NIEPOWSTRZYMANI

Seahawks Gdinya je važio za najvažniji poljski klub američkog fudbala i jedan od jačih evropskih ali od prošle godine on više ne postoji.

NIEPOWSTRZYMANI Bartosza M. Kowalskog je dokumentarni film o sezoni kada je Seahawks Gdinya osvojio titulu i prati njihovi sezonu kroz prizmu tri igrača i trenera, nudeći jednu visokoestetizovanu sliku njihovog dometa.

Film se trudi da bude energičan i likovno uglađen kao filmovi o NFLu ili barem NCAA i u tome uspeva. Problem je u tome što na kraju cele priče ne dobijamo ništa drugo sem toga.

Potpuno je legitimno da se autor opredelio za to da nam ne prikazuje momke iz kluba kao neke luzere koji eto igraju američki fudbal u Poljskoj i uprkos tome što su prvaci to rade na amaterskom nivou uz par Amera koji ne bi ništa napravili u NFL ali za ove uslove su pojam.

Potpuno je u redu što Bartosz Kowalski snima ovo kao da je reč o vrhunskoj profesionalnoj ekipi koja igra na vrhunskom nivou, i kad se sve uzme u obzir, tereni, tribine, borba koja se ulaže, nije to sad na nivou Super Bowla ali ne deluje da je za sprdnju na bilo kom nivou.

Međutim, na kraju mi ipak nedovoljno saznajemo o svim pitanjima o kojima smo gledali ovaj film, i o tim momcima, i o njihovom klubu, a mnoga zanimljiva pitanja ostaju bez dogovora, počev od toga ko su Amerikanci u ekipi i koja je njihova priča.

Ova film od 73 minuta nije predug i nije dosadan ali pada kao žrtva generane tendencije savremenog dokumentarca da odlazi previše u arty pravac i beži od naracije koja bi nam omogućila da saznamo činjenice.

U slučaju ovog filma, hvala autorima što su nam prikazali deo atmosfere sa poljskog gridirona ali ostali su nam dužni baš mnogo toga. 

* * / * * * *

ONE NIGHT IN MIAMI

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea.

Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu.

Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa.

Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tekst šupalj i prazan i može se svesti na nivo kratkog filma.

Tema je sama po sebi zanimljiva, kako biti moćni crni celebrity kog uvažavaju i belci u rasno segregovanoj Americi. I to je tema koja ima svoju potentnost i danas, međutim Kemp Powers tu ne dolazi do nekih dubljih uvida. Razgovori koje junaci vode su slika i prilika grupe samosvesnih i natprosečno inteligentnih mladih ljudi koji su svesni svog uspeha i potencijalnog uticaja ali tu ne dolazi do neke sinteze niti do nekog dubljeg zaključka.

Film je snimljen korektno ali sterilno, bojažljivo i školski. Fokus je na dijalog i na glumce i oni su dobri ali cela priča je prosto previše tanka i bez pravog uvida. Rekonstrukcija epohe je korektna ali više na nivou nekog HBO filma iz devedeseih nego nečega baš modernog.

Regina King režira ovo veoma mlako, kao materijal u kom je dovoljno što se sureću četiri izuzetno bitne istorijske ličnosti. Ali, nažalost to nije dovoljno i uprkos energiji talentovane glumačke podele, na kraju imamo ipak samo četiri glumca koji se prave da su slavne ličnosti. 

Otud ONE NIGHT IN MIAMI nema fizionomiju prestige picturea, uprkos mojim simpatijama i temi koja me veoma zanima. 

* * / * * * *

DRUK

DRUK Thomasa Vinterberga je nova saradnja sa njegovim stalnim piscem Tobias Lindholmom koji je napravio veoma respektabilnu karijeru kao reditelj, doduše u kooperaciji sa Noerom.

Vinterbergov film ima sličnu postavku kao TONI ERDMANN ako gledamo konceptualno. Reč je o filmu sa maltene holivudskim high conceptom za komediju koju onda pokušava da razradi u nešto drugo. I zbilja, priča o četvorici nastavnika koji kreću da piju određene količine alkohola da bi isprobali teoriju da čovek ima urođeni manjak alkohola u krvi i da sa određenom dozom nalazi svoj pravi balans.

Lako mogu da zamislim Adama Sandlera i njegove jarane kako se raspojasavaju u ovakvoj premisi a kod Vinterberga ta premisa krene i onda od nje do kraja ne bude ništa naročito. Junaci se propiju, neki propadnu, neki se preporode, i eto to je to. Nema neke gradacije, nema pravog klimaksa, i ne mora ni da bude, Vinterberg ovde pokušava da bude "veliki umetnik", ali film je toliko konvencionalan da bi mu prijalo malo tih uobičajenih dramaturških začina.

U svakom slučaju, DRUK (na engleskom ANOTHER ROUND) jeste još jedan od kurentnih big cinema art house favorita. Uprkos jasnoj antiklimatičnosti i ne sasvim opravdanoj pretenziji, ovo jeste film koji bi šira publika mogla rado gledati u bioskopu, pa je lepo i što je kao takav ovenčan bitnim nagradama i izborom za neodržani kanski festival.

* * 1/2 / * * * *

TOOMAN

 TOOMAN Morteze Farshbafa je zanimljiv scorsesovski film o usponu i padu ovinsika od fudbalskog klađenja koji u jednom trenutku stiče gotovo magijsku sposobnost predviđanja rezultata ali kako se bogati i penje na vrh tako polako gubi sve važne ljude i odnose u životu.

Film je po svom karakteru jedan veoma jednostavan moralitet, napisan maltene po postulatima magijskog realizma ako gledamo celinu i šta ona pokušava da kaže.

Međutim, sam sadržaj je skorsezijanski jer prikazuje junaka u veoma jasno determinisanim socijalnim okolnostima, u jednom visokoestetizovanom, frenetičnom ritmu, sa puno nemira u pokretima kamere kojima se pokazuje disperzija njegove pažnje i haotičnost postojanja u kojoj on pronalazi centar u klađenju koje u osnovi ritualističko, hazardersko ali i na nekom specifičnom nivou emotivno.

Junak ulazi u fazu sloma tokom jedne utakmica srpske reprezentacije što je nama dobro poznato stanje. Kada se opkladi na srpsku reprezentaciju, svakome odavde postaje jasno da je ovo priča o tome da je kocka zlo. Ali kad vidimo da opkladio na Krstajićevu Srbiju protiv Kostarike, shvatamo da je đavo tema priče.

Vremenom počinje da krši pravila koja je sam postavio kao što je recimo da se nikada ne kladi na tim za koji navija a vremenom krši i sva ostala, sve do tačke kada pobede na klađenju ne mogu da zamene smisao kog više nema.

Film traje predugo mada je dinamičan za gledanje, i u završnoj trećini počinje malo da se gubi nit. Međutim, ovaj iranski film je vizuelno potpuno atipičan za njih i veoma slobodan u prikazivanju života jedne marginalne grupe i njene anksioznosti i nesposobnosti da se uklopi u društvene tokove.

Film je inače smešten u turkmenski milje, pa se bavi i konfliktima kultura na tom nivoa premda tu nema značajnijih zahvata.

* * * / * * * *

GRACIE

GRACIE Davisa Guggenheima je nastao u produkciji Elisabeth Shue i njenog brata Andrewa. Manje je poznat podatak da je njihov otac bio poznati sportski radnik koji je radio u raznim međunarodnim misijama po Africi i pored svog osnovnog posla jevanđelizovao fudbalsku igru. Elisabeth Shue je kao devojčica igrala fudbal sa dečacima a njen brat Andrew je uspeo da pored glume bude i i MLS igrač i da se zapljune u nekim inauguralnim sezonama MLS lige, a da prethodno overi i neke afričke šampionate.

Andrew Shue je najpoznatiji po ulogama u sapunicama i u ovom filmu igra omanju ulogu jednog od trenera. Dermot Mulroney igra oca naslovne junakinje a Elisabeth Shue njenu majku.

Gracie je devojčica koja igra fudbal i živi u porodici fudbalskih fanatika a njen stariji brat je heroj lokalnog srednjoškolskog tima. Kada joj brat pogine u saobraćajnoj nesreći, Gracie odlučuje da počne da igra fudbal, i zbog te želje koja se ne može ispuniti postaje raspušteno dete, loše društvo je uzima pod svoje, da bi se potom otac posvetio ispunjenju njenog sna.

Kako u New Jerseyu nema ženske ekipe, Gracie ide na probu muške ekipe i prolazi trial, usput se suprotstavljajući lokalnim školskim vlastima.

GRACIE na nivou postavke sadrži apsolutno sve moguće elemente sportskog filma - junaka autsajdera koji uspeva uprkos nesavladivim preprekama, administratore iz saveza koji ometaju junaka u toj nameri, jak lični motiv, tragediju koja prekida uspešnu karijeru ali drugima služi inspiracija.

Sve su to veoma polovni delovi, i cela ideja da devojčica može da igra fudbal sa muškarcima je sama po sebi apsurdna ali Carly Schroeder je dovoljno energična u glavnoj ulozi, iako deluje kao da se previše ne trudi i Davis Guggenheim, veoma potcenjen reditelj igranih sadržaja sa bitnim dokumentarnim uspesima, jeste dovoljno motivisan da oni to sve nekako prevazilaze.

Iako je Elisaberh Shue delimično svojom životnom pričom inspirisala ovaj film i producirala ga, a Guggenheim joj je suprug koji je to sve režirao, i uprkos tome što se na kraju pred špice javlja potpis o detaljima borbe za priznavanje ženskog fudbala i nabrajaju trofeji reprezentacije SAD, GRACIE me nikada nije ubedio da je istinita priča.

Ali jeste uspeo i poučan eskapizam namenjen mlađoj publici, sa veoma solidnim scenama našeg fudbala koji je pomalo insceniran kao američki, ali ne mari. 

* * * / * * * *

EMBATTLED

 EMBATTLED Nikolaja Sarkisova, ovom prilikom prigodno potpisanog kao Nick Sarkisov je film u nekoj čudnoj američko-ruskoj produkciji koji možda i ponajbolje sumira sve ono najbolje što se može videti poslednjih godina o korozivnim mačo muškarcima iz Heartlanda.

Odakle se Sarkisov pojavio i snimio ovakvu filmčinu, sa maltene nepogrešivom glumačkom podelom, ja ne znam. Cela Sarkisovljeva priča je čudna, njegova biografija deluje ili skroz bizarno ili krajnje fishy, izaberite sami, te samim tim činjenica da je snimio OVAKAV film deluje skroz nerealno, ali hej EMBATTLED je tu.

Snimljen je po scenariju Davida McKenne, kultnog pisca moje generacije zbog filma AMERICAN HISTORY X, i ovde se on vraća snagom koju nije pokazao posle tog filma iako je neko vreme radio dosta da bi mu potom zvezda ugasnula, koliko sam shvatio zbog izvesne nekooperativnosti. Da li je ovo kambek? Teško je reći, EMBATTLED je jedan od onih filmova koji su mnogo bolji nego što je iko očekivao ali nemaju iza sebe infrastrukturu da ih izgura dovoljno daleko. No, što se mene tiče, McKenna ovde pravi kambek što nije lako jer pored AHX volim i njegov scenario za nastavak SCARFACEa u formi igra kojim me je zarazio Mehmet.

EMBATTLED je priča o sinu megapopularnog MMA borca iz Alabame koji živi sa majkom i bratom ometenim u razvoju, i jedva sastavljaju kraj s krajem jer iz nekog razloga prebopgati otac ne plaća alimentaciju. Razlozi za to su naizgled nejasni jer prihvata sinove, ali kako se priča razvija shvatamo da u porodici postoji trauma nasilja koja je podelila nekadašnji bračni par.

Smešten u svet MMA koji podilazi najnižim porivima raje iz Heartlanda, ovaj film maksimalno kapitalizuje kroz prikaz tog miljea ali i kroz strukturu borilačkog filma. Sve ono što je napipao Gavin O'Connor u WARRIORu ovde je "leglo" i desilo se kako treba, počev od podele koja je perfektna na svim mestima, a predvodi je Stephen Dorff koji je proteklih godina ulazeći polako u šerifovske godine postao zaista prejeben tip, i ovde je ščepao lik za gušu i nije ga pustio do kraja.

Teško je reći da Dorff nema veliku karijeru, snimio je zaista za svog vakta sve i svašta, od pobednika Venecije, do kultnih strip ekranizacija, ali nije postao zvezda. To ga dovodi u poziciju da često igra likove ispod nivoa svog umeća, ali nadam se da će role kao što je ova vfemenom da pokažu kakav talenat se tu nalazi i da ga treba iskoristiti dok je još u snazi.

Ako je Dorffova rola galvanizovala film kao celinu, važno je naglasiti da su i svi ostali glumci sjajni i da imaju neverovatnu hemiju, od Darrena Mana u ulozi sina, do Elizabeth Reaser u ulozi majke. Colin McKenna sin Davida McKenne igra sina ometenog u razvoju zbog Williamsovog sindroma i on ima taj problem i u stvarnosti. Prikaz osobe sa smetnjama u razvoju je veoma topao, duhovit, bez ikakve preterane sentimentalnosti i veoma je afirmativan i koliko god ta reč bila istrošena "osnažujući".

U vizuelnom pogledu, Sarkisov se drži povišenog realizma, inscenacije su energične a Holanđanin Paul Ozgur, direktor fotografije u usponu, pokazuje da je dorastao najozbiljnijim zadacima.

MMA borbe su pokazane energično, krvavo, uzbudljivo i odbojno u isto vreme, baš kako treba. EMBATTLED izvlači maksimum iz oslanjanja na MMA milje, i u domenu animiranja publike i u domenu socijalne kritike koju iz toga može da proizvede.

Kako je ovako jak senzibilitet za jednu par excellence američku temu pronašao Sarkisov ostaje pitanje, ali biće da je dobra saradnja sa McKennom igrala značajnu ulogu.

Što se mene tiče, jedan od filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

UINDII

 

UINDII Masato Harade je kvintesencijalni eighties film čiji je glavni junak istovremeno bubnjar porg rock benda i profesionalni moto-trkač. Iako se tema njegove muzičke karijere dalje ne razrađuje, mislim da je ovaj opis lika dovoljan da opiše koliko je sve ovo umočeno u 80s mačizam.

Međutim, zapravo, film na kraju postaje dekosntrukcija istog tog mačizma jer govori o turneji tog mototrkača po evropskim pistama preko jednog leta tokom kog mora da brine o svojoj kćeri koja je posle razvoda pripala majci. Devojčica se nameće kao glavni lik i kao katalizator pokušaja da se otac promeni, iako zapravo na kraju shvatamo da u njemu promene nema, da on želi pobedu i da ga porodica ne može učiniti boljim čovekom ali može boljim trkačem.

UINDII sasvim sigurno spara u red filmova o moto-sportu. Ovo je japanski film, glavnu mušku ulogu igra Hiroyuki Watanabe, ali čitav je snimljen u Evropi tako da ne znam da li je nameravana neka vrsta crossovera ili ne. Verovatno jeste. Muziku je radio poznati japanski prog klavijaturista Akira Inoue, i uprkos tome što ovde ima prog-popa, nikada se ne dese Berlin i Giorgio Moroder, mada oni meni nikada ne smetaju.

Film ima visokooktanske scene na moto-stazi, sa dosta kamera rigovanih na same motore i tvrdim prikazom trke u kome Harada ne ostavlja ni gram prostora za melodramu. Snimao ga je Witold Sobocinski, otac nažalost prerano peminulog Piotra Sobocinskog i deda njegovog potomka koji je takođe snimatelj. Witold je veliki majstor koji je radio sa Polanskim i Zanussijem i filmu daje melanholični evropski vajb premda se ne štedi kada se dešavaju trke. Čitav film je sniman mahom u Nemačkoj i Holandiji i moram priznati da me je imaginarij zapadnoevropskih autoputeva vratio u detinjstvo kada sam bio pasionirani gearhead.

Patrick Stewart predvodi podelu “zapadnih” glumaca i već ovde igra “dedu”, odnosno lik sportskog fotografa “sa tajnom”. Od zapadnih glumaca zanimljivo je da se ovde pojavljuje i jedan sa Istoka, Dean Reed, u ulozi Amerikanca, u zapadnoj produkciji. Ovo mu je bila jedna od poslednjih filmskih rola.

Devojčica Chris Addison deli ime sa poznatim britanskim komičarem i ona definitivno nosi film kao energični emotivni ali i pripovedački centar priče.

VHS rip sa izdanja zaboravljene kuće Toshiba EMI i koliko znam odustvo zapadnog DVD izdanja sugerišu da kvalitet ovog filma nije ostao upamćen na Zapadu. Čak ne možemo reći da je ovo najdostupniji film Masata Harade na Zapadu. Pa ipak, za mene je ovo bio hidden gem i film kome sam možda pogledao kroz prste zbog nostalgije, teme koju volim i nekih stvari koje me trenutno zanimaju kao što je Dean Reed, ali to ne znači da zapravo nije dobar i da ne zaslužuje pažnju. 

* * * / * * * *