RUMBLE THROUGH THE DARK

Braća Graham i Parker Phillips zainteresovani su za priče smeštene u flyover states i to je u korenu njihovih dosadašnjih filmova.

TUMBLE THROUGH THE DARK se u tom smislu oslonio na Aarona Eckharta kao zvezdu koja može da isprati B-film produkciono a da ga itekako uzdigne glumački, i snimili su zanimljiv spoj bokserske melodrame i krimića.

Aaron Eckhart je maksimalno posvećen ulozi ruiniranog bare knuckle borca koji se bije po ilegalnim mečevima po američkoj provinciji, a uprkos veštini specijalizovao se za "padanje" i nameštanje mečeva čime dodatno ruinira svoje telo. U tom pogledu, film me je u tretmanu glavnog junaka podsetio na SOUTHPAW i rolu Jakea Gyllenhaala u njemu.

Već delimično oštećenog mozga usled brojnih povreda, finansijski ugrožen usled neurednog života i mučen krivicom što je spiskao imanje žene koja ga je prihvatila kada su ga napustili roditelji, on luta kroz pustoš te provincije, i u tom krugu nalazi razne izazove, a svi oni se mogu rešiti samoubilačkim pristankom na "jedan poslednji meč" koji bi ga mogao koštati života, čak i da u njemu pobedi.

Ovde su Phillipsovi okupili neke iskusne bećare kao što je Rithie Coster, i kada se film bavi Eckhartom, samim ili okruženim asortimanom raznih đilkoša i zlih žena, film funkcioniše vrhunski. Kad se ode u neke elegične flešbekova koji povremeno imaju i dramsku dimenziju, film postane sentimentalan na način koji nije baš vrhunski.

Naravno bokserski film ne samo da toleriše sentimentalnost već je i podstiče, i Phillipsovi su mogli u tome biti veštiji ali u žanrovskom pogledu ništa nisu pogrešili.

Intencija da stvari učine ozbiljnim, spontano ih je naterala da sve malo uspore i to ne ide u korist filma. Michael Farris Smith je sam adaptirao svoj roman, i rekao bih da je ovo u pogledu estetizacije snažniji film od njegove druge ekranizacije iste godine DESPERATION ROAD, ali i da je ovaj drugi film u pogledu izraza bio ipak čistiji.

Neko ko je došao tražeći boksersku melodramu, neće pogrešiti. Neko ko je došao tražeći upmarket borilački film sa Aaronom Eckhartom takođe neće pogrešiti. Dakle, film funkcioniše i u pogledu onoga što je privuklo autore i u pogledu onoga što je animiralo finansijere.

Mogao je biti bolji, ali može sve to i ovako jer se puno ubeđenje s kojim je sve izvedeno, prenosi na gledaoca.

* * * / * * * *

ON THE EDGE

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

NIGHT OWLS

NIGHT OWLS Charlesa Hooda je kamerni two-hander u kom je pokušano da se napravi jedna moderna indie parafraza Wilderovog APARTMENTa ali puno je razloga što se to nije desilo.

Naprost, scenario nije vrhunski i nema organski razvoj. Čim imamo situaciju u kojoj junaci u maniru polemičke drame moraju da "otvraraju" temu razgovora, to znači da film naprosto u tom trenutku može i da se završi.

Scenario sam po sebi, nije ni najslabiji koji je na ovu temu snimljen, međutim, ne može sam da iznese film.

Adam Pally i Rosa Salazar u glavnim ulogama imaju pola potrebne snage, a slaba tačka je Pally koji je dobro zamišljen kao podela ali nažalost nije ni dovoljno magnetičan ni dovoljno kompatibilan za harizmom koju donosi Rosa Salazar. Ona kombinuje sposobnost karakterne glumice sa energijom zvezde, a on možda donekle ima ovo prvo ali svakako nema ovo drugo, a sa njom i nekoga ko je "upadljivo običan" prosto mora da igra zvezda.

Konačno, Charles Hood u inscenaciji, na solidnoj ali ne i spektakularnoj lokaciji kuće, ne nudi ništa posebno. Ne pravi se pametan, i prilično je korektan, ali to bi bilo pravo rešenje samo sa mnogo boljim skriptom i jačom voltažom glume.

Ovako NIGHT OWLS ostaje kao dostojanstven pokušaj, sa tom primedbom da je moj utisak negde na minimumu spektra očekivanja i da je realno da se nekom drugom sve ovo može dopasti više nego meni, ali verovatno ne i manje.

* * / * * * *

A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *

HIM

Moram  priznati da sam lojalista Justina Tippinga još od filma KICKS i da sam tada još najavio šta će snimiti sledeće.

Krenuo je dosta jako, dosta estetizovano i pokazao je da ume da pakuje čak i naizgled nespojive zamisli u funkcionalnu celinu pre svega zahvaljujući filmskoj pismenosti. Isto tako, pokazao je posle toga da zna da svaki dinar mora da se zaradi i nadničio je na serijama, od kojih su neke kao DARE ME, bile u svakom pogledu, pa i vizuelno, upečatljive.

Kada sam čuo da ga je Peele regrutovao da radi film GOAT po scenariju sa Black Lista koji sam čitao, jer je važio za jednu zanimljivu kritiku sporta, bio sam veoma uzbuđen...

U stvari, čekaj stani, hajde da krenemo ovako.

Trideset četiri godine od filma THE LAST BOY SCOUT dvanaest godna mlađi brat Damona Wayansa koji je u tom filmu ostvario ulogu Jimmy Dixa, igra GOAT kvoterbeka na zalasku ili samom kraju karijere. Situacija je takva da podseća na sam početak filma Tony Scotta, kada izluđeni igrač kreće pištoljem da uklanja protivnike i na kraju sebi raznese mozak.

HIM je film koji ulazi u tu scenu, i razrađuje je u celovečernji film.

Jordan Peele i kompanija Monkeypaw su ponovo napravili nešto izuzetno. Kao što me je impresionirao CANDYMAN koji je snimila Nia DaCosta iako sam hardkor fan originala koji je snimio Bernard Rose jer je bio horor ali i nije bio horor, tako možemo reći i za HIM da je u stvari problemski film koji se oslanja na horor.

Međutim, dok je CANDYMAN u premisi ipak bio nekakav "scary movie" (pun intended zbog Wayansa), HIM je mnogo bliži THE SUBSTANCEu Coralie Fargeat, samo sa jednom manje opštom temom.

Coralie Fargeat se bavila pitanjem starenja i položajem žene i koliko je ona uslovljena svojom pojavom, mladošću i "svežinom". I u toj priči je ušla u body horror koji se kretao od Cronenberga do Henenlottera. Tippingov film se bavi pitanjem sportiste kao tela, ali i sportiste kao mentalnog i moralnog invalida i cenom profesionalnog bavljenja sportom a najviše naravno onom najskupljom titulom GOATa.

HIM je film koji bi voleo Duci Simonović. U njemu nema "dobrog" sporta. Nema herojstva proisteklog iz rada i skromnosti nasuprot nečemu što je varanje i patologija. Sve je bolest, sve je prevara, sve je prinuda, različiti su samo nivoi ali ko želi da bude GOAT mora biti takav rođen.

Ako imamo to u vidu, HIM je zaista previše mračan za širu publiku i kada na to dodamo da se bavi američkim fudbalom, što nema neku prođu u bioskopima van Amerike, ne treba da čudi apsurno nizak internacionalni rezultat ovog filma. Iako srazmerno jeftin za pojmove studio filma, HIM nije napravio veliki posao ni u Americi, mada niko posle njega neće biti na gubitku kad izađe za kućno gledanje. No, takav rezultat je logičan jer je film zaista vrlo kritičan, mračan i sports negative do koske.

Kao neko ko je ljubitelj sporta ali kome isto tako smeta saznanje o trajnim posledicama po zdravlje koje ostavlja NFL, nisam baš bio uznemiren stepenom negativnosti koji nosi ovaj film spram profesionalnog takmičenja, ali potpuno mogu da razumem većinu Amerike, i to ne samo AmeriKKKe već cele, koja je prilično iznervirana ovom demistifikacijom njene omiljene discipline.

Međutim, to sad sve na stranu jer je jako bitno definisati kakav je artefakt ovde napravio Tipping.

HIM je estetizovan za popizdeti. Tipping ga je zategao do pucanja. Nema slučajnog kadra, nema pogrešnog reza, sve je zategnuto do u frejm i ako dramski gledamo ovo je zapravo duo drama, u kojoj glavni junak - mladi kvoterbek sparinguje sa GOATom, njegovim lekarom i njegovom suprugom, ali je propulzivno kao film najvećeg trilerskog kapaciteta.

Nije lako porediti HIM s nečim drugim ali zamislimo recimo Sama Levinsona u punoj snazi koji snima nekakav GET OUT na temu sporta, i svojom stilskom veštinom nadoknađuje ono što su razni deficiti GET OUTa, i pojačava ono što je njegov osnovni kvalitet i osnovna mana, a to je ideološka ostrašćenost.

Film je oslonjen na mali broj likova i izvanredno je odigran. Marlon Wayans u glavnoj ulozi je otkrovenje i kao čovek od 53 godine sjajno igra nekoga ko je zamrznut u stanju od 35 godine, a opet vidno je da taj manji broj nisu njegove realne godine. On jako podseća na Lebrona, Bradyja i te GOATove i pretendente na taj status koji su poslednjih godina bili u nekom limbu gde je životna dob naizgled stala za njih, gde su prestali da bivaju mladi ali nekako nisu ostarili, i ta podela je na mnogo nivoa maestralna i znakovita - pa ne treba zanemariti ni sponu sa LAST BOY SCOUTom.

Tyriq Withers u glavnoj ulozi mladog igrača koji odlazi kod GOATa na "kaljenje" se bavio američkim fudbalom iako je u suštini zapravo glumac, i imao je manju karijeru recimo od Denzelovog sina. Ipak, veoma je uverljiv kad je reč o sportu i kad je reč o telu, a to su stvari koje ipak ne mogu sasvim da se odglume.

Jordan Peele je producirao ovaj film i njegova obeležja su sveprisutna u najboljem smislu te reči. U tom pogledu je šteta što HIM iako poslovno ne remeti stvari ipak nije uspeo da ostvari onaj kulturalni uticaj koji zaslužuje i na koji je s punim pravom pretendovao. No, ovo jeste ta estetika gde se bioskopski prepliće sa galerijskim ugođajem, a sve to sa aktivizmom i oštrom kritikom sistema.

Svakako smo dobili ono što je trebalo. Ipak, rezultat na blagajnama a i kod kritike pokazuje da HIM mora sačekati svoje vreme jer Amerika još nije spremna da ovako snažno udari na NFL, niti je horor publika raspoložena da se masovno odazove na nešto što nije klasičniji scary movie.

* * * 1/2 / * * * *

CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *

ICK

ICK Josepha Kahna je zanimljiva horor komedija koja nije skroz po mom ukusu, ali kada se sabere njen ipak indie okvir i neki subverzivni elementi, uspeva da pretegne na stranu podrške.

Joseph Kahn je reditelj skupih muzičkih spotova i reklama i on se dokazao raznim raskošnim vizuelnim ekstravagancijama za razne klijente. Međutim, uporedo on gradi i zanimljivu karijeru u kojoj sebi daje oduška. U tom smislu on je atipičan, mada zapravo i ne toliko redak, reditelj reklama i spotova, koji koristi film ne bi li se odmorio i odmakao od klijenata.

Njegovu rep komediju o rap battle sceni BODIED prodroucirao je Eminem i moram priznati da me je uprkos određenim neravninama taj film na kraju "kupio". Isto važi i za ICK.

ICK je po svojoj postavci jedan throwback na 80s high school horore sa ljugavim monstrumima ove ili one vrste, ali je specifičnost u tome što istovremeno reafirmiše i subvertira formu.

ICK se dešava u sadašnjosti u kojoj se odavno, već decenijama od kraja devedesetih razvija korov za koji su ljudi svesni da je vanzemaljskog porekla. Korov je enigmatičan, raste, ometa život i devastira strukture ali isto tako obično je aktivan noću i svi ga vide kao benevolentnu smetnju. Dakle, ovde imamo alien invasion priču kroz biljke koja se odvija sa punom svešću čovečanstva i kroz potcenjivanje snage susreta sa nepoznatim. To je zanimljivo rešenje, međutim, u samom filmu pomalo stvara i šum.

Glavni junak je slavni QB svoje srednje škole koji je zaljubljen u glavnu navijačicu dvehiljaditih ali u međuvremenu se povređuje, ostaje nastavnik u svom malom gradu a ona odlazi za drugoga i postaje bogata domaćica. Danas on predaje njenoj kćeri za koju počinje da sumnja da je njegova kćerka.

Istovremeno, u tom trenutku Ick, kako se zove vanezemaljska biljka kreće da napada ljude, da ih obuzima i zombifikuje i počinje rat svetova.

Brandon Routh je vrlo brzo posle Supermana kod Edgara Wrighta pokazao da je svestan da mu pre svega preostaje da se zeza u filmovima koji slede i u filmu ICK napravio je jaku solidnu rolu kao prestareli hunk, nekadašnji prom king, sada doživljen kao loser, kao neverwas kome se smešio NFL a sad sa ortozom šepa po školi kao nastavnik. Routh je izuzetan u ovoj ulozi i spreman je da dekonstruiše svoju personu koja je nekada valjala Warneru za Supermana, a danas je gorivo potpuno druge vrste.

Mena Suvari, kao takođe nekadašnja teen zvezda koja je pala igra njegovu bivšu dragu, u oba doba i dosta je solidna.

Pored samog duhovitog pristupa koji je energičan, preko svake mere, i uvodi nas u hiperkinetičnost koja obećava ali ne može da se baš održi s ovim budžetom, Kahn pravi i te već opisane sitne intervencije u domenu definisanja monstruma i pretnje.

Međutim, ono što je najzanimljivije jeste balans sa kojim Kahn komentariše culture war. Izuzetno uspešno zeza i Wokere i Flyover States zatucane konspirologe, i u tom pogledu ICK deluje pre svega autonomno. Ovo nije neki a priori desničarski usmeren film koji se sprda sa Wokerima ali se bogami zaista ozbiljno zeza sa njima. Kao što nije ni angažovani levi film koji osuđuje digitalni primitivizam i sujeverje kojim se služi alt.right. U tom pogledu, Kahnov film je zaista atipičan i veoma hrabar.

Ceo film je uronjen u power pop/ komercijalni punk/ alterna hitove devedesetih i ranih dvehiljaditih i to ima smisla jer je to ipak vreme u kom je život za našeg junaka stao a njegovim đacima pa i potencijalnoj kćeri to je već neka retro epoha.

Kahnova hiperkinetičnost, pokreti kamere, ekstremni rakursi, radikalni rezovi i sl. su veoma vešto korišćeni ali budžet filma ne može da osamdeset i kusur minuta drži taj tonus. No, film ukupno uzev ima uzbudljivu vizuelnu izvedbu i uprkos nemogućnosti da bude skroz konzistentna zaslužuje pohvale za sve što je izgurao.

ICK je film koji daje postmoderan, dodatno ironičan spin na već ironične radove na ovu temu koje su pravili Dekker, Gunn ili Rodriguez. Film je dobro prihvaćen u festivalskom žanrovskom circuitu, ali ne znam dokle je dobacio na terenu, tamo gde se ovi filmovi pre svega odmeravaju a to jeste neka vrsta mejsntrima.

* * * / * * * *

ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

Путь боксера

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

MOND

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

K.O.

Ako imamo u vidu da su Francuzi patentirali film u formi u kojoj ga danas poznajemo, ponekad zaista ume da iznenadi kako ne umeju da snime nešto najjednostavnije.

Antoine Blossier je reditelj čiji sam jedan film gledao ranije i moram priznati bio je to razorback horor sa domišljatim i snalažljivim prevazilaženjem malog budžeta. U svom Netflix akcijašu K.O. nažalost deluje kao da je to danas neki drugi čovek, svojevrsni žanorvski analfabeta koji je MOŽDA čak i imao neku zanimljivu svedenu stripovsku ideju, ali je u realizaciji napravio potpuni fijasko.

Ako imamo u vidu da čak i Srbi umeju da naprave pristojan MMA film, za početak je nestvarno koliko je K.O. mlak pa čak i pogrešan u tom segmentu. Kad se apsolvira trauma glavnog junaka koji je ubio protivnika u oktagonu, srećom u MMA se ne vraćamo već kreće storija o njegovoj potrazi za pravdom u ime udovice ubijenog protivnika. Na tom putu mu se pridružuje uporna policajka koja naravno popije suspenziju ali to doživi kao krunski dokaz da radi pravu stvar.

Naizgled, imamo sve sastojke za jedan garden variety zaplet koji može prerasti u prijatan B-rad.

Ako se podela u kojoj su džinovski Ciryl Gane i mala Alice Belaidi, neka stripovska zamisao, da je on ogroman a ona sitna, onda je šteta što to nije snimljeno kako treba tako da sve ovo više izgleda kao neki od onih vanity projekata patuljastih karatista poput Rona Marchinija koji je hteo da bude akcioni heroj ali je bio drastično manji od suparnika, pa je izgledao smešno.

Ovo nije problem ni Ganea ni Belaidi, ali ako je ideja bila takva, stripovska, morala se izvesti. A ako nije, onda je ovo najgrotesknija moguća podela.

U prilog tome da to možda nije bila ideja, govori igra Alice Belaidi (koju ja inače volim da vidim i nemam negativnu predrasudu) gde se ona ponaša maltene kao da igra Serpica, iako su joj dijalozi kao da ih smišlja na licu mesta za potrebe spota Beastie Boysa SABOTAGE.

Akcija je smeštena u supergeneric prostore, drugorazredno izabrane i napravljene, i sama po sebi nije naročito uzbudljivo izvedena, a i to što je izvedeno, nije baš sjajno snimljeno.

Ako imamo u vidu da je K.O. film kakav se pravi za DTV, njegov izlazak na Netflix je prava premija iz prostog razloga što filmove za Netflix prave ljudi koji bi umeli da prave i bioskop. U pogledu estetike, strimeri jesu razvili svoju, i ona je malo drugačija od bioskopske ali nju sledi.

Ovo nije to, nije ta vrsta ozbiljnog striminga. Ovo je drugorazredni DTV, koji je na Netflix stigao naprosto zato jer je namenjen francuskom tržištu koje nema klasičan DTV.

* 1/2 / * * * *

SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

SALVABLE

Bjorn Franklin i Johnny Marchetta snimili su film SALVABLE sa vrlo solidnim zvezdama gde je Toby Kebbell požrtvovano odigrao glavnu ulogu kao ostareli bokser koji posle decenija pogrešnih odluka pokušava da nekako preuzme život u svoje ruke i ulazi u svet podzemlja i njegovom najboljem drugu koji je odavno zamenio boks kriminalom i igra ga Shia LaBeouf.

Dakle, glumački kapacitet je tu, i Franklin & Marchetta prave jednu konvencionalnu ali u krajnjoj liniji efektnu priču o sportskoj margini koja se prepliće sa socijalnom, o korozivnom miljeu boksa nižeg ranga u Velsu i pitomcima popravnih domova i zatvora koji se gaje u njemu.

U pogledu priče, Franklin i Marchetta ne nude ništa što već nismo videli ali ono što jesmo izvode iznova sa punim ubeđenjem i gledaoci se posle njihovog filma ne osećaju izneveeno.

Svakako da u ovom filmu nećete dobiti ni više ni drugačije od onoga što očekujete, ali ono čemu se nadate dobijate sigurno u jednoj energično glumljenoj, brilžljivo realizovanoj interpretaciji, sa visokim nivoom estetizacije i vidljivim trudom svih sektora.

Filmovi o boksu najbolje trpe klišee i stereotipe najbolje pretvaraju u arhetipe i ovaj je jedan od njih.

* * * / * * * *

BROKE

John Stalberg je producirao BROKE svog redovnog saradnika Carlyle Eubanka i barem kao producent tom prilikom proširio je područje borbe.

BROKE je zanimljiv spoj old school no nonsense storytellinga sa terrymalickovskom estetizacijom i jednom nadahnutom glumom koju sprovode Wyatt Russell, Dennis Quaid i Tom Skerritt između ostalih.

Tri generacije mačo glumaca Eubank okuplja na jednom mestu i pravi studiju karaktera o relativno mladom ali već olupanom rodeo jahaču kome prolazi rok da se nekako udomi upisujući se u marince, telo mu postepeno otkazuje, a okolina više ne može da se nosi sa njegovom depresijom i prazninom koju oseća kada nije na konju.

Ovo je priča o tri generacije muškaraca na američkom Srednjem Zapadu koje je sve pregazilo i koji malo čemu imaju da se nadaju, a zbog svog mačističkog narcizma nisu u stanju da budu zadovoljni onim što imaju. 

Film je izuzetno uspelo estetizovan i glumljen, tako da struktura oslonjena na flešbekove uspeva da zaliči na nešto organsko iako u suštini nije i u manje veštoj izvedbi bi smetala. Carlyle Eubank zaslužuje posebne pohvale što mu film ne padne kada iz nemih deonica u kojima se lepi ljudi nalaze u lepim kadrovima borbe sa prirodom prebaci u dijaloške situacije. Naprotiv, sve to vrlo lepo funkcioniše.

Priča o rodeo jahaču koji se budi s oštećenjem mozga i vejavici i mora da se izbori za život a tokom tog transformativnog iskustva saznajemo kako je do toga došao, bila je formalno rizična zamisao, međutim, Eubank uspeva da izvuče arhetip iz stereotipa bilo da je on supstancijalni ili formali.

Otud, BROKE je film za ponos i nije slučajno da je među svojim producentima okupio takva imena kao što je Vince Vaughn.

U stara vremena ovo bi bio studio picture sa mladim Kurtom Russellom. Danas je to prevashodno kućni format sa njegovim sinom, ali ne mari. Kvalitet je tu.

* * * 1/2 / * * * *

FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

PRVA KLASA - PUN GAS

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

RAW COURAGE

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

DARK MATCH

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *

HARD, FAST AND BEAUTIFUL!

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! Ide Lupino je pionirski problemski film o temi profesionalnog sporta.

Još je zanimljivije da je tema ovde ženski tenis, i da film polazi iz jedne patrijarhalne vizure gde mlada devojka koja je zainteresovana za tenis, ali životno situirana i "utemeljena", sa porodicom i verenikom, biva iskorenjena kako bi prošla na profesionalni tour, odnosno njegovu preteču.

Film je snimljen u fazi kada je tenis primarno bio amaterski sport ali je donosio prihode u revijalnoj formi pa je vrlo zanimljivo videti kako su predstavljeni pionirski primeri tajnih profesionalnih angažmana koji se kriju jer su zabranjeni među amaterima te začeci sponzorskih ugovora - u ovom filmu junakinja dobija ponudu da kreira tenisku odeću, ima reket sa svojim imenom i promoviše šampon za kosu.

Intrigantne ideje mahom nisu razrađene, i film započinje mnogo raznih stvari za svoje vrlo sažeto trajanje od 77 minuta. Ida Lupino sve režira efikasno i dovoljno je vešta da njene scene uspevaju da otvore pitanja, međutim, onda im scenario i ostatak izvedbe ne daju priliku da se razrade jer se odmah prelazi na sledeći događaj.

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! ima formu B-filma ali ima A-ideje, i za razliku od "filma u filmu" koji pravi rediteljka u filmu MAXXXINE, svi vide da je zaista tako, ali meni se čini da neke A ideje zaslužuju prostor koji im B format ponekad ne može dati.

* * 1/2 / * * * * 

MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *