FE DE ETARRAS

FE DE ETARRAS Borje Cobeage je slično njegovom filmu NEGOCIADOR, prilično neuspešna komedija o ETA. Cobeaga je izgradio ime kao jedan od najuspešnijih španskih scenarista, ali i u ovom filmu uzima one joke premisu gde ni osnovni vic nije previše smešan i onda je pretvara u osamdesetak minuta razrade šale nerotkinje.

Ovog puta, priča prati radikalnu ćeliju ETA koja planira da se aktivira tokom Mundijala 2010. godine koji je Španija, kao što znamo osvojila. Bilo je nekoliko filmova koji su bili inspirisani ovim senzacionalnim uspehom. Španci previše vole fudbal da bi ovaj istorijski događaj zapostavili kao filmsku temu.

Nažalost, ovo je priča o ćeliji ETA data kroz seriju stupidnih šala jednodimenzionalnih likova čiji je osnovni posao da pokaže kako ova organizacija i njen razlog postojanja više ne postoje i kako - ako i postoji neko koga to zanima - to je više neki smešni običaj nego terorizam.

Ovako prepričano zvuči bitno zanimljivije nego što jeste. Cobeagin rediteljski postupak je sveden i krajnje neinventivan. Film o kome prosto nema šta lepo da se kaže.

* 1/2 / * * * *

FREEDOM FIELDS

FREEDOM FIELDS Nazihe Arebi je dokumentarni film o ženskoj reprezentaciji Libije u fudbalu i njihovom okupljanju uprkos haosu u zemlji i verskom fundamentalizmu koji deli društvo oko raznih pitanja pa i toga da li žene treba da igraju fudbal. Postavka zvuči politički korektno ali liči na dobitnu kombinaciju, međutim film izuzev što jako dobro izgleda u fotografskom segmentu ne uspeva da kapitalizuje ovu temu. Arebi bira opservacioni dokumentarac kao rešenje i nažalost u ovoj priči bez neke jače intervencije iza kamere nema šta naročito da se vidi.

Ne mislim da je išta trebalo lažirati ali svakako su likovi igračica i njihovi problemi mogli bolje da se montažno istešu u neke jasnije tokove. Ovako smo dobili produkciono zreo film koji lepo izgleda i ništa više.

* * / * * * *

ZLATNI DEČKO

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića nastao je po scenariju koji reditelj potpisuje sa Vukom i Aleksom Ršumovićem. Reč je o filmu koji je isprva podržan od strane Filmskog centra Srbije a potom i kao serija za Telekom, s tim što na kraju, nažalosr, deluje kao film izmontiran iz serije što je šteta, naročito ako imamo u vidu da su prvi tragovi projekta vodili ka filmskim korenima.

Naročito u drugoj polovini film zaliči na salatu složenu od nekih scena koje nas obaveštavaju dokle je stigla priča, mnogo više nego kao neki stabilan narativni tok koji ima svoj dramski razvoj, pa tako ima i nekih vrlo intenzivnih transformacija likova koje degradiraju i njih sam film.

Nažalost, ovaj problem druge polovine nije jedini u ovom filmu. U prvoj polovini uspostavlja se nešto što ćemo gledati i u drugoj, a to je da nema prave svežine u ovoj priči. Do te mere u njoj nema ničega "živog" da se ozbiljno postavlja pitanje o čemu je ovaj film jer ga je i ovako jako teško prepričati a još teže postaviti u neki idejni okvir u kom likovi i odnosi imaju razvoj i transformaciju, a što ova vrsta repertoarskog filma iziskuje.

Već u prvoj polovini filma, dok još ima nekog pripovedačkog razvoja, ređaju se scene krajnje predvidivog sadržaja gde gledalac maltene može da nasluti svaku rečenicu koju će junaci izgovoriti. Stvarima ne pomaže ni veliki trud direktora fotografije Luke Milićevića i sektora scenografije da se stvari dešavaju u zanimljivim ambijentima i prijatno izgledaju jer umesto nadoknade deficita dešava se njegovo novo naglašavanje. Taj jaz između tehničke izvedbe i sadržaja ne popravlja utisak sadržaja već ga dodatno unižava. Barem je tako u ovom slučaju.

Glumci se trude. Denis Murić se sada kao već školovan glumac dobro nosi sa glavnom ulogom. Ostali su već rutinski u svojim rolama i igraju ih po ko zna koji put. Nažalost, sve to nije dovoljno da servisira film koji nema puno toga da kaže jer vodi junaka iz jedne do druge situacije koje su veoma slične, s tim što dolazak do tog novog stanja - gde on više nije poročni a talentovani sportista već disciplinovani a talentovani sportista, izlazi pred nas kao epilog a ne kao rezultat nekakvog klimaksa u kom junak sazri.

Velika je šteta što scenario ovoga što je privoljeno u bioskopsku verziju ima tako duboke probleme, rekao bih čak da su oni nesvakidašnji čak i za naše standarde jer zalaze baš u neka od fundamentalnih pitanja onoga što gledamo.

* 1/2 / * * * *

CATCH THE FAIR ONE

Jedno od imena koje je izbilo u prvi plan tokom emitovanja serije TOKYO VICE, naravno duboko ispod Michaela Manna i Jakea Adelsteina jeste Josef Kubota Wladyka, veoma odgovoran filmski i televizijski reditelj koji je do sada snimio epizode mnogih važnih serija, od kojih su neke, recimo ANIMAL KINGDOM najbolje na svetu a u njoj je radio desetu u drugoj sezoni.

U TOKYO VICE su mu prepuštene čak četiri epizode.

Wladyka je do sada snimio dva igrana filma. Jedan pod pokroviteljstvom Spike Leeja i drugi u produkciji Darrena Aronofskog.

Aronofsky je bio pokrovitelj filma CATCH THE FAIR ONE, izuzetno kompaktnog, svedenog, vizuelno ekspresivnog krimića o Indijanki koja se bavi boksom i traga za mlađom sestrom koja je nestala, po svemu sudeći u lancu trgovine belim robljem koje drže lokalni naizgled respektabilni domaćini iz obe zajednice.

Indijanski rezervati se vraćaju na velika vrata u svet krimića, počev od Taylora Sheridana i njegovog WIND RIVERa, preko raznih serija među kojima je najgledanija opet njegova YELLOWSTONE, pa sve do Scorseseovog sledećeg filma.

Ovde je indijanska zajednica prikazana van rezervata ali atmosfera nemaštine i lokalnih kazina je tu. Wladyka gradi atmosferičan svet Flyover Amerike gde ljude lako pojede mrak, svratišta u kojima spava sirotnja, podruma bogataških vikendica u kojima razvučene folije čekaju da se obave ubistva, kamiondžijskih odmorišta na kojima se završavaju poslovi.

Glavnu ulogu igra Kali Reis koja se zaista bavi boksom i odlično se snalazi u ulozi koja iziskuje pre svega underplay i fizičku ubedljivost a ona pruža oba. Uz Wladyku ona je radila i na scenariju kao autorka filmske priče. Ako imamo u vidu da joj u 36. godini bokserska karijera još uvek ide dosta dobro, deluje da je ovo ispipivanje terena za nešto kasnije dobro prošlo.

CATCH THE FAIR ONE mnogo više deluje kao da je nastao pod pokroviteljstvom Taylora Sheridana nego Aronofskog, ali svakako da ima malo te korozije njegovog WRESTLERa i u ovom filmu. Međutim, Wladyka je efikasan i u 80 minuta uspeva da iskaže sve što je zamislio.

Ljubitelji old school krimića ali i nu school socijalnog problemskog filma ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje.

* * * 1/2 / * * * *

MIXED COMPANY

MIXED COMPANY je komedija koju je 1974. režirao veteran Melville Shavelson. Joseph Bologna igra trenera Phoenix Sunsa koji su u krizi. Uporedo, pokušava da osveži svoj brak dobijanjem još jednog deteta ali se ispostavlja da ne može da ima više dece. Supruga predlaže da usvoje dete, i trener u početku nije za to, no kasnije popušta. Kada se prvo dete koje usvoje ispostavi kao problematično, kao rešenje se nameće usvajanje još dece.

MIXED COMPANY nije film kom je logika jača strana. U suštini reč je o otužnoj porodičnoj komediji koja nije previše duhovita, a ekstremno je politički korektna jer deca koju trener usvajaju su iz drugih kultura i imaju drugu boju kože. To je čak možda bilo i edgy u svoje vreme, recimo par dece su traumatizovani mali Vijetnamci, ali ukupno uzev, Shavelson je imao mnogo boljih momenata i na ovaj film sam nabasao prevashodno kao fan Phoenix Sunsa jer je retko koji film bio ovako vezan za neki tim, a naročito za Sunse nema puno takvog sadržaja.

U filmu ima dosta game footagea iz sedamdesetih koji nije nezanimljiv ali nije sad nešto neviđeno, i u sportskom smislu film nije nimalo promišljen, a košarka je generalno u drugom planu, ako se neka sportska tema uopšte dotiče, to je onda timski duh i odnosi unutar ekipe kroz paralelu porodica - sportski kolektiv.

Sve u svemu, bezveze.

* 1/2 / * * * *

THE COMRADES OF SUMMER

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.

SAMURAI MARATHON

Itakura Katsuakira je bio japanski vladar koji je ustanovio trku koja će 1955. na osnovu istorijskih zapisa biti obnovljena pod nazivom Ansei Toashi. Tačno sto godina ranije Katsuakira je kao šovinista i ksenofob, posle kontakata sa strancima smatrao da su se samuraji ulenjili i da moraju da ojačaju. Stoga je propisao da se napravi trka od trideset kilometara u kojoj će samuraji do pedeset godina starosti učestvovati ekipno. Na neki način ova trka je međufaza između antičkog događaja i de Coubertinovog modernog maratona sa Olimpijskih igara. Japanci delom smatraju da Katsuakira zapravo otac savremenog maratona.

2019. godine izašao je film o tome u režiji Bernarda Rosea, britanskog velemajstora koji ovde pravi još jednu od svojih majstorija - naime snima japanski film koji izgleda sasvim kao da ga je radio tamošnji reditelj.  

Rose potpuno uspeva da pobedi sve instinkte koje zapadni reditelji donose u film van angloameričke kulture i ovde sa japanskim glumcima pravi priču koja ima svoj koncept, integritet, i ne opterećuje se puno objašnjavanjima za publiku koja nije verzirana. Na neki  bizaran način čak film je to "japanski" da deluje kao da slabo crossoveruje do zapadne publike. Malo sam se recimo odvikao od Japanaca, pa sam imao teškoće sa glumcima i to se u filmu namenjenom za "izvoz" ne bi desilo.

Roseov film je istovremeno istorijska fusnota o samurajima ali i razvoju sporta, mejnstrim japanski film i neobični eksperimet u kom se zapadni reditelj izražava u toj formi. Rose je u egzekuciji stylish i uprkos tome što ovo nije preskup filma, iznova pokazuje koliko je Holivud izgubio što ga je gurnuo u alternativu.

SAMURAI MARATHON je čudan iskorak za Rosea, a on je poznat po takvim potezima.

* * * / * * * *