NUYORICAN BASQUET

Julio Cesar Torres i Ricardo Olivero Lora snimili su kapitalni dokumentarni film NUYORICAN BASQUET o tome kako su njujorški Portorikanci uticali na čuvenu portorikansku školu košarke. Mi kao poznati pacijenti Portorikanaca od 1972. na OI u Minhenu pa sve do Mundobasketa u Indijanapolisu 2002. godine barem znamo koliko je to značajna košarkaška nacija.

Neki od učesnika 1972. i čuvene  utakmice koja je razjarila Ducija Simonovića se vide i ovom filmu ali fokus je na 1979. i na Panameričke igre koje su održane u Portoriku u osetljivom političkom trenutku kada su aneksionisti bili na vlasti i kada je nacionalni ponos bio na vrhuncu a ostvro na ivici pobune. 

Film polazi od teze da su konkretno njojorški Portorikanci doneli stil sa betonskih terena u Portoriko i od njega izgradili nacionalni stil.

Ipak, pripreme za 1979. godinu bile su duge i nekonvencionalne, čak je i jedna balerina učestvovala kao savetnik da bi igrači postali gipkiji.

To je vreme pre trojke a znamo da su portorikanski tereni mesto za razne eksperimente sa brojem poena kojim se nagrađuju šutevi sa distance a Portorikanci su buli baš gipka two-way ekipa koja ima meku ruku i kad puca iz daljine i kad zakucava.

Na kraju manjak suvereniteta doveo je do toga da se košarkaši nisu pridružili olimpijskoj delegaciji 1980. koja se uputila u Moskvu gde bi u odsustvu SAD mogli da računaju na visok plasman.

Okosnica je turnir 1979. koji vrhuni finalom protiv SAD za koji u to vreme igraju školarci Isaiah Thomas, Kevin McHale i Ralph Sampson između ostalih, i ta utakmica se posmatra kao prelomna tačka za razvoj tamošnje košarke. 

Film je dinamičan, donosi sjajne sagovornije i još sjajniju arhivu. Konvencionalan je ali vešto izveden i mislim da ga ljubitelji košarke obavezno moraju pogledati. Filmofili ne toliko.

* * * / * * * *

SPACE JAM: A NEW LEGACY

SPACE JAM: A NEW LEGACY Malcolma Leeja je film s kojim Lebron James preuzima Jordanovu ulogu u savremenoj pop kulturi, odnosno etablira se kao porodična i kulturna ikona koja je zrela da se uključi u američki kanon, zajedno sa Looney Tunesima.

Iako sam ja od recentnih dugometražnih Looney Tunes filmova veoma voleo BACK IN ACTION, činjenica je da je SPACE JAM zbog tog ukršatanja sa NBA zaista ostvario sinergijski efekat gde je ostao zapamćeniji od boljeg filma zahvaljujući Jordanu, a opet i gradeći njegov ikonični status zahvaljujući Looney Tunesima.

Lebron to isto postiže sa SPACE JAMom i ovaj film više vidim kao verifikaciju statusa, nego kao neko zasebno ostvarenje. I u tom pogledu A NEW LEGACY postiže cilj, etablira Lebrona kao ikonu koja iskoračuje sa parketa u trajne vrednosti pop kulture.

Sam film je bolje zamišljen nego što je izveden. Evidentno je da Malcolm Lee nije reditelj vičan tehnološki kompleksnim spojevima live actiona i animacije i to se oseća na mnogo nivoa, počev od dramaturgije u najširem smislu.

Sama premisa je zanimljva. Warner Brothers ima server čiji je zadatak da im osmišljava formulaične blokbastere i taj server je vođen jednim AI entitetom koji želi da sledeću etapu njegovog etabliranja vodi Lebron. Kada Lebron odbije tu ponudu, AI zarobljava Kralja i njegovog sina ne bi li ga ucenio da odigra spektakularnu utakmicu za njegov račun.

Lebron se tako nađe u svetu Warnerovih IPjeva i posle READY PLAYER ONE, Warner se ovde ponovo poigrava svojim kultnim “svetovima”, te tako Pera Kojot recimo živi u svetu MAD MAXa a na utakmici se pojave protagonisti CLOCKWORK ORANGE kao gledaoci.

Međutim, Malcolm Lee ima problem da nas uvede u priču, nema dovoljno pripovedačke veštine i vizuelnog nadahnuća da to uradi spontanije, bez neprekidnih ball stopper scena u kojima film zastaje da bi nam se objasnila “pravila igre”, gde smo sad u zapletu i ŠTO JE NAROČITO NEOPROSTIVO, gde smo sada u odnosima među likovima.

Neko zloban bi mogao reći da je i to Warnerov legacy jer su oni dugo gajili Nolana u nedrima, ali u svakom slučaju, neki vičniji reditelj bi to bolje izveo.

Sama animacija, Looney Tunes humor itd. su tu. Ali SMALLFOOT ipak ostaje daleko uspešniji Lebronov nastup u WAG produkcijama za sada. Međutim, reklo bi se da je na kraju ovaj film ispunio svoju svrhu i da je poslužio kao solidan vanity project koji je našao svoju publiku.

Pa ipak, novi SPACE JAM je ipak samo repriza, implicirajući da Lebron ima sve što i GOAT, ali da u tome nije prvi.

* * 1/2 / * * * *

THE WORLD CUP: A CAPTAIN'S TALE

THE WORLD CUP: A CAPTAIN’S TALE po scenariju Nevillea Smitha i režiji Toma Clegga je britanski televizijski film iz 1982. koji se bavio prvim Svetskim klupskim prvenstvom u fudbalu.

Sličnosti sa filmovima o prvom svetskom Mundijalu iz serijala MONTEVIDEO su prisutne na više nivoa. Prvo, sam šampionat su osvojili rudari iz Durhama jer veći engleski klubovi tog vremena nisu hteli da idu na šampionat i odmere snage sa Juventusom i sličnim tradicionalnim timovima.

Dakle, imamo sličan slučaj kao u Montevideu gde je putovala Jugoslavija bez Hrvata kao u tom trenutku najboljih igrača.

Zatim, imamo hijinxe rudara sa prijateljicama noći što je opet pa vrlo slično onome što se dešava u Urugvaju u MONTEVIDEU, i to su ili neka opšta mesta tadašnjeg vremena ili su autori bili podjednako neinspirisani.

Clegg vodi stvari solidno, ali nažalost ovo na kraju ipak nije neki briljantan doprinos filmu o sportu. Doduše, postoji i forma mini-serije koja je duža pa je možda i sadržajnija.

KIDS RUN

KIDS RUN Barbare Ott je nemačka bokserska melodrama koja svakako ne zaslužuje najvišu ocenu ako niste ljibitelj i poznavalac te vrste žanra. Ako jeste, onda vam može prijati nešto svežine koju film donosi u tom realističkom pristupu i činjenici da se dešava u Nemačkoj što je samo po sebi zanimljivi.

Barbara Ott stavlja jači akcenat na socijalnu dimenziju, težak život glavnog junaka koji iz dva neuspela braka ima troje dece a sam po sebi je bauštelac, a po prezimenu Jovanović reklo bi se i da nije baš skroz odatle. 

Jedan od načina da zaradi novac mu je i da učestvuje u underground bokserskim mečevima, i kroz te infuzije novca reši mučnu i sivu finansijsku svakodnevicu.

Barbara Ott generalno tretira junakovu situaciju kao jednu nepekidnu socijalnu tenziju, sukob sa svakim oko svega, oskudicu i nerazumevanje na svim nivoima, i u određenom smislu, ovaj film na kraju pokazuje znake krize jer likovi nažalost nemaju neku jasnu liniju sukoba niti putanju kako bi se mogli izvući.

Jedan od naslova koji su nesumnjivo uticali na ovaj film jeste Audiardov DE ROUILLE ET D’OS i u to nema nikakve dileme, ali ovde svakako nema tako jakog autorskog pečata ili jasne ideje oko bilo čega.

Međutim, s druge strane, u fazama kada film evocira klasičnu boksersku melodramu i kada junak pokaže spremnost da preuzme protagonizam u svojoj životnoj i filmskoj priči, tada sve prodiše, i zato domet ovog ostvarenja jeste * * / * * * * ali ja mu ipak dajem * * *.

SLALOM

DOWNHILL RACER Michaela Ritchieja postavio je skijanje kao sport usamljenika i izgradio zanimljivu psihološku i egzitencijalističku studiju kroz razrađivanje teme kompeticije koja će kasnije biti opsesivan predmet mnogih radova tog autora.

Fransucki film SLALOM Charlene Favier koji je doživeo srpsku premijeru na ovogodišnjem FESTu bavi se skijanjem kroz priču o mladoj devojci koja želi da bude šampionka, potiče iz porodice razvedenih reditelja gde su oboje nekako digli ruke od nje i posvetili se svojoj potrebi za srećom, ostavivši je samu da juri svoj san.

Međutim, pored sporta, ona mora i da ispunjava druge životne uloge a u njima je potpuno usamljena i mora da se snalazi sama. Jedina osoba koja se bavi njom je ambiciozni trener sa kojim ubrzo ulazi u nedoličnu seksualnu vezu.

SLALOM se bavi pričom o sazrevanju glavne junakinje i odnosu trenera i takmičarke ne prilazi iskuljučivo kao priči o seksualnom zlostavljanju, iako naravno možemo zapaziti određene tonove toga, barem utioliko što se kultura dovoljno izmenila da se sada drugačije gleda na te stvari.

Ovo je više priča o (ne)mogućnosti ljubavi nego o iskorišćavanju, ali svakako da tenzični svet aspiranata na vrhunske rezultete stvara jasan utisak da se tom pretis-loncu ne mogu donositi racionalne odluke.

Međutim, aspekt seksualnog iskorišćavanja takmičarke iz pozicije trenera i zloupotreba dinamike moći jeste jedna od tema filma, iako nije jedina, pa verujem da je zbog aktuelnosti ona u prvom planu kod većine gledalaca.

Charleve Favier je snimila izuzetno atmosferičan film, veoma estetizovan kroz fotografiju Yanna Maritauda koji je maksimalno iskoristio sve što nude kako eksterijeri skijališta tako i enterijeri prostora za treninge koji odišu specifičnom atmosfrom privremenosti koja se prenosi i na odnose među junacima.

Sport nije integralni deo ovog filma u smislu da je takmičenje njegova okosnica, ali jeste kao osnov na kom se bazira dinamika moći među likovima, te na neki način ova melodrama govori o sportu mnogo više od raznih hagiografskih naslova. 

* * * 1/2 / * * * *

TYSON

Uli Edel je u svojoj karijeri snimio jedan odličan biografski film, ali to nije TYSON koji je 1995. snimio za HBO. Tačan odgovor je BAADER-MEINHOF KOMPLEX. Ipak, kada gledamo TYSON deluje pomalo neočekivano da će petnaestk godina ranije u domovini Edel uspeti da napravi tako superioran film.

Edel je snimio značajne evropske filmove koji su imali i umetnički i komercijalni uspeh. Neki od njih su stekli seminalni status i vole ih generacije, kao recimo CHRISTIANE F. Posle odlaska u Ameriku nije imao tako pravolinijsku karijeru kao Wolfgang Petersen recimo iako je imao sličnu startnu poziciju, ali snimio je niz raznovrsnih filmova, neki od njih bili su evropski po tonu.

Michael Jai White, u vreme dok je još bio perspektivni Glumac, sa izvesnim fizčkim i borilačkim talentom, igra Mikea Tysona, George C. Scota igra Cassa D’Amata, Paul Winfield je Don King (zanimljivo je da je Ving Rhames igrao Kinga za HBO u odvojenom biopicu, a kadnije je u Hillovom UNDISPUTEDu igrao parafrazu Tysona) a tu ima i nekih njuški koje će kasnije steći ime.

Nažalost, Edelov biopic je prilično garden variety u pogledu rediteljskog postupka, ali i kad je reč o stavu o Tysonu. Zanimljivo je da privatni život velikog boksera tretira kao osnovni razlog njegovog pada, ali istovremeno u filmu nemamo konkluzivne prikaze ključnih pitanja a to su odnos sa Robin Givens i silovanje Desiree Washington.

Dok je odnos sa Robin Givens u načelu prikazan kao nešto što je bilo štetno jer je ona sa majkom zajedno bila zapravo vrlo organizovana golddiggerka, i fatalna žena sklona manipulaciji, nažalost nemamo nijednu ozbiljnu scenu u kojoj su ona i Mike nasamo. Edelov film implicira da ono za šta Robin Givens optužuje Tysona nije istina ali mi nikada ne vidimo ono što jeste istina, to jest ne vidimo te događaje.

Silovanje je pak rešeno kroz čitanje iskaza na sudu iz voiceovera i sugestivnog prikaza vrata hotelske sobe koja se zatvaraju što implicira da se iza njih desilo nešto strašno. Takve slutnje ne nudi nijedno rešenje u scenama sa Robin Givens.

Isto tako, moramo imati na umu da se Tyson razveo od Robin Givens 1989. godine a da je ona sve do sredine devedesetih bila prilično velika zvezda i na filmu i na televiziji, dakle zanimljivo je ako je žena sa ipak respektabilnom glumačkom karijerom u kontinuitetu zapravo bila i golddiggerka. Doduše, film nju i njenu majku ne prikazuje kao neke prostakuše, one definitivno jesu class act za Tysona koji je sa ulice ušao u ring ali se taj odnos, iako pivotalan ne razrađuje. 

Don King je prikazan kao “zmija”, ali opet ne nužno malevolentna. On shvata ko je Robin Givens ali preko nje pokušava da se približi Mikeu. On želi novac ali ne vidimo ga da u bilo kom trenutku izda ili otvoreno ugrozi Tysona. Doduše, svakako da je jasno zašto je tu, no on to i ne krije.

Mnogo je sivih nijansi prosuo Edel ali nijednu nije ispratio do kraja, tako da TYSON ostaje jedan površan televizijski biopic.

U ovo vreme, HBO je pravio već bitno zrelije televizijske filmove. Ali, nije to samo osnovni paradoks i primedba. Naime, Tyson i Don King su ogroman novac doneli upravo HBOu, dakle oni su deo njihove kuće i čini mi se da im je HBo dugovao ozbiljniji tretman od ovog, iako ako gledamo ekipu koja je okupljena, ovaj film nudi gledaocu nadu, ali izneverava na kraju.

WHITE MILE

WHITE MILE Roberta Butlera, po scenariju Michaela Butlera je HBO televizijski film o grupi marketinških stručnjaka koji polaze na team building u kanadsku divljinu, ali tamo moraju da se suoče sa prirodom koja je nemilosrdna i koja će zaista da ih iskušava.

Film je izašao 1994. godine i zanimljivo je da marketinšku ekipu upoznajemo dok sprema reklamu sa Danny Manningom za Adidas, pa sad možemo da se prisetimo koliko je to sve davno bilo. Ipak, ja se nešto ne sećam Danny Manninga u Adidasu, više u Reeboku, no dobro, neka me neko ispravi ako grešim. U svakom slučaju, da, fakti su tačni, Manning jeste u tom periodu, u Clippersima i Atlanti nosio Adidas, to je nesporno. Reklama koju snimaju međutim dovodi firmu u probleme sa klijentom i odlučuju da odu na team building gde će se stare kajle bondovati sa mlađim.

Tu se dešava nesreća na raftingu, gadna sama po sebi, a potom posle nje i gadan pravni raspad u kome nezadovoljne porodice hoće da se raskusuraju sa hladnokrvnom korporacijjom.

Butlerova režija je sigurna, glumačka ekipa koju vode Peter Gallagher i Alan Alda sa nekim pojačanjima kao što je Robert Loggia zna šta treba da se radi, i tu slabih tačaka nema. Međutim, ono što filmu na kraju nedostaje jeste u suštini jasnija ideja jer suština svega ovoga pomalo izmiče. Da li je ovo priča o white collar ekipi koja se zaigrala u realnosti, i onda na kraju došla dotle da bude preispitivani vlastitim principima odgovornosti na kojima parazitira? Da li je ovo priča o incidentu i posledici na karaktere? Da li je ovo priča o tržišnoj borbi koja se prenela u stvarnost i postala krvava?

Butleru nekako to izmiče, ali sam film je pitak i zanimljiv, uprkos tome što na kraju te suštine baš i nema.