ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

Путь боксера

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

MOND

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

SALVABLE

Bjorn Franklin i Johnny Marchetta snimili su film SALVABLE sa vrlo solidnim zvezdama gde je Toby Kebbell požrtvovano odigrao glavnu ulogu kao ostareli bokser koji posle decenija pogrešnih odluka pokušava da nekako preuzme život u svoje ruke i ulazi u svet podzemlja i njegovom najboljem drugu koji je odavno zamenio boks kriminalom i igra ga Shia LaBeouf.

Dakle, glumački kapacitet je tu, i Franklin & Marchetta prave jednu konvencionalnu ali u krajnjoj liniji efektnu priču o sportskoj margini koja se prepliće sa socijalnom, o korozivnom miljeu boksa nižeg ranga u Velsu i pitomcima popravnih domova i zatvora koji se gaje u njemu.

U pogledu priče, Franklin i Marchetta ne nude ništa što već nismo videli ali ono što jesmo izvode iznova sa punim ubeđenjem i gledaoci se posle njihovog filma ne osećaju izneveeno.

Svakako da u ovom filmu nećete dobiti ni više ni drugačije od onoga što očekujete, ali ono čemu se nadate dobijate sigurno u jednoj energično glumljenoj, brilžljivo realizovanoj interpretaciji, sa visokim nivoom estetizacije i vidljivim trudom svih sektora.

Filmovi o boksu najbolje trpe klišee i stereotipe najbolje pretvaraju u arhetipe i ovaj je jedan od njih.

* * * / * * * *