CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *

ICK

ICK Josepha Kahna je zanimljiva horor komedija koja nije skroz po mom ukusu, ali kada se sabere njen ipak indie okvir i neki subverzivni elementi, uspeva da pretegne na stranu podrške.

Joseph Kahn je reditelj skupih muzičkih spotova i reklama i on se dokazao raznim raskošnim vizuelnim ekstravagancijama za razne klijente. Međutim, uporedo on gradi i zanimljivu karijeru u kojoj sebi daje oduška. U tom smislu on je atipičan, mada zapravo i ne toliko redak, reditelj reklama i spotova, koji koristi film ne bi li se odmorio i odmakao od klijenata.

Njegovu rep komediju o rap battle sceni BODIED prodroucirao je Eminem i moram priznati da me je uprkos određenim neravninama taj film na kraju "kupio". Isto važi i za ICK.

ICK je po svojoj postavci jedan throwback na 80s high school horore sa ljugavim monstrumima ove ili one vrste, ali je specifičnost u tome što istovremeno reafirmiše i subvertira formu.

ICK se dešava u sadašnjosti u kojoj se odavno, već decenijama od kraja devedesetih razvija korov za koji su ljudi svesni da je vanzemaljskog porekla. Korov je enigmatičan, raste, ometa život i devastira strukture ali isto tako obično je aktivan noću i svi ga vide kao benevolentnu smetnju. Dakle, ovde imamo alien invasion priču kroz biljke koja se odvija sa punom svešću čovečanstva i kroz potcenjivanje snage susreta sa nepoznatim. To je zanimljivo rešenje, međutim, u samom filmu pomalo stvara i šum.

Glavni junak je slavni QB svoje srednje škole koji je zaljubljen u glavnu navijačicu dvehiljaditih ali u međuvremenu se povređuje, ostaje nastavnik u svom malom gradu a ona odlazi za drugoga i postaje bogata domaćica. Danas on predaje njenoj kćeri za koju počinje da sumnja da je njegova kćerka.

Istovremeno, u tom trenutku Ick, kako se zove vanezemaljska biljka kreće da napada ljude, da ih obuzima i zombifikuje i počinje rat svetova.

Brandon Routh je vrlo brzo posle Supermana kod Edgara Wrighta pokazao da je svestan da mu pre svega preostaje da se zeza u filmovima koji slede i u filmu ICK napravio je jaku solidnu rolu kao prestareli hunk, nekadašnji prom king, sada doživljen kao loser, kao neverwas kome se smešio NFL a sad sa ortozom šepa po školi kao nastavnik. Routh je izuzetan u ovoj ulozi i spreman je da dekonstruiše svoju personu koja je nekada valjala Warneru za Supermana, a danas je gorivo potpuno druge vrste.

Mena Suvari, kao takođe nekadašnja teen zvezda koja je pala igra njegovu bivšu dragu, u oba doba i dosta je solidna.

Pored samog duhovitog pristupa koji je energičan, preko svake mere, i uvodi nas u hiperkinetičnost koja obećava ali ne može da se baš održi s ovim budžetom, Kahn pravi i te već opisane sitne intervencije u domenu definisanja monstruma i pretnje.

Međutim, ono što je najzanimljivije jeste balans sa kojim Kahn komentariše culture war. Izuzetno uspešno zeza i Wokere i Flyover States zatucane konspirologe, i u tom pogledu ICK deluje pre svega autonomno. Ovo nije neki a priori desničarski usmeren film koji se sprda sa Wokerima ali se bogami zaista ozbiljno zeza sa njima. Kao što nije ni angažovani levi film koji osuđuje digitalni primitivizam i sujeverje kojim se služi alt.right. U tom pogledu, Kahnov film je zaista atipičan i veoma hrabar.

Ceo film je uronjen u power pop/ komercijalni punk/ alterna hitove devedesetih i ranih dvehiljaditih i to ima smisla jer je to ipak vreme u kom je život za našeg junaka stao a njegovim đacima pa i potencijalnoj kćeri to je već neka retro epoha.

Kahnova hiperkinetičnost, pokreti kamere, ekstremni rakursi, radikalni rezovi i sl. su veoma vešto korišćeni ali budžet filma ne može da osamdeset i kusur minuta drži taj tonus. No, film ukupno uzev ima uzbudljivu vizuelnu izvedbu i uprkos nemogućnosti da bude skroz konzistentna zaslužuje pohvale za sve što je izgurao.

ICK je film koji daje postmoderan, dodatno ironičan spin na već ironične radove na ovu temu koje su pravili Dekker, Gunn ili Rodriguez. Film je dobro prihvaćen u festivalskom žanrovskom circuitu, ali ne znam dokle je dobacio na terenu, tamo gde se ovi filmovi pre svega odmeravaju a to jeste neka vrsta mejsntrima.

* * * / * * * *

ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

Путь боксера

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

MOND

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *