CATCH THE FAIR ONE

Jedno od imena koje je izbilo u prvi plan tokom emitovanja serije TOKYO VICE, naravno duboko ispod Michaela Manna i Jakea Adelsteina jeste Josef Kubota Wladyka, veoma odgovoran filmski i televizijski reditelj koji je do sada snimio epizode mnogih važnih serija, od kojih su neke, recimo ANIMAL KINGDOM najbolje na svetu a u njoj je radio desetu u drugoj sezoni.

U TOKYO VICE su mu prepuštene čak četiri epizode.

Wladyka je do sada snimio dva igrana filma. Jedan pod pokroviteljstvom Spike Leeja i drugi u produkciji Darrena Aronofskog.

Aronofsky je bio pokrovitelj filma CATCH THE FAIR ONE, izuzetno kompaktnog, svedenog, vizuelno ekspresivnog krimića o Indijanki koja se bavi boksom i traga za mlađom sestrom koja je nestala, po svemu sudeći u lancu trgovine belim robljem koje drže lokalni naizgled respektabilni domaćini iz obe zajednice.

Indijanski rezervati se vraćaju na velika vrata u svet krimića, počev od Taylora Sheridana i njegovog WIND RIVERa, preko raznih serija među kojima je najgledanija opet njegova YELLOWSTONE, pa sve do Scorseseovog sledećeg filma.

Ovde je indijanska zajednica prikazana van rezervata ali atmosfera nemaštine i lokalnih kazina je tu. Wladyka gradi atmosferičan svet Flyover Amerike gde ljude lako pojede mrak, svratišta u kojima spava sirotnja, podruma bogataških vikendica u kojima razvučene folije čekaju da se obave ubistva, kamiondžijskih odmorišta na kojima se završavaju poslovi.

Glavnu ulogu igra Kali Reis koja se zaista bavi boksom i odlično se snalazi u ulozi koja iziskuje pre svega underplay i fizičku ubedljivost a ona pruža oba. Uz Wladyku ona je radila i na scenariju kao autorka filmske priče. Ako imamo u vidu da joj u 36. godini bokserska karijera još uvek ide dosta dobro, deluje da je ovo ispipivanje terena za nešto kasnije dobro prošlo.

CATCH THE FAIR ONE mnogo više deluje kao da je nastao pod pokroviteljstvom Taylora Sheridana nego Aronofskog, ali svakako da ima malo te korozije njegovog WRESTLERa i u ovom filmu. Međutim, Wladyka je efikasan i u 80 minuta uspeva da iskaže sve što je zamislio.

Ljubitelji old school krimića ali i nu school socijalnog problemskog filma ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje.

* * * 1/2 / * * * *

MIXED COMPANY

MIXED COMPANY je komedija koju je 1974. režirao veteran Melville Shavelson. Joseph Bologna igra trenera Phoenix Sunsa koji su u krizi. Uporedo, pokušava da osveži svoj brak dobijanjem još jednog deteta ali se ispostavlja da ne može da ima više dece. Supruga predlaže da usvoje dete, i trener u početku nije za to, no kasnije popušta. Kada se prvo dete koje usvoje ispostavi kao problematično, kao rešenje se nameće usvajanje još dece.

MIXED COMPANY nije film kom je logika jača strana. U suštini reč je o otužnoj porodičnoj komediji koja nije previše duhovita, a ekstremno je politički korektna jer deca koju trener usvajaju su iz drugih kultura i imaju drugu boju kože. To je čak možda bilo i edgy u svoje vreme, recimo par dece su traumatizovani mali Vijetnamci, ali ukupno uzev, Shavelson je imao mnogo boljih momenata i na ovaj film sam nabasao prevashodno kao fan Phoenix Sunsa jer je retko koji film bio ovako vezan za neki tim, a naročito za Sunse nema puno takvog sadržaja.

U filmu ima dosta game footagea iz sedamdesetih koji nije nezanimljiv ali nije sad nešto neviđeno, i u sportskom smislu film nije nimalo promišljen, a košarka je generalno u drugom planu, ako se neka sportska tema uopšte dotiče, to je onda timski duh i odnosi unutar ekipe kroz paralelu porodica - sportski kolektiv.

Sve u svemu, bezveze.

* 1/2 / * * * *

THE COMRADES OF SUMMER

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.

SAMURAI MARATHON

Itakura Katsuakira je bio japanski vladar koji je ustanovio trku koja će 1955. na osnovu istorijskih zapisa biti obnovljena pod nazivom Ansei Toashi. Tačno sto godina ranije Katsuakira je kao šovinista i ksenofob, posle kontakata sa strancima smatrao da su se samuraji ulenjili i da moraju da ojačaju. Stoga je propisao da se napravi trka od trideset kilometara u kojoj će samuraji do pedeset godina starosti učestvovati ekipno. Na neki način ova trka je međufaza između antičkog događaja i de Coubertinovog modernog maratona sa Olimpijskih igara. Japanci delom smatraju da Katsuakira zapravo otac savremenog maratona.

2019. godine izašao je film o tome u režiji Bernarda Rosea, britanskog velemajstora koji ovde pravi još jednu od svojih majstorija - naime snima japanski film koji izgleda sasvim kao da ga je radio tamošnji reditelj.  

Rose potpuno uspeva da pobedi sve instinkte koje zapadni reditelji donose u film van angloameričke kulture i ovde sa japanskim glumcima pravi priču koja ima svoj koncept, integritet, i ne opterećuje se puno objašnjavanjima za publiku koja nije verzirana. Na neki  bizaran način čak film je to "japanski" da deluje kao da slabo crossoveruje do zapadne publike. Malo sam se recimo odvikao od Japanaca, pa sam imao teškoće sa glumcima i to se u filmu namenjenom za "izvoz" ne bi desilo.

Roseov film je istovremeno istorijska fusnota o samurajima ali i razvoju sporta, mejnstrim japanski film i neobični eksperimet u kom se zapadni reditelj izražava u toj formi. Rose je u egzekuciji stylish i uprkos tome što ovo nije preskup filma, iznova pokazuje koliko je Holivud izgubio što ga je gurnuo u alternativu.

SAMURAI MARATHON je čudan iskorak za Rosea, a on je poznat po takvim potezima.

* * * / * * * *

MONTANA TRAP

Pogledao sam MONTANA TRAP što je verzija filma POTATO FRITZ za američko tržište. Reč je o nemačkom vesternu Petera Schamonija, na kom je jedan od dva DPa bio i legendarni Jost Vacano, dok je za akcione scene bio zadužen čuveni kaskader i second unit specijalista Bob Simmons. Glavnu ulogu igra Hardy Krueger, u podeli ima i nemačkih doajena, i angloameričkih glumaca a u kameo roli pojavljuje se i tada još uvek važeći osvajač Mundijala Paul Breitner, i to baš u vreme kada je sa Miljanom Miljanićem prekinuo dominaciju Barcelone s dve titule za redom.

MONTANA TRAP je vestern sa elementima komedije. Zanimljivo je zamišljen ali trapavo izveden i to pre svega na nivou vođenja priče. Schamoni u tehničkom smislu ne nudi ništa novo ali nije sad nešto ni u zaostatvku za nekim tipičnim standardom špageti-vesterna tog vremena, ali pripovedanje je konfuzno i priča o ekscentričnom nemačkom doseljeniku koji ima neku posebnu životnu filozofiju i ispoljava je u sred generic sukoba Indijanaca, razbojnika i kauboja je naprosto nejasna a i nezanimljiva.

Schamoni sasvim sigurno ima ironičan otklon prema žanru ali ne uspeva da ga osnaži i osmisli u dovoljnoj meri da MONTANA TRAP deluje išta više nego baš neuspeo vestern. Jost Vacano ovde još nije izbrusio svoj propulzivni stil fotografije sa puno dinamike i vezivanja za likove tako da je i fotografija run-of-the-mill vestern snimljen van Amerike tog vremena.

Film sam upisao kao MONTANA TRAP zbog teorijske mogućnosti da se u cutu i dijalogu razlikuje od POTATO FRITZa u izvornoj formi, iako ne vidim da se ono što sam gledao mnogo razlikuje od onoga što opisuje literatura.

* 1/2 / * * * *

THE SHOW

THE SHOW Nadie Hallgren je dokumentarni film o Weekndovom nastupu na Super Bowlu, prvom velikom muzičko-scenskom spektaklu izvedenom od početka pandemije.

Reč je o velikom spektaklu, i dokumentarni film to maksimalno kapitalizuje, prati njegovu realizaciju na veoma atraktivan način, i neko će reći da je dosta lako od takvog događaja, sa takvim protagonistima napraviti dobar film. Ali, koliko puta je to zapravo uspelo?

Nadia Hallgren gradi vlastiti vizuelni koncept i film izgleda jako estetizovano iako govori o dešavanjima iza scene, ali uspeva ne samo da zarobi nastanak glamura već i glamur sam.

S druge strane, film ima jako dobru strukturu i tu može biti zaista poučan jer ima osnovni događaj čiji nastanak prati kroz radni proces, ima glave protagoniste koje snima kako u akciji tako i u razgovoru,  pronalazi dva sporedna junaka i o njima pravi dve fine digresije potom ih uključujući u tu osnovnu akumilaciju likova i pravi fina rešenja u montaži i zvuku kada se konačno dođe do Weekndovog nastupa.

Ima dosta značajnih ličnosti koje ovde vidimo u poslu, pored samog Weeknda, pre svih reditelja spektakla Hamisha Hamiltona i poznatu scenografkinju Es Devlin, ali i čitav niz white collar i blue collar likova koji su iza scene, sa ozbiljnim radnim biografijama.

THE SHOW je zanimljiv i vešto izveden film koji zbog svoje teme i mejnstrim egzekucije neće dobiti priznanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

THE LAST CHAMPION

Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *