LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

CHALLENGERS

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost. 

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

RUTHLESS

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

ARTHUR THE KING

U drugoj filmskoj saradnji Marka Wahlberga i Simona Cellana Jonesa, obrađena je istinita priča iz sveta sporta, što je jedna od specijalnosti ovog glumca. Wahlberg je i inače igrao u rekordnom broju filmova po istinitim pričama ili onih koje su labavo inspirisane slučajevima iz stvarnosti, a ovog puta reč je o istinitoj priči i ekranizaciiji knjige u kojoj su promene napravljene pre svega da bi junak od Šveđanina bio pretvoren u Amerikanca i onda se usput doda još jedna doza movie logike.

U suštini, ARTHUR THE KING je priča koja ima dva podžanrovska sloja. Ona je na jednom nivou klasičan sportski film o takmičaru koji mora da osvoji trofej na kraju karijere kako bi mu život dobio neku vrstu smisla i kako bi mu napori nekako bili vrednovani a ne uzaludni. A na drugom nivou je priča o neobično snažnoj vezanosti čoveka i psa koja se razvija u traumatičnoj situaciji.

Michael Brandt je uspeo da obradi slučaj Mikaela Lindnorda u jedan klasično ali ipak zanimljivo strukturiran predložak. Naime, ovde imamo dve paralelne priče koje su zapravo ravnopravne po značaju, s tim što druga kreće da postaje važna tek na polovini filma. Međutim, tom koja kreće kasnije se film zaključuje i ona se dalje još razvija posle završetka glavnog klimaksa.

Glavna priča je okupljanje ekipe koja će izvesti poslednju adventure racing pustolovinu sa glavnog junaka. Okuplja se heterogena ekipa gde svako ima svoj motiv i svako ima svoj problem. Odnosi među njima su rutinski ali je glumačka podela dobra a Mark Wahlberg je sada već u onoj fazi kada se ponaša kao da je domaćin filma i sve te napore usmerava kao dominantna sila na ekranu.

Film je slikao Jacques Jouffret, redovni snimatelj Wahlbergovih i Bergovih radova u poslednje vreme i zajedno sa Cellan Jonesom uspeva da izvuče maksimum iz ipak mirnodopskih uzbuđenja koja imaju sportisti. Ovde je ključna svakako scena na žici između dva planinska vrha, gde ARTHUR THE KING zaista poprima kvalitete bergsfilma.

Naime, ovo je film o avanturi u prirodi u kom je sve do te scene na neki način priroda komodifikovana jer junaci naprosto dolaze u neprijatan i složen ambijent da bi se nadmetali i svaku prepreku vide ne kao problem već kao očekivani izazov. U toj sceni na žici, ne samo da su najveći aduti već po prvi put priroda postavlja junake u životnu opasnost i pokazuje kako nemaju baš uvek sigurnosnu mrežu.

Ulogu "nepredvidljive prirode" preuzima pas Arthur koji se vezuje za takmičare i ide za njima sve vreme uprkos tome što je povređen i bolestan. Kada im u jednoj drugoj situaciji sa liticom spase živote, stvara se veza gde ekipa oseća kako mu duguje i tu se vezuju.

Mislim da nisam adekvatna ciljna grupa za ovaj "drugi" film, o odnosu čoveka i psa jer nemam to iskustvo u životu, zapravo nisam baš ljubitelj kućnih ljubimaca generalno, ali čak je i meni sukus tog odnosa bio čitljiv, mada ne i naročito emotivan. Samim tim, mislim da će publici koja je receptivnija prema temi ovaj segment priče biti vredniji.

Wahlberg u ovoj trci uspeva da pobedi. Snimio je old school biografski film vezan za jedan podvig koji će živeti i koji je uspeo da se izbori za svoje mesto na bioskopskim blagajnama. Uprkos tome što deo stručne štampe iznosi računice da ovaj film nije dobro prošao, činjenica da je vratio bar 15 od uloženih 19 miliona u snimanje je sjajan rezultat za nešto što danas mahom živi na streamingu i uopšte ni ne stiže do bioskopa. Naročito ako imamo u vidu da je i Wahlberg aktivan na streamingu i da svoju fan bazu uspeva da "zasiti" kod kuće i ne iziskuje izlazak do bioskopa.

Od dve dosadašnje filmske saradnje, FAMILY PLAN mi ostaje draži spoj Cellan Jonesa i Wahlberga jer je to ipak nešto što je meni neuporedivo bliže u svakom pogledu. Ipak, čini mi se da je kod kritike ovaj film ipak mnogo bolje prihvaćen. 

Jako je zanimljiv put kojim se Wahlberg kreće poslednjih godina i kako se polako sprema za ulazak u šerifovske godine, usput dokazujući iz projekta u projekat koliko je i dalje fit i uverljiv u fizički zahtevnim rolama.

* * * / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *