RUMBLE THROUGH THE DARK

Braća Graham i Parker Phillips zainteresovani su za priče smeštene u flyover states i to je u korenu njihovih dosadašnjih filmova.

TUMBLE THROUGH THE DARK se u tom smislu oslonio na Aarona Eckharta kao zvezdu koja može da isprati B-film produkciono a da ga itekako uzdigne glumački, i snimili su zanimljiv spoj bokserske melodrame i krimića.

Aaron Eckhart je maksimalno posvećen ulozi ruiniranog bare knuckle borca koji se bije po ilegalnim mečevima po američkoj provinciji, a uprkos veštini specijalizovao se za "padanje" i nameštanje mečeva čime dodatno ruinira svoje telo. U tom pogledu, film me je u tretmanu glavnog junaka podsetio na SOUTHPAW i rolu Jakea Gyllenhaala u njemu.

Već delimično oštećenog mozga usled brojnih povreda, finansijski ugrožen usled neurednog života i mučen krivicom što je spiskao imanje žene koja ga je prihvatila kada su ga napustili roditelji, on luta kroz pustoš te provincije, i u tom krugu nalazi razne izazove, a svi oni se mogu rešiti samoubilačkim pristankom na "jedan poslednji meč" koji bi ga mogao koštati života, čak i da u njemu pobedi.

Ovde su Phillipsovi okupili neke iskusne bećare kao što je Rithie Coster, i kada se film bavi Eckhartom, samim ili okruženim asortimanom raznih đilkoša i zlih žena, film funkcioniše vrhunski. Kad se ode u neke elegične flešbekova koji povremeno imaju i dramsku dimenziju, film postane sentimentalan na način koji nije baš vrhunski.

Naravno bokserski film ne samo da toleriše sentimentalnost već je i podstiče, i Phillipsovi su mogli u tome biti veštiji ali u žanrovskom pogledu ništa nisu pogrešili.

Intencija da stvari učine ozbiljnim, spontano ih je naterala da sve malo uspore i to ne ide u korist filma. Michael Farris Smith je sam adaptirao svoj roman, i rekao bih da je ovo u pogledu estetizacije snažniji film od njegove druge ekranizacije iste godine DESPERATION ROAD, ali i da je ovaj drugi film u pogledu izraza bio ipak čistiji.

Neko ko je došao tražeći boksersku melodramu, neće pogrešiti. Neko ko je došao tražeći upmarket borilački film sa Aaronom Eckhartom takođe neće pogrešiti. Dakle, film funkcioniše i u pogledu onoga što je privuklo autore i u pogledu onoga što je animiralo finansijere.

Mogao je biti bolji, ali može sve to i ovako jer se puno ubeđenje s kojim je sve izvedeno, prenosi na gledaoca.

* * * / * * * *

ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

NIGHT OWLS

NIGHT OWLS Charlesa Hooda je kamerni two-hander u kom je pokušano da se napravi jedna moderna indie parafraza Wilderovog APARTMENTa ali puno je razloga što se to nije desilo.

Naprost, scenario nije vrhunski i nema organski razvoj. Čim imamo situaciju u kojoj junaci u maniru polemičke drame moraju da "otvraraju" temu razgovora, to znači da film naprosto u tom trenutku može i da se završi.

Scenario sam po sebi, nije ni najslabiji koji je na ovu temu snimljen, međutim, ne može sam da iznese film.

Adam Pally i Rosa Salazar u glavnim ulogama imaju pola potrebne snage, a slaba tačka je Pally koji je dobro zamišljen kao podela ali nažalost nije ni dovoljno magnetičan ni dovoljno kompatibilan za harizmom koju donosi Rosa Salazar. Ona kombinuje sposobnost karakterne glumice sa energijom zvezde, a on možda donekle ima ovo prvo ali svakako nema ovo drugo, a sa njom i nekoga ko je "upadljivo običan" prosto mora da igra zvezda.

Konačno, Charles Hood u inscenaciji, na solidnoj ali ne i spektakularnoj lokaciji kuće, ne nudi ništa posebno. Ne pravi se pametan, i prilično je korektan, ali to bi bilo pravo rešenje samo sa mnogo boljim skriptom i jačom voltažom glume.

Ovako NIGHT OWLS ostaje kao dostojanstven pokušaj, sa tom primedbom da je moj utisak negde na minimumu spektra očekivanja i da je realno da se nekom drugom sve ovo može dopasti više nego meni, ali verovatno ne i manje.

* * / * * * *

A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *

HIM

Moram  priznati da sam lojalista Justina Tippinga još od filma KICKS i da sam tada još najavio šta će snimiti sledeće.

Krenuo je dosta jako, dosta estetizovano i pokazao je da ume da pakuje čak i naizgled nespojive zamisli u funkcionalnu celinu pre svega zahvaljujući filmskoj pismenosti. Isto tako, pokazao je posle toga da zna da svaki dinar mora da se zaradi i nadničio je na serijama, od kojih su neke kao DARE ME, bile u svakom pogledu, pa i vizuelno, upečatljive.

Kada sam čuo da ga je Peele regrutovao da radi film GOAT po scenariju sa Black Lista koji sam čitao, jer je važio za jednu zanimljivu kritiku sporta, bio sam veoma uzbuđen...

U stvari, čekaj stani, hajde da krenemo ovako.

Trideset četiri godine od filma THE LAST BOY SCOUT dvanaest godna mlađi brat Damona Wayansa koji je u tom filmu ostvario ulogu Jimmy Dixa, igra GOAT kvoterbeka na zalasku ili samom kraju karijere. Situacija je takva da podseća na sam početak filma Tony Scotta, kada izluđeni igrač kreće pištoljem da uklanja protivnike i na kraju sebi raznese mozak.

HIM je film koji ulazi u tu scenu, i razrađuje je u celovečernji film.

Jordan Peele i kompanija Monkeypaw su ponovo napravili nešto izuzetno. Kao što me je impresionirao CANDYMAN koji je snimila Nia DaCosta iako sam hardkor fan originala koji je snimio Bernard Rose jer je bio horor ali i nije bio horor, tako možemo reći i za HIM da je u stvari problemski film koji se oslanja na horor.

Međutim, dok je CANDYMAN u premisi ipak bio nekakav "scary movie" (pun intended zbog Wayansa), HIM je mnogo bliži THE SUBSTANCEu Coralie Fargeat, samo sa jednom manje opštom temom.

Coralie Fargeat se bavila pitanjem starenja i položajem žene i koliko je ona uslovljena svojom pojavom, mladošću i "svežinom". I u toj priči je ušla u body horror koji se kretao od Cronenberga do Henenlottera. Tippingov film se bavi pitanjem sportiste kao tela, ali i sportiste kao mentalnog i moralnog invalida i cenom profesionalnog bavljenja sportom a najviše naravno onom najskupljom titulom GOATa.

HIM je film koji bi voleo Duci Simonović. U njemu nema "dobrog" sporta. Nema herojstva proisteklog iz rada i skromnosti nasuprot nečemu što je varanje i patologija. Sve je bolest, sve je prevara, sve je prinuda, različiti su samo nivoi ali ko želi da bude GOAT mora biti takav rođen.

Ako imamo to u vidu, HIM je zaista previše mračan za širu publiku i kada na to dodamo da se bavi američkim fudbalom, što nema neku prođu u bioskopima van Amerike, ne treba da čudi apsurno nizak internacionalni rezultat ovog filma. Iako srazmerno jeftin za pojmove studio filma, HIM nije napravio veliki posao ni u Americi, mada niko posle njega neće biti na gubitku kad izađe za kućno gledanje. No, takav rezultat je logičan jer je film zaista vrlo kritičan, mračan i sports negative do koske.

Kao neko ko je ljubitelj sporta ali kome isto tako smeta saznanje o trajnim posledicama po zdravlje koje ostavlja NFL, nisam baš bio uznemiren stepenom negativnosti koji nosi ovaj film spram profesionalnog takmičenja, ali potpuno mogu da razumem većinu Amerike, i to ne samo AmeriKKKe već cele, koja je prilično iznervirana ovom demistifikacijom njene omiljene discipline.

Međutim, to sad sve na stranu jer je jako bitno definisati kakav je artefakt ovde napravio Tipping.

HIM je estetizovan za popizdeti. Tipping ga je zategao do pucanja. Nema slučajnog kadra, nema pogrešnog reza, sve je zategnuto do u frejm i ako dramski gledamo ovo je zapravo duo drama, u kojoj glavni junak - mladi kvoterbek sparinguje sa GOATom, njegovim lekarom i njegovom suprugom, ali je propulzivno kao film najvećeg trilerskog kapaciteta.

Nije lako porediti HIM s nečim drugim ali zamislimo recimo Sama Levinsona u punoj snazi koji snima nekakav GET OUT na temu sporta, i svojom stilskom veštinom nadoknađuje ono što su razni deficiti GET OUTa, i pojačava ono što je njegov osnovni kvalitet i osnovna mana, a to je ideološka ostrašćenost.

Film je oslonjen na mali broj likova i izvanredno je odigran. Marlon Wayans u glavnoj ulozi je otkrovenje i kao čovek od 53 godine sjajno igra nekoga ko je zamrznut u stanju od 35 godine, a opet vidno je da taj manji broj nisu njegove realne godine. On jako podseća na Lebrona, Bradyja i te GOATove i pretendente na taj status koji su poslednjih godina bili u nekom limbu gde je životna dob naizgled stala za njih, gde su prestali da bivaju mladi ali nekako nisu ostarili, i ta podela je na mnogo nivoa maestralna i znakovita - pa ne treba zanemariti ni sponu sa LAST BOY SCOUTom.

Tyriq Withers u glavnoj ulozi mladog igrača koji odlazi kod GOATa na "kaljenje" se bavio američkim fudbalom iako je u suštini zapravo glumac, i imao je manju karijeru recimo od Denzelovog sina. Ipak, veoma je uverljiv kad je reč o sportu i kad je reč o telu, a to su stvari koje ipak ne mogu sasvim da se odglume.

Jordan Peele je producirao ovaj film i njegova obeležja su sveprisutna u najboljem smislu te reči. U tom pogledu je šteta što HIM iako poslovno ne remeti stvari ipak nije uspeo da ostvari onaj kulturalni uticaj koji zaslužuje i na koji je s punim pravom pretendovao. No, ovo jeste ta estetika gde se bioskopski prepliće sa galerijskim ugođajem, a sve to sa aktivizmom i oštrom kritikom sistema.

Svakako smo dobili ono što je trebalo. Ipak, rezultat na blagajnama a i kod kritike pokazuje da HIM mora sačekati svoje vreme jer Amerika još nije spremna da ovako snažno udari na NFL, niti je horor publika raspoložena da se masovno odazove na nešto što nije klasičniji scary movie.

* * * 1/2 / * * * *

CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *

ICK

ICK Josepha Kahna je zanimljiva horor komedija koja nije skroz po mom ukusu, ali kada se sabere njen ipak indie okvir i neki subverzivni elementi, uspeva da pretegne na stranu podrške.

Joseph Kahn je reditelj skupih muzičkih spotova i reklama i on se dokazao raznim raskošnim vizuelnim ekstravagancijama za razne klijente. Međutim, uporedo on gradi i zanimljivu karijeru u kojoj sebi daje oduška. U tom smislu on je atipičan, mada zapravo i ne toliko redak, reditelj reklama i spotova, koji koristi film ne bi li se odmorio i odmakao od klijenata.

Njegovu rep komediju o rap battle sceni BODIED prodroucirao je Eminem i moram priznati da me je uprkos određenim neravninama taj film na kraju "kupio". Isto važi i za ICK.

ICK je po svojoj postavci jedan throwback na 80s high school horore sa ljugavim monstrumima ove ili one vrste, ali je specifičnost u tome što istovremeno reafirmiše i subvertira formu.

ICK se dešava u sadašnjosti u kojoj se odavno, već decenijama od kraja devedesetih razvija korov za koji su ljudi svesni da je vanzemaljskog porekla. Korov je enigmatičan, raste, ometa život i devastira strukture ali isto tako obično je aktivan noću i svi ga vide kao benevolentnu smetnju. Dakle, ovde imamo alien invasion priču kroz biljke koja se odvija sa punom svešću čovečanstva i kroz potcenjivanje snage susreta sa nepoznatim. To je zanimljivo rešenje, međutim, u samom filmu pomalo stvara i šum.

Glavni junak je slavni QB svoje srednje škole koji je zaljubljen u glavnu navijačicu dvehiljaditih ali u međuvremenu se povređuje, ostaje nastavnik u svom malom gradu a ona odlazi za drugoga i postaje bogata domaćica. Danas on predaje njenoj kćeri za koju počinje da sumnja da je njegova kćerka.

Istovremeno, u tom trenutku Ick, kako se zove vanezemaljska biljka kreće da napada ljude, da ih obuzima i zombifikuje i počinje rat svetova.

Brandon Routh je vrlo brzo posle Supermana kod Edgara Wrighta pokazao da je svestan da mu pre svega preostaje da se zeza u filmovima koji slede i u filmu ICK napravio je jaku solidnu rolu kao prestareli hunk, nekadašnji prom king, sada doživljen kao loser, kao neverwas kome se smešio NFL a sad sa ortozom šepa po školi kao nastavnik. Routh je izuzetan u ovoj ulozi i spreman je da dekonstruiše svoju personu koja je nekada valjala Warneru za Supermana, a danas je gorivo potpuno druge vrste.

Mena Suvari, kao takođe nekadašnja teen zvezda koja je pala igra njegovu bivšu dragu, u oba doba i dosta je solidna.

Pored samog duhovitog pristupa koji je energičan, preko svake mere, i uvodi nas u hiperkinetičnost koja obećava ali ne može da se baš održi s ovim budžetom, Kahn pravi i te već opisane sitne intervencije u domenu definisanja monstruma i pretnje.

Međutim, ono što je najzanimljivije jeste balans sa kojim Kahn komentariše culture war. Izuzetno uspešno zeza i Wokere i Flyover States zatucane konspirologe, i u tom pogledu ICK deluje pre svega autonomno. Ovo nije neki a priori desničarski usmeren film koji se sprda sa Wokerima ali se bogami zaista ozbiljno zeza sa njima. Kao što nije ni angažovani levi film koji osuđuje digitalni primitivizam i sujeverje kojim se služi alt.right. U tom pogledu, Kahnov film je zaista atipičan i veoma hrabar.

Ceo film je uronjen u power pop/ komercijalni punk/ alterna hitove devedesetih i ranih dvehiljaditih i to ima smisla jer je to ipak vreme u kom je život za našeg junaka stao a njegovim đacima pa i potencijalnoj kćeri to je već neka retro epoha.

Kahnova hiperkinetičnost, pokreti kamere, ekstremni rakursi, radikalni rezovi i sl. su veoma vešto korišćeni ali budžet filma ne može da osamdeset i kusur minuta drži taj tonus. No, film ukupno uzev ima uzbudljivu vizuelnu izvedbu i uprkos nemogućnosti da bude skroz konzistentna zaslužuje pohvale za sve što je izgurao.

ICK je film koji daje postmoderan, dodatno ironičan spin na već ironične radove na ovu temu koje su pravili Dekker, Gunn ili Rodriguez. Film je dobro prihvaćen u festivalskom žanrovskom circuitu, ali ne znam dokle je dobacio na terenu, tamo gde se ovi filmovi pre svega odmeravaju a to jeste neka vrsta mejsntrima.

* * * / * * * *