TYSON

Uli Edel je u svojoj karijeri snimio jedan odličan biografski film, ali to nije TYSON koji je 1995. snimio za HBO. Tačan odgovor je BAADER-MEINHOF KOMPLEX. Ipak, kada gledamo TYSON deluje pomalo neočekivano da će petnaestk godina ranije u domovini Edel uspeti da napravi tako superioran film.

Edel je snimio značajne evropske filmove koji su imali i umetnički i komercijalni uspeh. Neki od njih su stekli seminalni status i vole ih generacije, kao recimo CHRISTIANE F. Posle odlaska u Ameriku nije imao tako pravolinijsku karijeru kao Wolfgang Petersen recimo iako je imao sličnu startnu poziciju, ali snimio je niz raznovrsnih filmova, neki od njih bili su evropski po tonu.

Michael Jai White, u vreme dok je još bio perspektivni Glumac, sa izvesnim fizčkim i borilačkim talentom, igra Mikea Tysona, George C. Scota igra Cassa D’Amata, Paul Winfield je Don King (zanimljivo je da je Ving Rhames igrao Kinga za HBO u odvojenom biopicu, a kadnije je u Hillovom UNDISPUTEDu igrao parafrazu Tysona) a tu ima i nekih njuški koje će kasnije steći ime.

Nažalost, Edelov biopic je prilično garden variety u pogledu rediteljskog postupka, ali i kad je reč o stavu o Tysonu. Zanimljivo je da privatni život velikog boksera tretira kao osnovni razlog njegovog pada, ali istovremeno u filmu nemamo konkluzivne prikaze ključnih pitanja a to su odnos sa Robin Givens i silovanje Desiree Washington.

Dok je odnos sa Robin Givens u načelu prikazan kao nešto što je bilo štetno jer je ona sa majkom zajedno bila zapravo vrlo organizovana golddiggerka, i fatalna žena sklona manipulaciji, nažalost nemamo nijednu ozbiljnu scenu u kojoj su ona i Mike nasamo. Edelov film implicira da ono za šta Robin Givens optužuje Tysona nije istina ali mi nikada ne vidimo ono što jeste istina, to jest ne vidimo te događaje.

Silovanje je pak rešeno kroz čitanje iskaza na sudu iz voiceovera i sugestivnog prikaza vrata hotelske sobe koja se zatvaraju što implicira da se iza njih desilo nešto strašno. Takve slutnje ne nudi nijedno rešenje u scenama sa Robin Givens.

Isto tako, moramo imati na umu da se Tyson razveo od Robin Givens 1989. godine a da je ona sve do sredine devedesetih bila prilično velika zvezda i na filmu i na televiziji, dakle zanimljivo je ako je žena sa ipak respektabilnom glumačkom karijerom u kontinuitetu zapravo bila i golddiggerka. Doduše, film nju i njenu majku ne prikazuje kao neke prostakuše, one definitivno jesu class act za Tysona koji je sa ulice ušao u ring ali se taj odnos, iako pivotalan ne razrađuje. 

Don King je prikazan kao “zmija”, ali opet ne nužno malevolentna. On shvata ko je Robin Givens ali preko nje pokušava da se približi Mikeu. On želi novac ali ne vidimo ga da u bilo kom trenutku izda ili otvoreno ugrozi Tysona. Doduše, svakako da je jasno zašto je tu, no on to i ne krije.

Mnogo je sivih nijansi prosuo Edel ali nijednu nije ispratio do kraja, tako da TYSON ostaje jedan površan televizijski biopic.

U ovo vreme, HBO je pravio već bitno zrelije televizijske filmove. Ali, nije to samo osnovni paradoks i primedba. Naime, Tyson i Don King su ogroman novac doneli upravo HBOu, dakle oni su deo njihove kuće i čini mi se da im je HBo dugovao ozbiljniji tretman od ovog, iako ako gledamo ekipu koja je okupljena, ovaj film nudi gledaocu nadu, ali izneverava na kraju.

WHITE MILE

WHITE MILE Roberta Butlera, po scenariju Michaela Butlera je HBO televizijski film o grupi marketinških stručnjaka koji polaze na team building u kanadsku divljinu, ali tamo moraju da se suoče sa prirodom koja je nemilosrdna i koja će zaista da ih iskušava.

Film je izašao 1994. godine i zanimljivo je da marketinšku ekipu upoznajemo dok sprema reklamu sa Danny Manningom za Adidas, pa sad možemo da se prisetimo koliko je to sve davno bilo. Ipak, ja se nešto ne sećam Danny Manninga u Adidasu, više u Reeboku, no dobro, neka me neko ispravi ako grešim. U svakom slučaju, da, fakti su tačni, Manning jeste u tom periodu, u Clippersima i Atlanti nosio Adidas, to je nesporno. Reklama koju snimaju međutim dovodi firmu u probleme sa klijentom i odlučuju da odu na team building gde će se stare kajle bondovati sa mlađim.

Tu se dešava nesreća na raftingu, gadna sama po sebi, a potom posle nje i gadan pravni raspad u kome nezadovoljne porodice hoće da se raskusuraju sa hladnokrvnom korporacijjom.

Butlerova režija je sigurna, glumačka ekipa koju vode Peter Gallagher i Alan Alda sa nekim pojačanjima kao što je Robert Loggia zna šta treba da se radi, i tu slabih tačaka nema. Međutim, ono što filmu na kraju nedostaje jeste u suštini jasnija ideja jer suština svega ovoga pomalo izmiče. Da li je ovo priča o white collar ekipi koja se zaigrala u realnosti, i onda na kraju došla dotle da bude preispitivani vlastitim principima odgovornosti na kojima parazitira? Da li je ovo priča o incidentu i posledici na karaktere? Da li je ovo priča o tržišnoj borbi koja se prenela u stvarnost i postala krvava?

Butleru nekako to izmiče, ali sam film je pitak i zanimljiv, uprkos tome što na kraju te suštine baš i nema.

NIEPOWSTRZYMANI

Seahawks Gdinya je važio za najvažniji poljski klub američkog fudbala i jedan od jačih evropskih ali od prošle godine on više ne postoji.

NIEPOWSTRZYMANI Bartosza M. Kowalskog je dokumentarni film o sezoni kada je Seahawks Gdinya osvojio titulu i prati njihovi sezonu kroz prizmu tri igrača i trenera, nudeći jednu visokoestetizovanu sliku njihovog dometa.

Film se trudi da bude energičan i likovno uglađen kao filmovi o NFLu ili barem NCAA i u tome uspeva. Problem je u tome što na kraju cele priče ne dobijamo ništa drugo sem toga.

Potpuno je legitimno da se autor opredelio za to da nam ne prikazuje momke iz kluba kao neke luzere koji eto igraju američki fudbal u Poljskoj i uprkos tome što su prvaci to rade na amaterskom nivou uz par Amera koji ne bi ništa napravili u NFL ali za ove uslove su pojam.

Potpuno je u redu što Bartosz Kowalski snima ovo kao da je reč o vrhunskoj profesionalnoj ekipi koja igra na vrhunskom nivou, i kad se sve uzme u obzir, tereni, tribine, borba koja se ulaže, nije to sad na nivou Super Bowla ali ne deluje da je za sprdnju na bilo kom nivou.

Međutim, na kraju mi ipak nedovoljno saznajemo o svim pitanjima o kojima smo gledali ovaj film, i o tim momcima, i o njihovom klubu, a mnoga zanimljiva pitanja ostaju bez dogovora, počev od toga ko su Amerikanci u ekipi i koja je njihova priča.

Ova film od 73 minuta nije predug i nije dosadan ali pada kao žrtva generane tendencije savremenog dokumentarca da odlazi previše u arty pravac i beži od naracije koja bi nam omogućila da saznamo činjenice.

U slučaju ovog filma, hvala autorima što su nam prikazali deo atmosfere sa poljskog gridirona ali ostali su nam dužni baš mnogo toga. 

* * / * * * *

ONE NIGHT IN MIAMI

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea.

Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu.

Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa.

Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tekst šupalj i prazan i može se svesti na nivo kratkog filma.

Tema je sama po sebi zanimljiva, kako biti moćni crni celebrity kog uvažavaju i belci u rasno segregovanoj Americi. I to je tema koja ima svoju potentnost i danas, međutim Kemp Powers tu ne dolazi do nekih dubljih uvida. Razgovori koje junaci vode su slika i prilika grupe samosvesnih i natprosečno inteligentnih mladih ljudi koji su svesni svog uspeha i potencijalnog uticaja ali tu ne dolazi do neke sinteze niti do nekog dubljeg zaključka.

Film je snimljen korektno ali sterilno, bojažljivo i školski. Fokus je na dijalog i na glumce i oni su dobri ali cela priča je prosto previše tanka i bez pravog uvida. Rekonstrukcija epohe je korektna ali više na nivou nekog HBO filma iz devedeseih nego nečega baš modernog.

Regina King režira ovo veoma mlako, kao materijal u kom je dovoljno što se sureću četiri izuzetno bitne istorijske ličnosti. Ali, nažalost to nije dovoljno i uprkos energiji talentovane glumačke podele, na kraju imamo ipak samo četiri glumca koji se prave da su slavne ličnosti. 

Otud ONE NIGHT IN MIAMI nema fizionomiju prestige picturea, uprkos mojim simpatijama i temi koja me veoma zanima. 

* * / * * * *

DRUK

DRUK Thomasa Vinterberga je nova saradnja sa njegovim stalnim piscem Tobias Lindholmom koji je napravio veoma respektabilnu karijeru kao reditelj, doduše u kooperaciji sa Noerom.

Vinterbergov film ima sličnu postavku kao TONI ERDMANN ako gledamo konceptualno. Reč je o filmu sa maltene holivudskim high conceptom za komediju koju onda pokušava da razradi u nešto drugo. I zbilja, priča o četvorici nastavnika koji kreću da piju određene količine alkohola da bi isprobali teoriju da čovek ima urođeni manjak alkohola u krvi i da sa određenom dozom nalazi svoj pravi balans.

Lako mogu da zamislim Adama Sandlera i njegove jarane kako se raspojasavaju u ovakvoj premisi a kod Vinterberga ta premisa krene i onda od nje do kraja ne bude ništa naročito. Junaci se propiju, neki propadnu, neki se preporode, i eto to je to. Nema neke gradacije, nema pravog klimaksa, i ne mora ni da bude, Vinterberg ovde pokušava da bude "veliki umetnik", ali film je toliko konvencionalan da bi mu prijalo malo tih uobičajenih dramaturških začina.

U svakom slučaju, DRUK (na engleskom ANOTHER ROUND) jeste još jedan od kurentnih big cinema art house favorita. Uprkos jasnoj antiklimatičnosti i ne sasvim opravdanoj pretenziji, ovo jeste film koji bi šira publika mogla rado gledati u bioskopu, pa je lepo i što je kao takav ovenčan bitnim nagradama i izborom za neodržani kanski festival.

* * 1/2 / * * * *

TOOMAN

 TOOMAN Morteze Farshbafa je zanimljiv scorsesovski film o usponu i padu ovinsika od fudbalskog klađenja koji u jednom trenutku stiče gotovo magijsku sposobnost predviđanja rezultata ali kako se bogati i penje na vrh tako polako gubi sve važne ljude i odnose u životu.

Film je po svom karakteru jedan veoma jednostavan moralitet, napisan maltene po postulatima magijskog realizma ako gledamo celinu i šta ona pokušava da kaže.

Međutim, sam sadržaj je skorsezijanski jer prikazuje junaka u veoma jasno determinisanim socijalnim okolnostima, u jednom visokoestetizovanom, frenetičnom ritmu, sa puno nemira u pokretima kamere kojima se pokazuje disperzija njegove pažnje i haotičnost postojanja u kojoj on pronalazi centar u klađenju koje u osnovi ritualističko, hazardersko ali i na nekom specifičnom nivou emotivno.

Junak ulazi u fazu sloma tokom jedne utakmica srpske reprezentacije što je nama dobro poznato stanje. Kada se opkladi na srpsku reprezentaciju, svakome odavde postaje jasno da je ovo priča o tome da je kocka zlo. Ali kad vidimo da opkladio na Krstajićevu Srbiju protiv Kostarike, shvatamo da je đavo tema priče.

Vremenom počinje da krši pravila koja je sam postavio kao što je recimo da se nikada ne kladi na tim za koji navija a vremenom krši i sva ostala, sve do tačke kada pobede na klađenju ne mogu da zamene smisao kog više nema.

Film traje predugo mada je dinamičan za gledanje, i u završnoj trećini počinje malo da se gubi nit. Međutim, ovaj iranski film je vizuelno potpuno atipičan za njih i veoma slobodan u prikazivanju života jedne marginalne grupe i njene anksioznosti i nesposobnosti da se uklopi u društvene tokove.

Film je inače smešten u turkmenski milje, pa se bavi i konfliktima kultura na tom nivoa premda tu nema značajnijih zahvata.

* * * / * * * *

GRACIE

GRACIE Davisa Guggenheima je nastao u produkciji Elisabeth Shue i njenog brata Andrewa. Manje je poznat podatak da je njihov otac bio poznati sportski radnik koji je radio u raznim međunarodnim misijama po Africi i pored svog osnovnog posla jevanđelizovao fudbalsku igru. Elisabeth Shue je kao devojčica igrala fudbal sa dečacima a njen brat Andrew je uspeo da pored glume bude i i MLS igrač i da se zapljune u nekim inauguralnim sezonama MLS lige, a da prethodno overi i neke afričke šampionate.

Andrew Shue je najpoznatiji po ulogama u sapunicama i u ovom filmu igra omanju ulogu jednog od trenera. Dermot Mulroney igra oca naslovne junakinje a Elisabeth Shue njenu majku.

Gracie je devojčica koja igra fudbal i živi u porodici fudbalskih fanatika a njen stariji brat je heroj lokalnog srednjoškolskog tima. Kada joj brat pogine u saobraćajnoj nesreći, Gracie odlučuje da počne da igra fudbal, i zbog te želje koja se ne može ispuniti postaje raspušteno dete, loše društvo je uzima pod svoje, da bi se potom otac posvetio ispunjenju njenog sna.

Kako u New Jerseyu nema ženske ekipe, Gracie ide na probu muške ekipe i prolazi trial, usput se suprotstavljajući lokalnim školskim vlastima.

GRACIE na nivou postavke sadrži apsolutno sve moguće elemente sportskog filma - junaka autsajdera koji uspeva uprkos nesavladivim preprekama, administratore iz saveza koji ometaju junaka u toj nameri, jak lični motiv, tragediju koja prekida uspešnu karijeru ali drugima služi inspiracija.

Sve su to veoma polovni delovi, i cela ideja da devojčica može da igra fudbal sa muškarcima je sama po sebi apsurdna ali Carly Schroeder je dovoljno energična u glavnoj ulozi, iako deluje kao da se previše ne trudi i Davis Guggenheim, veoma potcenjen reditelj igranih sadržaja sa bitnim dokumentarnim uspesima, jeste dovoljno motivisan da oni to sve nekako prevazilaze.

Iako je Elisaberh Shue delimično svojom životnom pričom inspirisala ovaj film i producirala ga, a Guggenheim joj je suprug koji je to sve režirao, i uprkos tome što se na kraju pred špice javlja potpis o detaljima borbe za priznavanje ženskog fudbala i nabrajaju trofeji reprezentacije SAD, GRACIE me nikada nije ubedio da je istinita priča.

Ali jeste uspeo i poučan eskapizam namenjen mlađoj publici, sa veoma solidnim scenama našeg fudbala koji je pomalo insceniran kao američki, ali ne mari. 

* * * / * * * *