EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.
* 1/2 / * * * *
Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.
Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.
Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.
Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.
* * * 1/2 / * * * *
Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.
Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.
Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.
Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.
* * / * * * *
Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.
Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.
Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.
Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.
Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.
Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.
* * * * / * * * *
FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.
Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.
Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.
Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.
Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.
Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.
Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.
Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.
Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.
Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.
Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.
* * * 1/2 / * * * *
Najveći autorski kuriozitet televizijskog filma DIARIO DE UN SKIN jeste činjenica da je jedan od scenarista Ramon Campos koji je kasnije izrastao u jednog od mogula španske televizije. Ovo je adaptacija istraživačkog novinarstva Antonia Salasa, jednog od najpoznatijih španskih novinara specijalizovanih za undercover ubacivanje u opasne krugove.
Ima još jedna ekranizacija njegovog rada, i to slučaja trgovine belim robljem koji se preklopio sa ovom istragom. Naime, Antonio Salas se zainteresovao za skinhede kada su mu ubili kolegu sa kojim je istraživao trgovinu belim robljem. Kolega nije bio belac i to je otpisano kao zločin iz mržnje, no njega je to privuklo da uđe u skinhed milje. Tokom istrage otkrio je da zapravo skinhedi jesu namerno ubili kolegu jer je jedan od njihovih starešina bio umešan u dovođenje devojčica u Španiju, i da je niz akcija skinheda protiv prostitutki pod okriljem borbe za porodicu i decu u stvari imao veze sa unutarmafijaškim obračunima.
Nažalost, slično Mackenziejvom filmu INFILTRATOR nastalom po zapisima drugog novinara koji se infiltrirao među skinhede, DIARIO DE UN SKIN u domenu same infiltracije deluje dosta naivno. Sredovečni Salas neverovatno brzo stiče poverenje lokalne ćelije i dolazi do onoga što je najosetljivije - a to je komunikacija sa njihovim "legalnim" delom, odnosno sa neonacistima koji nisu ulični skinhedi već su deo društvenog mejnstrima.
Pritom, Salas kako je prikazan na filmu definitivno nije neki majstor manipulacije, niti superverzirani ekspert.
No, za one koje milje zanima, imaju šta da vide, tu su Ultra Sur navijači Real Madrida, kasnije proterani sa Bernabeua, zatim sukob Hammerskin i Blood and Honour asocijacija, snimci sa naci-pank koncerata, i štošta drugo.
Međutim, osnovna dramska potka je naivna i oskudna što je šteta. Doduše, moguće je da su Salasovi izvorni materjali takođe takvi. Između ostalog - iako je reč o istinitoj priči, imena su izmenjena, pa deluje kao da je sve rađeno u neadekvatnim uslovima straha autora od teme i njenih protagonista.
RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.
NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.
Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.
Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.
Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.
Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.
* * * / * * * *
