BRAĆA MUSEMIĆ

Edin Isanović i Nihad Ušanović snimili su film o Braći Musemić koji se samim činom prikazivanja na festivalu AJB Docs kvalifikuje kao film ali mislim da bismo ga počastili statusom televizijskog dokumentarca.

BRAĆA MUSEMIĆ je priča o Vahidinu i Nusrefu Musemiću, dvojici čuvenih bosanskih špiceva koji su obojica doneli titulu Sarajeva u doba SFRJ i Velike četvorke i svaki na svoj način obeležili svoju epohu. Dakle, da, svaki je imao svoju epohu, nisu se bavili fudbalom u isto vreme jer je Vahidin petnaest godina stariji. Praktično to već samo po sebi bi moglo biti zanimljiva karakteristika njihove priče ali otprilike pola filmovi autori čak ni ne kažu taj podatak i gledalac koji ništa ne zna o njima misli da su oni savremenici i da su njihovi uspesi bili istovremeni i uporedivi.

Dokumentarni film je izrazito vizuelno neinspirisan, a i ono što u njemu deluje kao bljesak ideje koji iskoračuje iz talking heads estetike je čist kliše i mahom se tiče snimaka iz drona njihove rodne Janje.

Arhivski materijal je s druge strane dosta dobar jer ima dosta privatne arhive koja nije naročito ekspresivna ali nije česta u našim dokumentarcima.

Na kraju, BRAĆA MUSEMIĆ gotovo da ne razumeju šta je zaista zanimljivo u sudbini ove dvojice sportista, i mnogo se vrti u krug u nekim privatnim pričama koje nisu naročito konkluzivne.

Isanović i Ušanović bi morali još mnogo da uče da bi snimali bolje televizijske priloge. Braća Musemić su odlična prilika ali nisu dobili adekvatan film o sebi, za sada.

TIGAR

Da bih posle CREED 3 malo došao sebi, reprizirao sam TIGRA Milana Jelića, jedan od najrelevantnijih filmova u njegovoj rediteljskoj karijeri.

Po scenariju Gordana Mihića, Jelić je snimio dinamičnu socijalnu melodramu sa dosta crnog humora o bokseru koji u završnici karijere gubi svoju ženu, a potom i čast, da bi potom kao penzionisani sportista krenuo da radi skromne fizičke poslove koje mu pronalazi klub. Na tom putu upoznaje mladog delinkventa koji ga postepeno odvodi na svoju stranu pogleda na svet iako je inicijalno sportista hteo da ga prevaspita.

Međutim, u društvu koje truli, delinkvent je onaj koji deluje i zrelije i spremnije za životne izazove, i sportista ubrzo od prevaspitača postaje prevaspitanik, pošavši polako stranputicom sitnog kriminala.

Mihićeva slika jugoslovenskog društva poznog titoizma prikazuje svet razoren korupcijom, konzumerizmom i partokratijom, u njemu amaterski sport postoji kao poseban vid gladijatorske perverzije gde borci više nisu zaista kao rimske preteče tu da bi svojim nasiljem zabavljali publiku već da bi bili hobi partijske nomenklature srednjeg ranga.

Jedina instanca u kojoj sistem funkcioniše jeste kažnjavanje "malog čoveka" i onemogućavanje njegovih naivnih pokušaja da "izmuva" malo sreće za sebe.

Predrag Popović Pega je slikao ovaj film vibrantno u svom stilu. Kadriranje je energično, sa dosta pokreta kamere i snimanja iz ruke, koje je inače karakterisalo najbolje radove ovog direktora fotografije. Jelićev rad sa glumcima uspeva da izvuče maksimum iz onoga što donose zvezde a podela je ispunjena personality actorima dobro postavljenim u funkciju.

Zanimljiva je upotreba muzike sa radija koji igra važnu ulogu u životima ovih usamljenika, premda sama selekcija pesama ne deluje do kraja osmišljeno.

TIGAR je fina vremenska kapsula o početku kraja jednog društva kog više nema, ali je i dalje to dosta dobar i emotivno ubedljiv film o amaterskom boksu i onome što sledi posle njega, a ne razlikuje se puno od kapitalističke brutalnosti profesionalnog.

* * * / * * * *

CREED 3

Nije lako snimiti loš film o boksu. Gotovo je nemoguće sa solidnim budžetom i Michael B. Jordanom snimiti loš film o Adonisu Creedu. Ali, snimiti tri loša filma za redom o Adonisu Creedu sa Michael B. Jordanom je pravi podvig.

Treći loš film zaredom režirao je Michael B. Jordan. U trećem delu Adonis je već u onoj fazi kad se Rocky povukao ali je još dovoljno fit da se može vratiti u ring a da to nije groteska - a biće i toga. E sad, sam Jordan iako nije mlad nije baš ni u godinama u kojima bi se uspešan bokser povlačio tako da možemo reži da on ovde malo trči pred rudu. U filmu on deluje veoma fit ali u redu, Adonis je druga generacija šampiona i recimo da zna za jadac, da neće da se povlači kao olupina i mentalni odnosno fizički invalid.

Kada mu se pojavi drug iz detinjstva koji je upravo izašao sa duge robije, za koju je delimično odgovoran i sam Adonis, on mu pruža ruku i pomaže mu da postane bokserski profesionalac, iako kreće u poznim godinama. Jasno je da će ga prijatelj ugristi za pruženu ruku i da će Adonis posle tri godine morati da se vrati u ring.

Film je zaista užasan gotovo u svakom pogledu. Idejno, pa čak i produkciono je skroman, i jedini koji donosi nešto što liči na emociju jeste Jonathan Majors u ulozi verolomnog, frustriranog prijatelja koji dobro kanališe servilnost i socijalnu neprilagođenost čoveka koji je izašao posle duge robije. Nesrećni Majors je ubrzo posle ovog filma upao u nevolje koje ga mogu skupo koštati, a u ovom filmu je on jedini znak života.

Scene porodičnog života, melodrame, svaki odnos među ljudima, to je sve istinski užasno, čak i vizuelno. Borbe su mediokritetske. ROCKY je krenuo kao socijalna drama, pa je postao rutina, pa je postao camp, pa je postao groteskni bookend. CREED je od samog početka jedna užasna konfekcija, mediokritetska kad se biju, i telenovelistična kad se vole, jedan kolaps i izvrgavanje ruglu svega onoga što smo navikli da dobijamo zdravo za gotovo.

Nedavno sam gledao SOUTHPAW, film koji samo sa par zahvata uspeva da dovoljno osveži formulu kako bi je učinio relevantnom. Čak i taj film koji ne bih sad smeštao u neki panteon sporstkog filma, deluje kao Mannov ALI u odnosu na ovo.

CREED je serijal koji me posebno iritira svojim propuštenim prilikama a sad shvatam da mu se vraćam upravo zbog neverice da će autori i dalje uspevati nemoguće.

* 1/2 / * * * *

PAIN & GAIN

Reprizirao sam PAIN & GAIN koji nisam gledao još od vremena kada je izašao i moram reći da mi je utisak isti kao onomad. Ovaj pokušaj grown up filmmakinga uz primenu njegovih tradicionalnih tehnika, meni nije bio potreban da shvatim kako je Michael Bay dobar reditelj. Međutim, u slučaju 13 HOURS trebalo mi je vremena da ukupno prihvatim njegove pokušaju grown up filmmakinga. Recimo, taj film mi je znatno napredovao u percepciji u odnosu na PAIN & GAIN.

U filmu PAIN & GAIN Michael Bay vrlo inteligentno pravi naličje svojih akcijaša. Smešten u Majami i sa junacima koje igraju Mark Wahlberg, Rock i Anthony Mackie, Bay praktično ima sve sastojke za nove BAD BOYSe ali umesto toga snima FARGO, manje-više istim tehnikama kao što je radio BAD BOYS, uz određenu intruziju post-skorsezeovskih postupaka.

Bayov testosteronski pristup savršeno odgovara ovoj priči čiji su protagonisti bodibilderi u manje-više neprekidnoj intoksikaciji kako vlastitim tako i veštačkim hormonima u svetu dekadentne niže klase bogataša u Majamiju prema kojima čovek nema puno griže savesti. 

Kada čoveku kog su oteli, mučili i orobili, policija ne veruje, nema bolje ilustracije sive zone u kojoj su se ovi tupani našli, pokazavši se gorim utoliko što su tragajući za pametnom kombinacijom koja će ih obogatiti našli zlo.

Bay umnogome odstupa od istinite priče i prilagođava je svom senzibilitetu. Stoga film sebi može da dozvoli čak i mini-akcionu završnicu kakve u stvarnosti nije bilo. Međutim, istina o ovim ljudima i njihovom moralnom i ljudskom sunovratu je tu.

Sa ovim filmom nisam imao previše problema ni onda ni sad, a ostali su isti. Uprkos visokom tempu izlaganja u prvoj polovini, ona postaje zamorna i film zapravo dolazi "na svoje" tek u drugoj polovini. Trajanje je u odnosu na potencijale priče nešto duže nego što treba i ima par scena koje su otišle stepen više u karikaturalnosti nego što treba. Ali, u principu, da, ovo je dobar pokušaj Michaela Baya da snimi film Braće Coen.

Ono što je međutim meni fundamentalno smetalo, mada nema veze sa filmom jeste to što meni kako tekoh nije bilo potrebe da Bay dokazuje bilo šta, a naročito ne da je dobar reditelj. Tako da na kraju, uprkos tome što je ovo dobar film, ipak bih više voleo da je on ove glumce skupio za potrebe nečega "njegovog" i "karakterističnog" za njega.

13 HOURS je potpuno drugačiji slučaj. On je odmak od onoga čime se Bay bavi, iako u njemu ima mnogo više potera, pucnjave, borbe i sl. I taj film vidim kao "neophodniji", a danas i zanimljiviji, iako mi je isprva PAIN & GAIN ostavljao superiorniji utisak. Danas, prosto više nije tako. Ali, sve ostalo je isto kao pre.

* * * / * * * * 

LADY BALLERS

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

THE TURKEY BOWL

THE TURKEY BOWL je film koji je režirao Greg Coolidge po scenariju koji potpisuje zajedno sa Kirkom Wardom. Nažalost, njihova reputacija iz serija WAYNE i CONTINENTAL u ovom filmu nije dosegnuta.

THE TURKEY BOWL je sportska komedija kakvu smo videli dosta puta i njen najmanji problem je svakako to što je reč o razgaženom klišeu. Naprotiv, upravo ta mustra i njeno dosledno praćenje čine jedan od aduta ovog filma.

Problem je u tome što film nije naročito smešan. Jasno se prepoznaju situacije koje su mišljene kao duhovite ali film ne dobacuje do smeha, više do toga da nam nije neprijatno kako humor promašuje. Ono što sam gore naveo kao kliše stoga tu umnogome pomaže jer film barem ima "priču" koja može da se prati kada smeha nema.

Coolidge i Ward su uspeli da skupe solidnu podelu. Glavnog junaka igra Ryan Hansen, njegovog najboljeg druga Matt Jones a antagonistu Alan Ritchson. Ipak, reklo bi se da ovi momci previše B da bi izneli film, uprkos činjenici da Ritchson sada ima solo seriju koja me unekoliko osporava.

Sama realizacija je korektna, THE TURKEY BOWL spada među one komedije čiji autori vode računa o tome šta će se dešavati na ekranu i kako će izgledati. Ipak, uprkos mejnstrimičnom izgledu, film nije uspeo da ostavi trag u bioskopima.

* * / * * * *

GRAN TURISMO

Još od nastupa Dirka Digglera na parkingu u filmu BOOGIE NIGHTS nisam video ovakvo poniženje nekog filmadžije kao što je GRAN TURISMO Neilla Blomkampa.

U njemu je Neill na neki način dobio porciju svega onoga protiv čega je stajao i onoga što je svojim radom razobličavao - od transgreisvnog i kreativnog reditelja filmova sa tentpola kapacitetima sveden je na potpisnika jednog generic filma koji je više generic od onoga kako danas ti filmovi izgledaju.

Sve ove strip ekranizacije, nastavci svega i svačega i sl. doveli su do nečega što izgleda kao kriza kreativnosti u Holivudu ali ja sam uvek stajao pri tome da kreativnosti ima jako mnogo ali se ulaže u potpuno besmislene projekte. GRAN TURISMO je međutim povratak onoga što jeste kliše gubitka kreativnosti u Holivudu.

Uprkos tome što priču potpisuju Alex Tse i Jason Hall, a scenario Hall i Zach Baylin, dakle sve redom kompetentni ljudi, sa posebnom ekspertizom upravo u svetu istinitih priča, GRAN TURISMO je film koji prvo ne uspeva da zaliči na bilo šta istinito a naročito ne na istinitu priču iako on to jeste.

Glavni junak ovog filma je Jann Marborough,  momak koji je igrao GRAN TURISMO a onda ušao na Nissanov turnir gde su sim vozači dobili priliku da voze prava trkačka kola i postigao potom značajan uspeh na Le Mansu. Ova priča je filmska ali je istinita, i prilično je neverovatna. Nažalost, u Blomkampovom filmu ova istina ne uspeva da bude išta više od cringy konstrukcije bazirane na naivnoj (mada eto život nas osporava) da se veština iz igre može preneti u stvarnost. Scenaristi i Blomkamp kroz ovaj najzanimljiviji aspekt dešavanja protrčavaju s pomalo naivne drame, da bismo onda došli u "letnji dan do podne" fazu auto trka gde se sve prepoznatljive tačke u priči, izvode s minimumom uverenja, a same trke su snimljene efektno ali bez one personalnosti i fetišizacije kakva je danas moguća, pa samim tim rezultati nisu ni blizu naslova kao što je RUSH.

Zach Baylin je pisao izuzetan scenario za KING RICHARD, ali doduše tamo je imao sjajnu podelu predvođenu Big Willom i reditelja Reinaldo Marcus Greena i taj film je delovao kao istinita priča izvedena u maniru valjano odmerenog povišenog realizma. Ovde nema ni traga tog kvaliteta, a ni Hall koji je radio AMERICAN SNIPER ne pruža ništa.

Archie Madekwe je odličan izbor za Janna ali Blomkamp ne izvlači nikakvu rolu dok David Harbour i Orlando Bloom ostavljaju jak utisak da ovde nije uspeo da dobije A-glumca koji bi možda mogao da digne celu stvar.

Jacques Jouffret je ovde dobio priliku da snimi jednu mejnstrim fotku, i ovde nema one visceralnosti ili atmosferičnosti iz MILE 22 ili FATHER STUa, i on je kopča preko film sa Reinaldo Marcus Greenom. I tu se negde preko Baylina i njega kopče sa Greenom i KING RICHARDom kao jednom od najuspelijih savremenih sportskih biopicova završavaju. Čak je i Jouffretova fotografija ovde sterilan mejnstrim što od njega ne bih očekivao ali eto desilo se.

Ovaj film nije mnogo koštao i to se vidi. Dakle, Blomkamp ovde nije izveo neki svoj kung fu i inovaciju i ne deluje da je dugo sniman, a to je bitan adut za ovu vrstu pokušaja globtroterskog spektakla.

GRAN TURISMO je igra bez zapleta. Međutim, eto, život je hteo da ona sama postane zaplet. No, Blomkamp to nije uspeo da iskoristi i snimi dobar film. Ali jeste snimio jedan sleeper za Sony koji nije u klasičnom smislu hit ali niko neće biti na gubitku. Nadajmo se da je ovim kupio kartu da se vrati u igru i da će je iskoristiti.

* 1/2 / * * * *