THE WORLD ACCORDING TO GARP

THE WORLD ACCORDING TO GARP je drugi pokušaj George Roy Hilla da ekranizuje kultni a nefilmabilni roman i ovog puta mu to uspeva, neuporedivo bolje nego u slučaju SLAUGHTERHOUSE-FIVE.

Uprkos. tome što verovatno deo gledališta može imati teškoće da shvati šta je svrha ove priče o životnom putu jednog neobičnog čoveka u neobičnim okolnostima, a to je nasleđe romana Johna Irvinga koje se ne može zaobići, ovo je jedna skrupulozna adaptacija koja pre svega pravi poučne poteze na polju dramaturgije.

Naime, George Roy Hill raznim filmskim sredstvima, počev od scenarija Stiva Tešića, preko ritma, vizuelnih i glumačkih rešenja uspeva da izgradi celinu od jedne suštinski epizodične strukture. THE WORLD ACCORDING TO GARP tehnički jeste sastavljen od hronološki poređanih epizoda iz života svog naslovnog junaka ali suštinski radi kao celina u kojoj je svaka epizoda organski povezana sa celinom. Dok je u SLAUGHTERHOUSE-FIVE taj osećaj da je junak "unstuck in time" gradio agresivnom epizodičnišću i fragmentacijom gde na kraju ništa više nije imalo veze ni sa čim, ovde radi suprotnu stvar - iz vremenski razdvojenih epizoda i životno separatnih situacija gradi osećaj celine, pre svega kroz junake i kontinuitet njihovih odnosa i međusobnih osećanja. 

Ovaj film je višeslojan, ali u osnovi funkcioniše kao jedna bildungs komedija, sa slojevima satire i društvene kritike ispod toga.

Robin Williams je glumac prema kome imam averziju a nisam ljubitelj ni Glenn Close, no oni nose film na impresivan način. Nema sumnje da bih neuporedivo više uživao s nekim drugim glumcima, ali ovima se ne može osporiti da su uradili ozbiljan posao.

Film je tehnički impresivan. George Roy Hill je u Warnerovoj produkciji snimio klasičan prestige picture u kom se nije štedelo da bi se cenjeni literarni izvornik preneo na ekran, i svojim raznim sposobnostima je učinio da sve funkcioniše, od glume do pada aviona na kuću u kom reditelj (inače pilot) ostvaruje kameo.

THE WORLD ACCORDING TO GARP je najviše u pogledu glumaca "film svog vremena" jer danas Robin Williams i Glenn Close znače mnogo više i nose neke dodatne konotacije ali postupak i sam izgled su veoma sveži.

* * * 1/2 / * * * *

THE TAKING OF BEVERLY HILLS

Sidney J. Furie je zagazio duboko u fazu tezgarenja kada je snimio THE TAKING OF BEVERLY HILLS, praktično DIE HARD rip-off koji je kupila Columbia a onda odlučila da ga ni ne pusti u bioskope kako treba, u kome glavnu ulogu Ken Wahl, velika televizijska zvezda koja nikako nije uspevala da iskorači u svet filma.

Ken Wahl igra kvoterbeka lokalnog tima koji dolazi na Beverli Hils povodom humanitarnog skupa na kom se skupio krem ovog naselja, da bi potom ostao zatečen tokom pokušaja lokalnih policajaca da isprave nepravdu što čuvaju bogataški kraj u kom oni sami ne mogu da priušte život, i da pod krinkom lažne ekološke katastrofe evakuišu stanovnike i poharaju im imovinu. 

Međutim, Wahl propusti upozorenje da je nastupila tobožnja opasnost zbog izlivanja hemikalije i sa policajcem koji se predomislio kreće da mrsi konce pljačkašima.

Imamo dakle sve DIE HARD momente osim što je sandbox ceo deo grada, ali ostalo je tu - počev od diverzije koja prikriva pravi karakter akcije negativaca.

Nažalost, Wahl pokazuje dobru volju i dosta energije, ima nekoliko prigodno goofy akcionih prizora ali ovo nije film koji bitno odskače od nečega što bi koju godinu pre snimio Cannon, i Furie, tada već na pragu sedme decenije pokazuje jednu efikasnost, ali ne i majstorstvo koje krasi njegova najbolja dela iz druge polovine šezdesetih. Naprosto ovo je ipak poprilično garden variety akcijaš svog vremena, sa manje para nego što ambijent u kom se dešava zaslužuje ali opet ne i bez sredstava.

Furie je barem u svemu ovome efikasan. Nije ni senka onog majstora koji je bio, ali pokazuje da je B-akcioni film preduzeće koje može da vodi s dve leve ruke.

* * / * * * *

MOMAK I DEVOJKE

MOMAK I DEVOJKE je bio frustrirajuće blizu toga da bude dobar Apollonov film. Naime, pored pouzdane realizacije Ivice Vidanovića, imao je i nešto najbliže star wattageu viđeno kod Apollona. Scenarista film Rok Radiša i Tamara Aleksić su se odlično snašli u glavnim ulogama. Iako je Aleksićka mnogo popularnija i uspešnija glumica od Radiše, ovde su pokazali jako uspelu hemiju i nastupili ravnopravno kao centralni par u romantičnom zapletu. Kada se tome doda odlično odabrana i visprena devojčica u ulozi deteta koje junak protiv svoje volje mora da čuva, i tako se i upoznaje sa svojom izabranicom - dobijamo tri osnovne role u kojima imamo dobar izbor glumaca i dobru glumačku igru što je za romantičnu komediju najvažnije.

Međutim, scenario Roka Radiše ima jedan suvišan pseudokriminalistički zaplet u kom pomalo pratimo ilustraciju šta se desilo sa ocem devojčice oko koje se gradi zaplet, suvišan i po miljeu u koji je smešten i po sadržaju i po pretencioznoj izvedbi koja odstupa od žanra. I uopšte mehanika zapleta mimo osnovne priče o detetu i dvolje ljudi koji se preko njega zaljubljuju uglavnom je nevešta i suvišna.

Isto tako, film umnogome zavisi od montažnih sekvenci kako bi pokazao razvoj odnosa, što ne samo da dobija jednu mehaničku manifestaciju već umanjuje broj izazovnih i važnih dramskih scena kroz koje se razvija odnos.

Dakle, nukleus filma iako nimalo originalan imao je potencijala, nukleus glumačke igre ga je i imao i razvio ga je ali je forma gotovo u svakom pogledu podbacila. Ipak, u deficitu ovakvih sadržaja kod nas, možemo reći da je reč o časnom pokušaju.

* * / * * * *

SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

THE LONGSHOTS

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *

SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

KALEV

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom je Aivar Kuusmaa jedan od najznačajnijih protagonista, rekao bih da je potpuno izgubio razum.

KALEV Ovea Mustinga, estonskog profesionalca sa čijim sam se radom upoznao preko špijunske serije REETUR, govori o istorijskoj sezoni talinskog Kaleva kada su osvojili poslednje prvenstvo SSSRa (iako je tehnički odigrano još jedno ali je bilo sa mnogo manje vanruskih timova). 

Ekipa Jaaka Salumetsa imala je u svom sastavu osvajača seulske medalje Tilta Sokka, bio je tu Aivar Kuusmaa ubitačni šuter, Babenko takođe kao i prvi i jedini Amerikanac u istoriji sovjetske like Gordon Jackson, igrač koji je recimo igrao pre toga neku poluprofesionalnu košarku u SAD ali je bio veliko osveženje iz više razloga.

Glavni junak filma je Jaak Salumets, doajen estonske košarke koji je navodno kao mladi sovjetski reprezentativac jednom nadigrao Doctora Ja (Juliusa Ervinga za mlađe) ali je imao problema sa Gomeljskim ali i Kondrašinom. Tako je Salumets osvojio samo jednu medalju na Eurobasketu 1973. godine iako se smatra da je mogao više.

U sezonu 1990/1991. Kalev ulazi kao ekipa rezigniranih ljudi. Kuusma je probao u Americi, Sokk je imao ponudu nije mogao da ode, Estonija se odvaja - narod ih smatra izdajnicima što se odlučuju da igraju sovjetsko prvenstvo a oni opet žele da igraju jer su košarkaši i žele da se takmiče i da od nečega žive, ali svaki potez im je pod lupom, naročito jer Salumets u sastavu ima Ruse, kako one iz Rusije tako i etničke Ruse rodom iz Estonije.

Salumets na nagovor Riha Soonika, svog sekretara kluba kreće da vesternizuje ekipu.i dovodi prvog Amerikanca u sovjetsku ligu a na terenu u pauzama igraju čirlidersice.

S jedne strane, KALEV je vrlo sveden. Iako je verovatno da imamo više likova koji su uključeni u priču ovde imamo jednog tipskog novinara kao predstavnika sedme sile koja je ometala ekipu, jednog zvaničnika Saveza kao predstavnika sovjetske države, i film je generalno racionalno i svedeno postavljen, kao i estonska košarka kada funkcioniše - rade ono što znaju i izbegavaju ono što im ne ide.

Otud ovde nema masovki ali ima dovoljno evokativnih rekonstrukcija nekih događaja. Fino je napravljen arhitektonski kontrast između progresivnijeg modernizma u Estoniji i haosa po unutrašnjosti Rusije, Ukrajine ili Tadzikistana gde se ide na gostovanja. U jednom trenutku Gordon Jackson, odrastao u detroitskom getu kaže da nikada nije video takvo siromaštvo, a saigrači mu kažu, "Nisi video Rusiju" i tada kreće njihova turneja po Lugansku, Saratovu i sličnim lokacijama.

U principu sam narativ o tome da je Kalev postao šampion je zanimljiv jer su Estonci uvek bili undersized ekipa i verovatno je haos u SSSRu, neigranje Litvanaca (iako su njihovi košarkaški radnici posle napada u Viljnusu podržali Kalev kao baltički vid otpora) itd. dosta pomogao tome. Ovde ima svega, kupovine utakmica, čime Kalev jednom pribegne, kupovine sudija, opšte korupcije i rasula ali i utiska da su centralne košarkaške vlasti radile protiv Kaleva.

Ipak, s druge strane, Musting nije prećutao šovinizam sa kojim su se suočili Rusi koji su se zatekli u Estoniji tada iako članovi Kaleva, tako da se može reći da je film uravnotežen.

Film ne ulazi, čak i ne imenuje do kraja konflikt koji gradi a to je konflikt između Salumetsa i starog sovjetskog trenera. U zbilji je to bio lično Gomeljski, a u filmu je to Kondrašin koji je zapravo koliko znamo njemu pomogao u karijeri, ali ga je Volnov iznova opstruirao, no u filmu je to izgleda spojeno pa u dvoboju sa Kondrašinom u finalu, punom lošeg animusa, Salumets trijumfuje.

Glumci u ulogama košarkaša deluju krupnije od estonskih igrača tog vremena iako su scene košarke generalno solidne i nema mnogo modernih zahvata u starinskoj košarci kao što često običavaju ovi filmovi prepuni sportskog patriotizma.

Kalev je jedan razuman, umeren film, i zanimljiva priča o jednom ekscesu iz istorije sovjetske klupske košarke.

* * 1/2 / * * * *