DRAŽEN

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *

TATAMI

Izraelski reditelj Guy Nattiv i (drugo)iranska glumica Zar Amir Ebrahimi snimili su film TATAMI, redak primer festivalskog sportskog feelgood filma. To je zanimljiv spoj, i nažalost u ovom filmu ima ponešto sporno što ga manje-više devalvira kao film i gledalačko iskustvo ali ozbiljno dovodi u pitanje integritet njegove festivalske sudbine.

Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi snimaju TATAMI veoma konceptualno, onako kako bi to uradili Iranci, visokoestetizovano, maltene u realnom vremenu, sa ponekim flešbekom i dodatim epilogom, u crno-belom koloritu, sa dosta brižljivo komponovanih ili dugih ili statičnih kadrova sa glumačkom igrom ali i sa veoma uzbudljivim sinematičnim džudo borbama. Ovo nije simulacija iranskog filma, kao što je recimo bio UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, mnogo više je evokacija nekog takvog filma koja je relativno neprimetno obogaćena nekim kvalitetima zapadnog filmmakinga. Mada, Iranci već znaju tako nešto i sami da naprave o čemu svedoče mnogi naslovi kako iz kuće Iranian Independents ali i neki državni propagandni radovi.

U stilskom pogledu, TATAMI je zanimljiv, i uprkos tome što preuzima neke stvari iz drugih kinematografija nudi unikatan spoj. Džudo borbe spadaju među bolje scene kako konfrontacije tako i sportskog nadmetanja koje sam gledao u poslednje vreme. Naročito to priznanje zaslužuju jer nisam upoznat sa pravilima takmičarskog džudoa.

TATAMI je prikazan u Veneciji i u čisto estetskom pogledu, ta odluka nije previše sporna.

Međutim, način na koji Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi vode političku dimenziju priče koja je zapravo osnov melodramske priče jeste prilično heavyhanded i na jedan dosta grub način ovo pretvara u nametljiv message movie.

Priča o iranskoj džudoki kojoj Savez traži da preda meč kako se ne bi slučajno u finalu borila sa Izraelkom, kod nas može ima naročiti odjek, ne samo zbog toga što se na Olimpijadi mogao desiti džudo dvoboj sa predstavnicom tzv. Kosova već i zato što to jeste naš problem u svim sportovima, koji se uostalom već odigrao u omladinskoj odbojci. Dakle, dilema nije konstruisana, ona je realna, i mi to znamo. 

Međutim, Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi svemu tome na kraju prilaze plakatski i naivno, do tačke da to estetski devalvira film. Nemam nikakav spor sa tim da oni imaju taj stav koji imaju, ali način na koji su ga plasirali degradira postupak pa ovo na kraju ipak nije film koji po svojoj sofisticiranosti dobacuje do mesta na festivalima. Naravno, nesporno je da takvih filmova ima i na festivalima, da čak mogu postići i uspeh, ali ovo je jedan posebno pipav, pomalo čak holivudski pristup ali u jednom podsmešljivom smislu, odnosno loše shvaćen američki pristup.

TATAMI ipak itekako treba pogledati, za početak kao kuriozitet i još jedan "iranski" film snimljen van Irana što sada postaje trend na mnogim mestima, ali i kao zanimljiv eksces u domenu sportskog filma.

* * 1/2 / * * * *

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *