SAIPAN

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

THE BIG LEAGUER

THE BIG LEAGUER je prvi film Roberta Aldricha. Reč je u neupadljivom filmu o bejzbolu sa pseudodokumentarnom okvirnom pričom koju pripoveda sportski novinar i prikazuje događaje u letnjem kampu New York Giantsa na Floridi.

Aldrich ubrzo uzmiče od strukture sportskog komentara i naracije, te je koristi samo da nadoknadi neke elipse ili isprati scene utakmica, a ostalo prikazuje kroz mlaku melodramu o različitim preprekama koje susreću razni momci u toku kampa.

Edward G. Robinson je veliki glumac i dobar je u ulozi starog prekaljenog trenera čiji je posao da uvodi mlade u igru i osvežava krvotok bejzbola ali, nije ovo njegova bitna uloga. Od poznatih faca tu je i Richard Jaeckel kao samouvereni mladi igrač koji teško podnosi kritiku.

Sve u svemu, ovo je debi koji nije obećavao ni približno onoliko koliko smo na kraju dobili od Aldricha.

* * / * * * *

FENOMENOS NATURALES

Marcos Diaz Sosa režirao je kubanski film FENOMENOS NATURALES koji je, kao i svaki kubanski film, teško postaviti unutar nekog kriterijuma jer se tamo snima retko i dostupnost filmova za gledanje a nekmoli tehnike za snimanje je vrlo sužena.

Ovo bi se moglo definisati kao svojevrsna satira o mladoj ženi iz 1986. godine koja radi kao medicinska sestra na selu i slučajno otkrije talenat za streljaštvo a onda se ipak ne snađe u svetu kubanskog sporta.

Međutim, film ne govori o sportu u klasičnom smislu. Milje kroz koji se junakinja kreće kada ode iz sela u kome radi i živi je više neki satirični ambijent povlašćenih Kubanaca, među kojima su i oni koji se bave sportom ali prikazan stilizovano i svedeno.

Otud, iako ovde imamo sport kao temu, ne možemo govoriti o sportskom filmu u klasičnom smislu, kao što ne možemo govoriti o realističkom postupku zbog stilizovanosti sveta u kom se ova priča dešava.

Andrea Doimendios je vrlo sugestivna i efektna u glavnoj ulozi. Film je generalno kompetetno izveden, sa izrazitim oduševljenjem kod upotrebe digitalnih efekata u nekim "izazovnim" scenama čime se otkriva neredovan rad kubanskih autora.

* * / * * * *

... ALL THE MARBLES

U svom poslednjem i verovatno tehnički najslabije sklopljenom filmu, Robert Aldrich je bio u stanju da pokaže zašto je veliki reditelj.

... ALL THE MARBLES iz 1981. je priča o sitnom menadžeru kog igra Peter Falk i dve devojke iz tag teama koji putuju Amerikom, od sale do sale, a bogami i po vašarima i takmiče se u profesionalnom rvanju.

Film je predug, mogao je biti koncizniji, bolje montiran i ozbiljnije tonski obrađen, ima zaista masu pre svega tehničkih problema. Međutim, Aldrich uprkos tome uspeva da nas uvede u svoj svet i da zaista izgradi jednu narodnu jednostavnu priču o ljudima sa margije koji pokušavaju da prežive ali i da uspeju, u neprestanom smenjivanju borbe za golu egzistenciju i jurenja snova.

U toj kontradikciji, Aldrich istovremeno pravi atmosferičnu sliku života na putu, a ambijentima privremenosti kao što su dineri pri pumpama, motelske sobe, svlačionice provincijskih sala, borbe u kojoj su ulozi u apsolutnom iznosu sitni ali u životnom ogromni, i pritom tretira profesionalno rvanje i dalje kao sport, a ne kao predstavu.

Aldrich u tom smislu poštuje kayfabe i uprkos tome što film nije savršeno izveden i dalje ima sposobnost da nas kao vrhunski profesionalni rvač ubedi da je ono što gledamo stvarno. 

U ovoj fazi karijere, Aldrich se očigledno našao u svojoj zapuštenoj sali i trećerazrednom ringu ali nije izašao iz uloge vrhunskog pripovedača do poslednjeg trenutka. I zato je ovo jedan od filmova koji uspeva da prevaziđe svoju izvedbenu nesavršenost.

U tehničkom pogledu ovaj film možda zaslužuje * * ali u emotivnom i gledalačkom svakako * * *

AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje. 

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

INVINCIBLE

Ericson Core, čovek kog znamo po barem dva infamozna filma, jednog koji volimo i jednog kog se gnušamo, mislim na PAYBACK i na rimejk POINT BREAKa, gde je jedan snimao a drugi režirao, kao reditelj potpisao je i Disneyev sportski biopic INVINCIBLE.

Reč je o jednoj tipičnoj, i mnogo puta viđenoj, što fikcionalnoj, što istinitoj, priči o običnom čoveku koji neočekivano ulazi u profesionalni sport.

U ovom konkretnom slučaju, to je Vince Papale, filadelfijski učitelj bez zaposlenja koji nije čak ni igrao američki fudbal na koledžu već se bavio atletikom ali ga je povremeno igrao hobistički i polu-amaterski. Kada trener Philadelphia Eaglesa, legendarni Dick Vermeil koji je tada na početku svog NFL uspona, pozove građane na otvorenu probu, Papale jedini uspe da uđe u širi sastav za pripreme i, logično, postepeno je došao do prve postave i odigrao je nekoliko sezona u NFL.

Papale nije bio u timu kada je Dick doneo Super Bowl Eaglesima, ali bio je deo tog uspona.

Marky Mark igra Papalea, Greg Kinnear je Vermeil, Elizabeth Banks je Papaleova simpatija koja će mu kasnije postati žena, iako navija za Giantse, velike rivale Eaglesa, i sve je ovde već dobro podmazano i dosta puta viđeno.

Međutim, u ovom jednostavnom, razgaženom filmu, Mark Wahlberg za početak izgleda uverljivo kao blue collar amater koji se da pretvoriti u profesionalca. Ericson Core dobro i nenamteljivo zarobljava tu atmosferu sredine sedamdesetih i sa pričom koja ne izlazi iz mode, sve što je stereotipno postaje arhetipski.

U jednoj situaciji vidi se i naš zemljak Pete Lazetich koji je tada bio deo Eaglesa, premda nijedan od saigrača iz ekipe nema neki protagonizam. Ovo je primarno priča o Papaleu, treneru koji je bio spreman da rizikuje i zajednici njegovih komšija i drugara koji su na različite načine doživljavale njegov pokušaj da ispuni san, mnogo više njihov nego njegov, reklo bi se.

Wahlberg je igrajući parafrazu Tima Ripper Owensa, iako to nije zvanično film o Judasima, odigrao sličnu ulogu zapravo u Herekovom ROCK STARu, i to je zanimljivo - ta identifikacija sa njim kao ubedljivim glumcem da uverljivo iznese transformaciju iz everymana u heroja na najvećoj sceni.

INVINCIBLE dakle ni u konceptu podele nije originalan, ali sve ideje je dobro pokupio i uklopio u celinu koja radi posao.

* * * / * * * *