TATAMI

Izraelski reditelj Guy Nattiv i (drugo)iranska glumica Zar Amir Ebrahimi snimili su film TATAMI, redak primer festivalskog sportskog feelgood filma. To je zanimljiv spoj, i nažalost u ovom filmu ima ponešto sporno što ga manje-više devalvira kao film i gledalačko iskustvo ali ozbiljno dovodi u pitanje integritet njegove festivalske sudbine.

Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi snimaju TATAMI veoma konceptualno, onako kako bi to uradili Iranci, visokoestetizovano, maltene u realnom vremenu, sa ponekim flešbekom i dodatim epilogom, u crno-belom koloritu, sa dosta brižljivo komponovanih ili dugih ili statičnih kadrova sa glumačkom igrom ali i sa veoma uzbudljivim sinematičnim džudo borbama. Ovo nije simulacija iranskog filma, kao što je recimo bio UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, mnogo više je evokacija nekog takvog filma koja je relativno neprimetno obogaćena nekim kvalitetima zapadnog filmmakinga. Mada, Iranci već znaju tako nešto i sami da naprave o čemu svedoče mnogi naslovi kako iz kuće Iranian Independents ali i neki državni propagandni radovi.

U stilskom pogledu, TATAMI je zanimljiv, i uprkos tome što preuzima neke stvari iz drugih kinematografija nudi unikatan spoj. Džudo borbe spadaju među bolje scene kako konfrontacije tako i sportskog nadmetanja koje sam gledao u poslednje vreme. Naročito to priznanje zaslužuju jer nisam upoznat sa pravilima takmičarskog džudoa.

TATAMI je prikazan u Veneciji i u čisto estetskom pogledu, ta odluka nije previše sporna.

Međutim, način na koji Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi vode političku dimenziju priče koja je zapravo osnov melodramske priče jeste prilično heavyhanded i na jedan dosta grub način ovo pretvara u nametljiv message movie.

Priča o iranskoj džudoki kojoj Savez traži da preda meč kako se ne bi slučajno u finalu borila sa Izraelkom, kod nas može ima naročiti odjek, ne samo zbog toga što se na Olimpijadi mogao desiti džudo dvoboj sa predstavnicom tzv. Kosova već i zato što to jeste naš problem u svim sportovima, koji se uostalom već odigrao u omladinskoj odbojci. Dakle, dilema nije konstruisana, ona je realna, i mi to znamo. 

Međutim, Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi svemu tome na kraju prilaze plakatski i naivno, do tačke da to estetski devalvira film. Nemam nikakav spor sa tim da oni imaju taj stav koji imaju, ali način na koji su ga plasirali degradira postupak pa ovo na kraju ipak nije film koji po svojoj sofisticiranosti dobacuje do mesta na festivalima. Naravno, nesporno je da takvih filmova ima i na festivalima, da čak mogu postići i uspeh, ali ovo je jedan posebno pipav, pomalo čak holivudski pristup ali u jednom podsmešljivom smislu, odnosno loše shvaćen američki pristup.

TATAMI ipak itekako treba pogledati, za početak kao kuriozitet i još jedan "iranski" film snimljen van Irana što sada postaje trend na mnogim mestima, ali i kao zanimljiv eksces u domenu sportskog filma.

* * 1/2 / * * * *

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *