NE IGRAJ NA ENGLEZE

NE IGRAJ NA ENGLEZE je naslov koji svi znamo čak i ako ne znamo tačno šta je tako naslovljeno. Reč je o veoma uspelom pozorišnom tekstu na osnovu kog je potom nastala rado gledana serija.

Iz nje je nastao i film - kažem iz nje jer je pored teksta preuzeta i glumačka podela.

U životu nema garancija ni za šta. Ipak, možemo da priličnom sigurnošću da očekujemo žestoko blamiranje na RTSu.

U životu nema garancija da će na osnovu dobrog dramskog teksta nastati dobar film. Međutim, Slobodan Pešić koji ništa značajno nije radio od filma SLUČAJ HARMS, snimio je film u kom na Đurđevićevom naslovu i posmrtnim ostacima teksta parazitira neka njegova bizarna vizija kombinacije komercijalnog filma najnižeg nivoa i art house postupka najnižeg nivoa iz prohujalih vremena koji više ne postoji ni u parodijama umestnosti. Ovo nije ekranizacija Đurđevićevog komada, mada se neki delovi priče i dijaloga javljaju u filmu, ovo je samo zloupotreba tog naslova za snimanje jedne tehnički neispravne i umetnički potpuno bezvredne nebuloze koja praktično vređa umetnika koji je napisao pozorišni komad.

Kada ovo smeće već nije imalo producenta koji bi postavio pitanje Pešiću, "Izvini, a što mi kupismo ovaj komad, kad ti snimaš nešto drugo?", jer je previše očekivati producenta koji shvata da ovaj snima potpuno đubre - onda je barem RTS - koji zna šta je ovaj komad jer ga je snimao za TV teatar - mogao da ne pusti ovaj sramotni video zapis koji nazivamo filmom samo utoliko jer živimo u eri u kojoj autor verbalno definiše šta je proizveo.

Dakle, RTS je u subotnje veče, u 21h, u sred prazničnog prime timea pustio ovaj film. Već znamo da RTS kipti od privrednog kriminala. Znamo da se preplaćuje, da se finansiraju emisije koje se ne emituju. Zašto ovaj film - ako je već morao biti otkupljen - nije uzet i ostavljen neprikazan, što bi bilo najplemenitije ne samo prema autorima, ne samo prema piscu čiji je rad evidentno zloupotrebljen, već i prema publici koja ipak misli da u životu ima garancija - recimo da će na RTSu u 21h u subotu pred praznik, videti nešto smisleno.

Međutim, garancija ipak ni za šta nema. NE IGRAJ NA ENGLEZE je pušten pred ljude.

A DAY OUT

Alan Bennett je ostvario plodnu saradnju sa Stephenom Frearsom na britanskoj televiziji i televizijski film A DAY OUT iz 1972. godine je jedna od njih. Ovaj film prati članove biciklističkog kluba Halifax koji polaze na izlet i onda na tom putu nailaze na razne prepreke, najviše u međusobnim odnosima.

Nažalost, Bennettov pristup tekstu u ovom filmu mi nije bio do kraja jasan i nije mi prijao. To je neka svedena, pomalo apsurdna engleska dramedija u kojoj je neizrečeno bitno koliko i izrečeno a izrečeno je prilično bezveze.

Zanimljivo je da se decenijama kasnije, Frears vratio biciklistima snimivši film THE PROGRAM o Lanceu Armstrongu i njegovoj doping aferi, bioskopski film sa bitno drugačijim predznakom.

MATCHFIT

Čuveni sportski novinar specijalizovan za fudbal, jedan od najvećih doajena u toj oblasti Brian Glanville napisao je kratku priču koju je u serijalu televizijskih filmova RED LETTER DAY adaptirao Willis Hall.

U energičnoj izvedbi potcenjenog Gordona Flemynga koji je uprkos nekim izuzetnim, iako neprepoznatim filmovima, veći deo svoje karijere proveo na televiziji, ova priča o mladom pacijentu jednog engleskog sanatorijuma koji sreće svog idola, fudbalskog trenera kog veoma poštuje, dobija pored sentimentalne i jednu u suštini vedru notu.

Glavni junak ima ulogu straight guya od kog se odbijaju ekscentričnosti drugog glavnog junaka, sujetnog fudbalskog trenera ozbiljno narušenog zdravlja koji hrli ka oporavku ne bi li ponovo počeo da se bavi onim što ga je i gurnulo u bolničku postelju a to je vođenje fudbalske ekipe. Pun gorčine prema protivnica i ubeđenja da sve najbolje zna, trener na samrti galavnizuje svog mladog sapatnika pomažući njegovom boljem oporavku ali lagano iscrpljujući sebe.

MATCHFIT uspeva da bude i sentimentalan ali i "muški" mali film, u kom je ishod poznat ali je izveden sa punim ubeđenjem.

THE LONG ROAD TO THE HALL OF FAME: FROM TONY KING TO MALIK FARRAKHAN

Tony King, poznat danas kao Malik Farrakhan je čovek kog sam upoznao pre ravno 20 godina na prvom beogradskom koncertu Public Enemyja. Ostavio mi je utisak zanimljivog lika, veterana raznih političkih procesa, rasnih trvenja i dešavanja. Sećam se da sam se raspitivao malo kod njega o nekim Blaxploitation facama koje volim i to je bilo manje-više to.

Tony King je šef obezbeđenja Public Enemyja od druge godine njihovog rada kada su ga upravo Farrakhanovi ljudi preporučili i ovaj film bez mnogo intervencija prikazuje njega i njegovog brata "danas" ali i u periodima ranije.

Ovaj film iz 2015. godine prikazuje trenutak kada su Tony i njegov brat Charles bili predloženi za ulazak u Hall of Fame kao prva dva rođena brata afroameričkog porekla u istoj ekipi, a zaigrali su za Buffalo Billse. Treba imati na umu da su oni u onom domenu rekorda, da ne kažem bizarnih dostignuća i da nisu bili bitni NFL igrači.

Posle NFLa, Brother Malik ulazi na film i igra epizode u nizu filmova među kojima su neki baš superkultni kao GANJA & HESS a on se posebno ponosi ulogom u SPARKLE u kom je rano pojavljivanje Irene Cara što je na neki način imalo refleksiju na Luhrmannovu seriju THE GET DOWN ali to je neka druga priča.

Brother Malik je čovek koji je bistriji nego što je prikazan u ovom filmu. Proveo je vreme pored sjajnih govornika ali on nije jedan od njih. Vrlo često izgovara opšta mesta i autor ga ne uvodi u zanimljivije segmente priče. Možda je to opservacioni momenat, možda nešto drugo ali do kraja ostaje utisak da se o Brother Maliku mogao napraviti artikulisaniji film.

Pa ipak, ako vas zanima Nation of Islam, Public Enemy, Blaxsploitation a pomalo i NFL, ovde opet ima za svakoga ponešto važno.

* * / * * * *

THE GAMBLER

Rupert Wyatt je po scenariju Williama Monahana snimio superioran rimejk filma THE GAMBLER koji je po scenariju Jamesa Tobacka režirao Karel Reisz. Čini se da je između Tobacka i Reisza postojao i generacijski i stilski jaz, i njihov film iz 1974. godine je ostao pre svega zanimljiv. Rimejk nastao četrdeset godina kasnije, i što je zanimljivo isprva najavljen kao režija Todda Phillipsa, takođe unosi neke neuobičajene elemente ali uspeva da ih uspešno integriše.

Najmanje zanimljiv aspekt ovog rimejka je priča, iako je menjana u odnosu na original, koji je pak inspirisan Dostojevskim u određenoj meri. Snaga rimejka je u načinu kako je realizovan, i pre svega kako je neke neočekivane i moćne energetske kapacitete uklopio i iskoristio.

James Caan je bio mačo junak, sa emotivnom stranom, dočim je Mark Wahlberg u jednoj tobože nijansiranoj a zapravo vulgarnijoj eri, jedan od jačih simbola blue collar heroja koji ima moralni kodeks, ili ga stiče tokom priče, ima jaku emociju, ali cerebralan svakako nije. Caan je u tom smislu bio logičniji izbor za ulogu korodiralog profesora koji se bavi kockom od Wahlberga, ali na kraju cele priče, Wyatt uspeva da učini da i njegovom glumcu verujemo kao kockaru.

THE GAMBLER je film o onome što glavnog junaka, nesporno inteligentnog, harizmatičnog i najpre situiranog uvlači u svet kocke, a to nije samo hazarderski adrenalin već pre svega pitanje identiteta, samoviđenja, i konačno inspiracije. Umetnik po vokaciji, glavni junak ovog filma sebe jednim delom pretvara u umetničko delo, inspiriše se samim sobom za usmenu književnost kojom se brani i kojom opsenari.

Wyatt je okružio Wahlberga sjajnim glumcima, Brie Larson je tu kao studentkinja sa kojom ostvaruje poseban odnos, Jessica Lange je majka koja mu pomaže Xti put dok je on vodi iz razočaranja u razočaranje, John Goodman i Michael Kenneth Williams su tu kao zelenaši i svi su odlični, a Wyatt je ponovio potom uspešnu saradnju sa Goodmanom i u CAPTIVE STATE.

Međutim, ključni izazov je kako svet zelenaša i ilegalne kocke iznova učiniti svežim. I Wyatt to radi glumcima, a Monahan maštovitim situacijama i neočekivanim reakcijama glavnog junaka koje odstupaju od konvencionalnog ponašanja u gangsterskom filmu. Monahan je pisao puno ovakvih scenarija, a ovaj mu je možda i najuspešniji.

Tobackov motiv point shavinga u NCAA košarci o kom je snimio ceo film HARVARD MAN postoji i ovde, adaptiran za okolnosti savremene košarke, veoma psihološki ubedljiv.

Konačno, u saradnji sa Greigom Fraserom, sjajnim snimateljem, Wyatt diže sve na najviši mogući nivo vibrantnosti filma sedamdesetih ali izvedenog tehnikom dvehiljadedesetih, i kad je reč o dizajnu, sve je praktično bez premca. Ovo je inače jedan od retkih filmova u kojima junakinja vozi "jugo" a da se to ne naglašava kao nešto komično ili naročito karakteristično, iako nosi određenu znakovitost i diskretnu simboliku.

THE GAMBLER je old school film, nešto što se danas naziva grown up moviejem, iako nije prestige picture. Ako imamo u vidu na kako se osetljivoj ničijoj zemlji našao, zapravo dobro je i prošao. Kritiku je u svoje vreme zbunio ali verujem da je one koji su ga gledali obradovao.

* * * 1/2 / * * * *

BRIAN'S SONG

BRIAN'S SONG je jedan od onih filmova koji su poznati mada ih je malo ko zaista gledao.

1965. godine iz NFL je izašao Jim Brown. I četiri godine kasnije sa Buzzom Kulikom je snimio film RIOT.

Iste godine, 1965. u NFL je ušao Brian Piccolo i šest godina kasnije Buzz Kulik je snimio film o njemu.

Brian Piccolo je bio running back za Chicago Bearse, kroz celu karijeru se mučio s tim što je premali za tu poziciju i nedovoljno brz, ali je snagom volje uspevao da se izbori za mesto u timu. Tokom svoje kratkotrajne NFL karijere, stekao je prijatelja do groba (no pun intended) Gale Sayersa, sa kojim je konkurisao za istu poziciju.

Međutim, Piccolo se razboleo od galopirajućeg kancera i ubrzo potom umro veoma mlad u 26. godini, a celokupnu sportsku javnost je obeležila priča o dirljivom prijateljstvu ove dvojice saigrača koji su bili konkurenti, a u vreme kad je bilo i tragova segregacije, pa i otvorene diskriminacije, njih dvojica su imali drugu boju kože.

James Caan igra Briana, Billy Dee Williams Galea i odlični su u glavnim ulogama. BRIAN'S SONG je televizijski film u standardnom televizijskom trajanju tog vremena od 74 minuta. Logično je da nema tipičan biopic arc sa karakterima ali Kulik uspeva da sa ovom dvojicom glumaca prikaže njihovo prijateljstvo, radosti a onda i tragediju koja ih je pogodila.

Film deluje pomalo labavo u formi jer se ne opterećuje protokom vremena i šta je kada bilo. Nema ni mnogo prilike za to u ovom trajanju, ali ukupno uzev uspeva da nam kroz priču i ove dve harizmatične role, plus podršku Jacka Wardena i Briana Caseya, samo godinu i po dana posle Brianove smrti, prikaže tu priču koja jeste sentimentalna u svojoj suštini ali je urađena muški, i slavi život a naročito Piccolov smisao za humor koji ga, sudeći po ovom viđenju nije napuštao do poslednjeg trenutka.

Niz interesantnih stvari, od dobre izvedbe u saradnji Buzza Kulika i čuvenog snimatelja Josepha Biroca, preko igra Caana i Williamsa, do relativno promptne reakcije televizije na tragediju, učinile su da se ovaj televizijski film izdvoji i na kraju čak stigne i do bioskopa. Decenijama kasnije napravljena je još jedna ekranizacija ovog slučaja.

KNIGHT OF THE SOUTH BRONX

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX je zapanjujuće vanilla televizijski film Allena Hughesa, jednog od Hughes Brothersa, o deci šahistima iz osnovne škole u Bronksu koje pokreće poluumirovljeni biznismen - belac - došavši da im predaje.

Ted Danson, televizijski sitkom star i od filma MADE IN AMERICA, prilično jak simbol mejnstrim belca u afroameričkoj zajednici igra tog ex-biznismena koji želi da se relaksira predajući u školi. Među decom ima nekoliko kasnije uspelih glumaca, a među njima se i tada i sada izdvajala Keke Palmer.

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX osim narativne efikasnosti, ne nosi naročita Hughesova obeležja, mogao je režirati bilo ko u suštini, ali film je simpatičan, konvencionalan do nivoa nelagode ali simpatično igran, sa punim ubeđenjem.