KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

EN FUERA DE JUEGO

EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

LIGHT IN THE WATER

Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.

Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.

Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.

Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.

* * * 1/2 / * * * *

JAG AR ZLATAN

Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.

Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.

Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.

Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.

* * / * * * *

ONCE IN A LIFETIME

Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.

Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.

Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.

Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.

Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.

Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.

* * * * / * * * *