativnosti koji nosi ovaj film spram profesionalnog takmičenja, ali potpuno mogu da razumem većinu Amerike, i to ne samo AmeriKKKe već cele, koja je prilično iznervirana ovom demistifikacijom njene omiljene discipline.

Međutim, to sad sve na stranu jer je jako bitno definisati kakav je artefakt ovde napravio Tipping.

HIM je estetizovan za popizdeti. Tipping ga je zategao do pucanja. Nema slučajnog kadra, nema pogrešnog reza, sve je zategnuto do u frejm i ako dramski gledamo ovo je zapravo duo drama, u kojoj glavni junak - mladi kvoterbek sparinguje sa GOATom, njegovim lekarom i njegovom suprugom, ali je propulzivno kao film najvećeg trilerskog kapaciteta.

Nije lako porediti HIM s nečim drugim ali zamislimo recimo Sama Levinsona u punoj snazi koji snima nekakav GET OUT na temu sporta, i svojom stilskom veštinom nadoknađuje ono što su razni deficiti GET OUTa, i pojačava ono što je njegov osnovni kvalitet i osnovna mana, a to je ideološka ostrašćenost.

Film je oslonjen na mali broj likova i izvanredno je odigran. Marlon Wayans u glavnoj ulozi je otkrovenje i kao čovek od 53 godine sjajno igra nekoga ko je zamrznut u stanju od 35 godine, a opet vidno je da taj manji broj nisu njegove realne godine. On jako podseća na Lebrona, Bradyja i te GOATove i pretendente na taj status koji su poslednjih godina bili u nekom limbu gde je životna dob naizgled stala za njih, gde su prestali da bivaju mladi ali nekako nisu ostarili, i ta podela je na mnogo nivoa maestralna i znakovita - pa ne treba zanemariti ni sponu sa LAST BOY SCOUTom.

Tyriq Withers u glavnoj ulozi mladog igrača koji odlazi kod GOATa na "kaljenje" se bavio američkim fudbalom iako je u suštini zapravo glumac, i imao je manju karijeru recimo od Denzelovog sina. Ipak, veoma je uverljiv kad je reč o sportu i kad je reč o telu, a to su stvari koje ipak ne mogu sasvim da se odglume.

Jordan Peele je producirao ovaj film i njegova obeležja su sveprisutna u najboljem smislu te reči. U tom pogledu je šteta što HIM iako poslovno ne remeti stvari ipak nije uspeo da ostvari onaj kulturalni uticaj koji zaslužuje i na koji je s punim pravom pretendovao. No, ovo jeste ta estetika gde se bioskopski prepliće sa galerijskim ugođajem, a sve to sa aktivizmom i oštrom kritikom sistema.

Svakako smo dobili ono što je trebalo. Ipak, rezultat na blagajnama a i kod kritike pokazuje da HIM mora sačekati svoje vreme jer Amerika još nije spremna da ovako snažno udari na NFL, niti je horor publika raspoložena da se masovno odazove na nešto što nije klasičniji scary movie.

* * * 1/2 / * * * *