FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

PRVA KLASA - PUN GAS

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

RAW COURAGE

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

DARK MATCH

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *

HARD, FAST AND BEAUTIFUL!

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! Ide Lupino je pionirski problemski film o temi profesionalnog sporta.

Još je zanimljivije da je tema ovde ženski tenis, i da film polazi iz jedne patrijarhalne vizure gde mlada devojka koja je zainteresovana za tenis, ali životno situirana i "utemeljena", sa porodicom i verenikom, biva iskorenjena kako bi prošla na profesionalni tour, odnosno njegovu preteču.

Film je snimljen u fazi kada je tenis primarno bio amaterski sport ali je donosio prihode u revijalnoj formi pa je vrlo zanimljivo videti kako su predstavljeni pionirski primeri tajnih profesionalnih angažmana koji se kriju jer su zabranjeni među amaterima te začeci sponzorskih ugovora - u ovom filmu junakinja dobija ponudu da kreira tenisku odeću, ima reket sa svojim imenom i promoviše šampon za kosu.

Intrigantne ideje mahom nisu razrađene, i film započinje mnogo raznih stvari za svoje vrlo sažeto trajanje od 77 minuta. Ida Lupino sve režira efikasno i dovoljno je vešta da njene scene uspevaju da otvore pitanja, međutim, onda im scenario i ostatak izvedbe ne daju priliku da se razrade jer se odmah prelazi na sledeći događaj.

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! ima formu B-filma ali ima A-ideje, i za razliku od "filma u filmu" koji pravi rediteljka u filmu MAXXXINE, svi vide da je zaista tako, ali meni se čini da neke A ideje zaslužuju prostor koji im B format ponekad ne može dati.

* * 1/2 / * * * * 

MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *

DRAŽEN

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *