RAW COURAGE

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

DARK MATCH

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *